Kina ulaže u dalju modernizaciju svoje vojske

Kina ulaže u dalju modernizaciju svoje vojske

Najmnogoljudnija zemlja sveta NR Kina, prema juče iznetim rečima predsednika Đinpinga, namerava nastaviti sa daljom modernizacijom svojih oružanih snaga (PLA). NR Kina poseduje respektabilne kopnene vojne snage ali mora uložiti dodatna sredstva u razvoj opreme, posebno za vazduhoplovstvo i mornaricu. Ono čime se NR Kina već sad može pohvaliti jeste mlazni borbeni avion J-10 kao i tenk Type-99A. Kinezi rade i na razvoju „stelt“ aviona J-20 koji bi trebao postati operativan od 2017. godine s tim da su prvi letovi ove letelice uspešno obavljeni januara 2011. godine. 2013. godine NR Kina je javnost upoznala i sa svojim nuklearnim podmornicama i njihovim potencijalima.

Očekuje se da će ove godine NR Kina povećati izdvajanja za vojni budžet za 12,2% i da će dostići vrednost od 808,2 milijarde juana odnosno 132 milijarde SAD$. Kineski vojni stručnjaci ne spore da kineskoj vojsci treba modernizacija vazduhoplovstva i mornarice ali su svesni i da opremanje i usavršavanje njihove vojske ne treba niti sme biti puko kopiranje iskustava vojnih snaga drugih država.

Branko Lazić, 07.12.2014.

Izvor: China Daily

Dinamičan nastup korejske predsednice Park

Dinamičan nastup korejske predsednice Park

Sredinom novembra južnokorejska predsednica Park Geun Hie boravila je u Mjanmaru na Istočnoazijskom samitu. Samit predstavlja mesto dijaloga deset članica ASEAN-a kojima se pridružuju lideri SAD-a, NR Kine, Ruske Federacije, Južne Koreje, Japana, Indije, Australije i Novog Zelanda („partneri u dijalogu“).

Na insistiranje tajlandske strane predsednica je imala neplanirani prijateljski susret sa generalom Prajutom. Zaključeno je da dve zemlje neguju prijateljske odnose na čijem će jačanju raditi i dalje. Tajlandski premijer je izrazio poštovanje prema ekonomskoj i bezbednosnoj politici Južne Koreje. U međuvremenu, Parkova je imala susrete sa liderima vodećih svetskih država uključiv SAD, NR Kinu, Rusiju i Japan.

Južnokorejska predsednica planira da se uskoro susretne i sa saudijskim kraljem Abdulahom bin Abdulazizom. O značaju veza Južne Koreje sa Saudijskom Arabijom govori i činjenica da je Saudijska Arabija glavni snabdevač Južne Koreje energentima i ujedno najatraktivnije tržište za južnokorejsku građevinsku industriju.

Branko Lazić, 26.11.2014.

izvor informacija: The Korea Times

Kina posvećenija dijalogu

Kina posvećenija dijalogu

Japanska štampa sa optimizmom tumači nedavne izjave kineskog ministra odbrane Čang Vankuana (na fotografiji) koji je izjavio da je NR Kina spremna da intenzivira dijalog sa svojim susedima na temu spornih teritorija. Čang je na „Pekinškom bezbednosnom forumu“ izjavio da će Kina uspostaviti „direktne (telefonske) linije“ sa svojim susedima u Jugoistočnoj Aziji. Od ta četiri suseda, dva suseda Filipini i Vijetnam se spore sa Kinom oko određenih teritorija.

Japanska štampa navodi da je Kina u teritorijalnim sporovima i sa Indijom i Japanom. Ističe se Čangova teza izneta na „Xiangshan Forum“-u prema kojoj je „regionu neophodna efektivna saradnja u cilju sprečavanja i rešavanja kriza“.

U svetlu ozbiljnih tenzija izazvanih teritorijalnim razmimoilaženjima dalekoistčnih država, ove izjave sbakako zvuče ohrabrujuće a budući koraci će pokazati da li će i koliko dijalog nadjačati nacionalne ponose i uzavrsele strasti na Dalekom istoku.

Branko Lazić, 23.11.2014.

„Bloomberg“ o izazovima pred NR Kinom

„Bloomberg“ o izazovima pred NR Kinom

U trenutku uzajamnog nerazumevanja dela građana Hong Konga i vlade u Pekingu, nameće se niz pitanja o budućim relacijama između nekadašnje britanske kolonije i ostatka matice. „Blumberg“ u svojim analizama („Is Hong Kong China’s Future?“) postavlja pitanje može li NR Kina napred ne primenjujući model iz Hong Konga koji se odlikuje otvorenijim ekonomskim pristupom bez dominacije vlasti u kreiranju privrednih tokova?

Istovremeno se kaže da je pred sadašnjim kineskim predsednikom Ksi Đinpingom veliki izazov popuštanja ili nepopuštanja pred zahtevima liberalnih struktura Hong Konga. Zapravo, postavlja se pitanje da li će centralna Vlada eventualnim popuštanjem podstaći ostale delove NR Kine da zatraže manje mešanja Pekinga u njihov svakodnevni društveni, privredni i politički život.

Radi se o izuzetno osetljivim temama imajući u vidu da je NR Kina svesna da nije lako održati konkurentnost i privredni rast na godišnjem nivou višem od 7%. Činjenica da je Šangaj kreiran kao konkurent upravo Hong Kongu govori da je Peking svestan da je potrebno podizati konkurentnost modelima koji imaju više tržišnog predznaka ali su ujedno i svesni rizika koji liberalizacija tog tipa donosi zemlji koju vodi moderna ali ipak centralizovana komunistička elita.

U svakom slučaju NR Kina se nalazi pred velikim izazovima i za očekivati je da će azijatska mudrost iznedriti kompromis koji će NR Kini omogućiti da očuva stabilnost ali i da ispoštuje dogovor sa Hong Kongom ujedno nastavljajući da jača svoj privredni rast koji Summers i Pritchet spuštaju ispod 7% i procenjuju da će iznositi oko 3,9% u narednim godinama. U poređenju sa posrnulom Evropom i dalje impresivan rast.

Branko Lazić,

24.10.2014.

Otopljavanje odnosa Japana i Južne Koreje?

Otopljavanje odnosa Japana i Južne Koreje?

Proteklih dana odnosi dalekoistočnih suseda koji su u svojevrsnutom „zamrznutom stanju“ od 2012. godine pokazuju određene znakove „otopljavanja“. Nedavno su se susreli japanski šef diplomatije Fumio Kišida i zamenik južnokorejskog šefa diplomatije Čo Tae Jong koji su razgovarali o obeležavanju pola veka diplomatskih veza dvaju država. 2015. godine navršava se tačno 50 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Japana i Republike Koreje (Južna Koreja).

Ono što je opteretilo odnose dvaju zermalja jesu različite interpretacije istorije i optužbe Južne Koreje ali i NR Kine da japanski premijer Abe ima ambicije da izvrši reviziju istorije osporavanjima istorijskih činjenica iz Drugog svetskog rata. Južnokorejci se ne mire sa mogućim reinterpretacijama japanske okupacije Korejskog poluostrva koja je trajala od 1910. do 1945. godine a posebno osetljivo pitanje predstavljaju bordeli koje su Japanci osnivali u Koreji tokom okupacije kao i sve češći japanski zvanični obilasci svetilišta Jasukuni u kom su sahranjeni i japanski ratni zločinci.

Japanski premijer Abe i južnokorejska predsednica Park Geun Hie susreli su se u martu uz posredovanje američkog predsednika Obame ali još uvek nije obnovljena tradicija redovnih samita čelnika dvaju država koja je bila redovan gest dobrih politički odnosa Japana i Južne Koreje sve do 2012. godine i ponovnog dolaska Abea na vlast.

Zanimljivo je da je Abe u protekle dve godine obišao svih deset država članica ASEAN-a ali ne i susednu Južnu Koreju i NR Kinu stoga će dijalog koji se vodi biti od velikog značaja za normalizaciju odnosa na Dalekom istoku opterećenom brojnim istorijskim ali i aktuelnim teritorijalnim razmimoilaženjima.

Branko Lazić,

03.10.2014.

Seminar na FPN: Japanski i srpski politkolozi o izazovima sa kojima se suočavaju evropska i azijska društva

Japanski i srpski politkolozi o izazovima sa kojima se suočavaju evropska i azijska društva

16. septembra 2014. godine u organizaciji Centra za studije Azije i Dalekog istoka (FPN) organizovan je seminar pod nazivom "Global and regional Changes - Local and National Responses in Europe and Asia".  Seminar je uvodnim izlaganjem otvorila  rukovokdilac Centra za studije Azije i Dalekog istoka prof. dr Dragana Mitrović.

Nakon uvodnog izlaganja profesorke Mitrović prvo od šest izlaganja imao je Petar Matić sa Instituta za političke studije. On je govorio o suprostavljenosti federalizma i decentralizacije u upravljanju lokalnim nivoima vlasti. Naglasio je i da u unitarnim drzavama postoji više ovlašćenja za lokalne vlasti. Rast decentralizacije dovodi do pada javnih troskova, navodi Matić. U slučaju Srbije kao ključ za jačanje lokalne vlasti vidi regionalni razvoj i veću političku participaciju na lokalu.

Kijahide Jamaja iz Japana (Doshisha University) govorio je o samupravi na nivou Japana. Istakao je princip autonomije pojedinca u odnosu na jedinicu lokalne samouprave i autonomiju entiteta odnosno autonomiju lokalne samouprave u odnosu na centralnu vlast. Konstatovao je i da lokalne vlasti u Japanu prihoduju oko 40% budžeta kroz poreske prihode. Na kraju svog izlaganja govorio je o reformi koja je 2000. godine sprovedena u Japanu u cilju jačanja decentralizma ali je i naglasio i dalje snažan uticaj centralnih vlasti na lokalne samouprave u Japanu.

Marko Tmušić, asistent na Fakultetu političkih nauka i saradnik CAS-a, govorio je o globalnim ekonomskim nejednakostima i institucionalnom pristupu tom pitanju. Osvrnuo se na globalizaciju, tržišnu privredu, stavove da je državna svojina neefikasnija na tržistu uz isticanje stava da je ključ uspeha dobar menadžment odnosno dobro rukovođenje svojinom. Tokom svog izlaganja konstatovao je i paradoks globalizacije da bogate zemlje i pojedinci postaju još bogatiji a siromašni postaju još siromašniji.

Juriko Okuno, studentkinja iz Japana upoznala je prisutne sa načinom na koji funkcionise centralna vlast u Japanu. Govorila je o Dijetu tj. skupštini i Kabinetu odnosno Vladi koja ima ukupno deset ministarstava. Istakla je da je u radu japanskih institucija važno praćenje ciklusa koji obuhvata planiranje, sprovođenje odluka i evaluaciju rada. U Japanu birokratija čini izuzetno važan segment u radu izvršne vlasti konstatovala je Okuno.

Nakon Okuno prisutnima se obratio Branko Lazić, saradnik Centra za studije Azije i Dalekog istoka azijske studije koji je prisutne upoznao sa modelima pružanja davanja razvojne pomoći nerazvijenim zemljama po OECD mehanizmima (Official Development Assistance ODA). Prisutne je upoznao sa činjenicom da je Japan među pet najvećih svetskih donatora sa ukupnom ODA-om vrednom oko 330 milijardi dolara (od 1954. godine do danas). Predstavio je mehanizme po kojima funkcionise japanska ODA uz posebno isticanje JICA-e kao važne agencije za pružanje bilateralne pomoci. Na kraju svog izlaganja Lazić je prisutne upoznao sa japanskim doprinosom reformama u Srbiji uz konstataciju da je Japan među pet vodećih donatora uz ukupna izdvojena sredstva od oko 460 miliona evra od 1999. do danas. Posebno je naglasio donacije kojima Japan pomaže jačanje zdravstva,zaštite životne sredine i školstva u Srbiji.

Poslednji govornik na seminaru bila Ćisa Jumato koja je govorila o javnoj diplomatiji Japana. Ona je tom prilikom predstavila faze u svetskoj promociji Japana nakon ulaska u UNESCO 1951. godine. Potom je govorila o kulturnoj razmeni Japana i SAD-a, jačanju veza i razumevanja sa zemljam jugoistočne Azije tokom 1970ih. 1980e obelezavaju programi edukativne razmene dok su devedesete oličene proaktivnim Japanom ("Cool Japan"). Zaključila je rečima da je do sada japanska javna diplomatija uglavnom bila reaktivna tj. predstavljala je odgovore i reakcije na odredjene dogadjaje.

Tokom četvročcasovne konferencije nakon izlaganja svakog od prezentera usledile bi serije pitanja i konstruktivne razmene mišljenja u vezi sa temama seminara. Poseban doprinos u tim diskusijama dali su profesorka Mitrovic i njen japanski kolega profesor Taro Cukimura sa Došiša Univerziteta iz Japana. U diskusiji su veliki doprinos dali i naučni istraživači iz Japana i istraživač IPS-a i saradnik Centra Dragan Trailović.  

Gosti iz Japana sa Došiša Univerziteta tradicionalno posećuju Fakultet političkih nauka (Centar za studije Azije i Dalekog istoka) već nekoliko godina. Ove godine su pored Srbije posetili i Sloveniju, Hrvatsku, BiH i Nemačku. Centar za studije Azije i Dalekog istoka organizovanjem ovoga seminara nastavio je tradiciju organizovanja naučnih skupova koji imaju za cilj razmenu znanja i iskustava sa kolegama iz azijskih zemalja među kojima su gosti iz Japana bili najzastupljeniji tokom održavanja dosadašnjih skupova ovog tipa.

Branko Lazic,

17.09.2014.

Saudijci kao ključni igrači u suzbijanju ekspanzije ISIS-a?

Saudijci kao ključni igrači u suzbijanju ekspanzije ISIS-a?

Predsednik SAD-a B. Obama i saudijski kralj Abdulah

Ovih dana se sve više govori o intenziviranju obračuna SAD-a sa enigmatičnom vojno-političkom tvorevinom poznatom pod imenom Islamska država Iraka i Sirije/Levanta (ISIS / ISIL – eng) koja kontroliše severozapadni deo Iraka i severoistok građanskim ratom zahvaćene Sirije.

Uzavreli Bliski istok pojedini zapadni analitičari tamošnjih dešavanja gledaju i kroz vizuru odnosa SAD-a i Velike Britanije sa jedne strane i „petrolejskih apsolutnih monarhija“ sa druge strane. Konkretno, misli se na Katar, Kuvajt i još moćniju Kraljevinu Saudijsku Arabiju koja kontroliše oko 16% svetskih naftnih rezervi. Akcenat se stavlja na kompleksne odnose arabijskih monarhija sa pobunjenicima u Siriji uz fokus na finansiranje ekstremističke grupe Džabhat al-Nusre koja se bori proti Asadovih snaga. Pominju se milionske donacije iz Katara, Saudijske Arabije i Kuvajta pobunjenoj braći u Siriji. Naglašava se i da u tim zemljama ljudska prava imaju drugačije značenje i vrednovanje. Tako se kaže da u Kuvajtu sloboda govora predstavlja cilj kom se teži kao i da u tom emiratu žene bivaju diskriminisane po više osnova. Novinari zapadnih medija poput „Gardijana“ i „Vašington posta“ kažu i da je u Saudijskoj Arabiji od ISIS-ove likvidacije Džejmsa Folija izvršena smrtna kazna nad 22 lica među kojima su i oni optuženi za trgovinu drogom što je iz zapadne vizure neshvatljivo. Procenjuje se da je od 1985. godine do danas izvršeno oko 2.000 smrtnih kazni u Krajevini Saudijskoj Arabiji.

Rijad, glavni grad Saudijske Arabije, photo: reallycoolblog.com

Ipak, sve te apsolutne monarhije u kojima živi sunitska većina dugi niz godina predstavljaju važne bliskoistočne partnere zapadnih zemalja koje intenzivno sarađuju sa njima. Određeni autori su mišljenja da priča o ljudskim pravima na Bliskom istoku gubi značaj za London i Vašington ako se zna da se iz pomenutih monarhija sliva veliki kapital na tržišta Velike Britanije i Sjedinjenih Država. Zbog toga neuspeli eksperiment u Afganistanu 1980ih odnosno stvaranje Talibana nije minus Saudijskoj Arabiji dok god ulaže ogroman kapital na zapadnim tržištima. Radi se o ogromnim investicijama koje se broje stotinama milijardi dolara. Sa druge strane ne treba smetnuti sa uma da upravo Kuvajt, Saudijska Arabija, Katar i UAE kupuju ogromne količine oružja sa Zapada. Primera radi Velika Britanija izveze u Saudijsku Arabiju oružja u vrednosti od 1,6 milijardi funti godišnje dok dve zemlje imaju oko 200 zajedničkih kompanija sa kapitalom vrednim 17,5 milijardi dolara. Jake veze i ekonomsko-politički interesi iz kojih proizilazi razumevanje drugačijih društvenih standarda su evidentni.

Ono što se očekuje u predstojećem periodu jeste ofanzivan pristup SAD-a usmeren protiv ISIS-a odnosno podrška Iraku u obračunu sa pobunjenicima na severozapadu zemlje. Stvari postaju kompleksnije ako se uzme u obzir i potreba za mogućom saradnjom sa Bašarom al Asadom u Siriji u cilju uništavanja ISIS-a.

Za to je SAD-u svakako potrebna Kraljevina Saudijska Arabija koja ozbiljno revidira svoju podršku pobunjenicima u Siriji i brojni saudijski lideri uključiv i verske vođe vide ISIS kao neprijatelja broj jedan zvaničnog Rijada i susednih država. Zbog toga je Rijad izdvojio i stotinu miliona dolara namenjenih UN-ovoj kampanji protiv terorizma. No, budući koraci neće biti ni malo laki jer ISIS predstavlja vrlo nekonzistentnu i nepredvidivu tvorevinu sa kojom se SAD moraju obračunati ukoliko žele da zadrže uticaj u regionu. U tome im treba pomoć Saudijske Arabije koja je svakako najmoćnija i najuticajnija arapska država Bliskog istoka.

Vladari Kraljevine Saudijske Arabije (od 1932. do danas)

Rijad je pokazao spremnost i volju da se distancira i da osudi ekstremiste na poluostrvu ali jedna od teškoća sa kojima se Rijad suočava na duže staze jeste politička transformacija Kraljevine. Kralj Abdulah ima 90 godina i polako se približava kraju svoje vladavine. Oko njegove porodice se osećaju pritisci kako islamskih tako i sekularnih ekstremista. O unutrašnjim trvenjima u vladarskoj porodici teško je konkretnije govoriti jer porodica uspeva da sakrije, po mnogima, veoma prisutnu unutrašnju borbu za vlast. U toj borbi se, između ostalih, pominju imena princa Bandar bin Sultana, Mohameda bin Naifa, Sauda al Faisala ... Stvari se dodatno komplikuju obzirom da je krunski princ Salman (78) lošeg zdravstvenog stanja i već je kao njegov zamenik (od 27 marta 2014. god) imenovan princ Makrin bin Abdulaziz. Posebnu pažnju u tim previranjima privlači Bandar bivši ambasador Saudijske Arabije u SAD-u koji važi za izuzetno moćnog čoveka u obaveštajnim krugovima ali takođe važi i za osobu koju SAD smatraju relativno nepouzdanom i nepredvidivom navodi zapadna štampa.  

Nema sumnje da je Kuća Sauda pred izazovima unutrašnje transformacije ali pre svega pred izazovom suzbijanja sunitskog ekstremizma manifestovanog u ISIS-u koji je nadomak saudijskih granica. Stvari će se brzo odvijati a uspešnost u obračunu sa ISIS-om zavisiće najvećim delom od brzine reagovanja i uspešnog koordiniranja politike Rijada sa globalnim partnerom oličenim u Sjedinjenim Američkim Državama.

Branko Lazić,

14. septembar 2014.

Dinamični septembar pred indijskim premijerom

Dinamični septembar pred indijskim premijerom

„Ekonomist“ u svom tekstu A Strenuous September upoznaje javnost sa zgusnutim rasporedom koji čeka indijskog šefa vlade u ovom mesecu. Nedavno izabrani premijer Narendra Modi u septembru planira niz aktivnosti i važnih bilateralnih susreta koji će obuhvatiti šefove država i vlada Japana, NR Kine, Australije i Sjedinjenih Američkih Država.

„Modijev diplomatski maraton“ krenuo je 30. avgusta kada je otputovao u petodnevu posetu Japanu gde vodi i grupu indijskih milijardera koji će razgovarati sa japanskim partnerima o privrednoj saradnji. Modi inače važi za Abeu bliskog političkog partnera i njihovi susreti su se događali i dok je Modi bio „samo“ na načelu indijske države Gudžarat. Indijski premijer je u Japanu boravio i u julu ove godine a ono što Indija očekuje od Japana jeste više finansijske pomoći i podrške kao i očekivanje ulaganja japanskih kompanija iz automobilske i elektro industrije u Indiju. Za uzvrat Japanci, po svemu sudeći, očekuju nešto privilegovaniju poziciju u poslu sa brzim prugama Indije za koji im konkurišu obično povoljniji Kinezi. Jedno od polja potencijalne saradnje je i civilni nuklearni program ali Japan očekuje reformu indijskog zakonodavstva na tom polju. Japan je takođe spreman da proda Indiji 15 aviona US-2 ali i da ih zajedno proizvode japanske i indijske firme. Tome u prilog ide i indijska odluka iz jula da stranci mogu imati udeo do 49% u lokalnim kompanijama. Sve ovo može se posmatrati i u kontekstu japanskog pridobijanja Indije u aktuelnom nadmetanju sa NR Kinom.

Nakon povratka iz Japana Modi će ugostiti australijskog premijera Tonija Abota sa kojim će potpisati sporazum o uvozu australijskog uranijuma. Taj sporazum se posmatra i kao stvaranje prostora Indiji da domaće zalihe uranijuma upotrebi za vojne svrhe. Sve bliža saradnja sa Australijom manifestuje se i kroz mornaričke vojne vežbe koje dve zemlje planiraju organozovati zajedno 2015. godine. Deo javnosti ovu saradnju tumači i kao stvaranje „antikineskog bloka“ a premijer Modi će u novembru otići u uzvratnu posetu Australiji.

Ipak, tokom sredine septembra Indiju će posetiti upravo kineski lider Ksi Đinping. Očekuje se da će glavne teme razgovora biti kineske investicije i jačanje trgovinske saradnje dvaju najmnogoljudnijih država sveta. Pre Modijevog dolaska na vlast deo javnosti je izneo pretpostavke i očekivanja da će Modi biti proaktivan u rešavanju graničnog spora sa NR Kinom. Međutim, on je nakon dolaska na vlast nastupio obazrivo i o tome će verovatno tek biti govora. SA druge strane Modi je pozdravio izbor tibetanskog lidera u egzilu Lobsang Sangaja. Zapravo, Sangaj je bio gost na njegovoj majskoj inaoguraciji.

Ono što se NR Kini takođe najverovatnbije neće dopasti jeste turneja indijskog šefa diplomatije Sušme Svardžaj po zemljama jugoistočne Azije. Ona je u poseti Mjanmaru, Singapuru i Vijetnamu koji će uskoro posetiti i indijski predsednik Pranab Mukerdži, gotovo u isto vreme kad i Đinping Indiju. Indija u poslednje vreme jača saradnju sa jugoistočnom Azijom te je nedavno poslala svoju ratnu flotu u posetu Filipinima a u avgustu su održane zajedničke vojne vežbe sa Vijetnamom u blizini kineske teritorije. Nju Delhi ima ambiciju da posluje sa Vijetnamom u namenskoj industriji dok je indijska državna naftna kompanija ONGC nedavno obnovila saradnju sa Vijetnamom u eksploataciji nafte u zoni Južnokineskog mora.

Indija važi za zemlju koja razvija tzv „Look East“ politiku ali je dugo zaostajala u jačanju veza sa rastućim ekonomijama jugoistočne Azije. Može se reći da ne čudi vijetnamsko približavanje Indiji ako se ima u vidu vijetnamska sumnjičavost prema daleko jačem kineskom susedu. Jedan vijetnamski diplomata je nedavno odnose sa Indijom okarakterisao „vernim i večitim prijateljstvom“ koje se poistovećuje sa odnosom NR Kine i Pakistana. Ipak, mnogi smatraju da će Modi mudro i obazrivo jačati saradnju sa Vijetanomom i da neće iritirati NR Kinu što je i generalni stav indijskog javnog mnjenja.

Sledećeg meseca Modi putuje u Sjedinjene Američke Države na zasedanje Generalne skupštine OUN-a. Tom prilikom će posetiti i „Belu kuću“ i razgovarati sa predsednikom Barakom Obamom. Smatra se da će taj susret imati za cilj ponovno jačanje razlabavljenih veza Indije i SAD-a tokom mandata Modijevog prethodnika Manmohana Singa. Jedna od mogućih tema tokom oktobarskih razgovora mogu biti zajedničke vojne vežbe u Indijskom okeanu.

Evidentno je da indijski premijer pokazuje veliku energiju na početku svog mandata te i ne čude neprospavane noći i veliki broj političko-privrednih susreta u kojima učestvuje. Odlazak u Japan ima svakako za cilj jačanje bliskosti dve velike azijske države ali i dovođenje japanskog kapitala i znanja u Indiju. Istovremeno, Modi obazrivo jača svoje veze sa jugoistočnom Azijom kojoj ima šta da ponudi u petrolejskoj i vojnoj industriji ali na način da ne iritira moćnog kineskog suseda. Kooperativnost će pokazati i susretima sa kineskim gostom Ksi Đinpingom koji takođe želi da se nadmeće sa Japanom na ogromnom indijskom tržištu. Na sve to se dodaju i jačanja veza sa Australijom i SAD-om koja neko može tumačiti stvaranjem „antikineskog interesnog bloka“ ali pre bi se reklo da Modi traži partnere na savim stranama ne bi li zemlji od  milijardu i dvesta miliona stanovnika ponovo omogućio dinamičan privredni rast. To svakako nije lako, naročito ne u vreme aktuelnog „zahlađenja odnosa“ u svetskoj politici u kojoj Indija mora mudro da balansira i opravda status najveće demokratije sveta i zemlje sa velikim ljudskim i privrednim potencijalom. Ne treba zaboraviti ni njen status nuklearne sile i tenzije različitog intenziteta sa Pakistanom. Dobrim delom se te tenzije mogu umiriti bliskošću sa velikim silama poput NR Kine, SAD-a i Ruske Federacije.

Branko Lazić,

04.09.2014. 

Očekivanja kineskog gledanja u budućnost i kritike na japansko-korejsko gledanje u prošlost

Očekivanja kineskog gledanja u budućnost i kritike na japansko-korejsko gledanje u prošlost

U trenutku kada su oči međunarodne zajednice uprte na ukrajinsku krizu i „bliskoistočne požare“ Daleki istok ostaje udaljen od očiju svetske javnosti. Delom i zbog toga jer dalekoistočne zemlje igraju nešto pasivniju ulogu u svetskoj politici ali ujedno te zemlje, po mnogim parametrima, predstavljaju i budući „centar sveta“ obzirom na rast populacije i obima privreda tih zemalja.

Tako se danas mogu uočiti kritike na račun kineske pasivnosti u spoljnoj politici i govori se o prisustvu dve škole mišljenja, onoj koja se zalaže za važeći „niski profil“ u spoljnoj politici i onoj koja traži spoljnopolitička postignuća i veći aktivizam. Nema sumnje da NR Kina sa svojom rastućom privredom i ogromnom populacijom igra značajnu ulogu u svetu ali isto tako je evidentno i da NR Kina „izbegava“ veće učešće u rešavanju svetskih izazova. Stoga pojedini spoljnopolitički stručnjaci (Xu Jin) u NR Kini iznose tvrdnju prema kojoj će u narednih deset godina nestati kineska spoljna politika zasnovana na „niskom profilu“, nesvrstavanju u blokove, izbegavanju savezništava, neinsistiranju na liderstvu, primarnom fokusu na odnos sa Sjedinjenim Državama i službi spoljne politike u cilju privrednog rasta. Zastupnici ovog mišljenja smatraju da će Kina morati biti aktivnija u spoljnoj politici kao i da će morati biti otvorenija odnosno manje tajnovita i „politički uzdržana“.

Obzirom na tenzije koje vladaju u odnosima NR Kine i Japana ali i obzirom na severnokorejski nuklearni program i niz graničnih sporova koje Kina danas ima sa susedima, teško je očekivati da neće doći do kreiranja otvorenije spoljne politike zvaničnog Pekinga, bar u regionu.

Paralelno sa sugerisanjem  Pekingu da prati turbulencije u svetu i da uzme aktivniju ulogu u svetskoj politici, Japan i Južna Koreja „dobijaju packe“ od svog ključnog saveznika Sjedinjenih Američkih Država. Sve češći obilasci svetilišta Jasukuni od strane japanskih ministara i nagoveštaji revizije „pacifističkog ustava“ nailaze na veliki otpor Južne Koreje koja ne može da zaboravi ono što se dešavalo tokom japanske okupacije Koreje. Istovremeno, Sjedinjenim Državama odgovara aktivniji Japan u čuvanju međunarodne i regionalne bezbednosti obzirom na tenzije oko Severne Koreje ali i obzirom na „zahlađenje“ odnosa SAD-a i Ruske Federacije. Mnogi su mišljenja da Japan nema ambicije da se vrati politici iz prve polovine XX veka i da bi Južna Koreja i Japan trebali da više gledaju modele saradnje u zauzdavanju zvaničnog Pjongjanga umesto što žive u prošlosti. Na sve to možemo dodati i negodovanje NR Kine na japanski pogled na istoriju Drugog svetskog rata što može uneti novu konfuziju u dalekoistočne odnose i približiti Kinu i Južnu Koreju. Jasno je da SAD ne bi blagonaklono gledale na takav scenario i zbog toga svakako insistiraju na saradnji Japana i Južne Koreje sa fokusom na sadašnjost i budućnost bez previše osvrtanja u prošlost.

Branko Lazić,

27.08.2014.

Prozivke na račun britanske spoljne politike na Bliskom istoku

Prozivke na račun britanske spoljne politike na Bliskom istoku

Premijer Kameron; photo: blogs.spectator.co.uk

Kolumnista britanskog „Telegrafa“ Den Hodžis (Dan Hodges)u autorskom tekstu „In Iraq and Israel, British Foreign Policy Has Died“,  objavljenom 13. avgusta izneo je niz kritika na račun aktuelne britanske vlade predvođene Dejvidom Kameronom.

Po njegovom mišljenju britanska vlada je prekinula kontinuitet zajedničkog angažovanja sa globalnim partnerima. Konkretno, autor se fokusira na saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelom na Bliskom istoku ističući da je ta politika utemeljena još od 1782. godine kada je oformljen „Foreign Office“. Hodžis iznosi ozbiljnu kritiku na račun zvaničnog Londona tvrdeći da je London na određeni način okrenuo leđa Izraelu koji ugrožava, po njegovim rečima, teroristički Hamas. On to potkrepljuje tvrdnjom da je sekretar za privredu, a ne šef diplomatije, najavio uvođenje sankcija na izvoz oružja Izraelu ako Izrael ponovo krene u ofanzivu protiv Hamasa u Gazi. Kaže se da je sekretar Kejbl najavio mogući embargo na izvoz tenkova, aviona i radarskih sistema što je po Hodžesu u neskladu sa samom britanskom politikom i principom zaštite teritorijalnog integriteta zemlje koja se suočava sa terorističkim napadima. S tim u vezi pravi paralelu sa militarizacijom Londona tokom nedavno održanih letnjih Olimpijskih igara u Londonu.

Autor insistira na svojevrsnom uvođenju principa „kažnjavanja žrtve“, tj. Izraela u ovom slučaju. On smatra da je Velika Britanija svojim najnovijim postupcima napustila svoju tradicionalnu spoljnu politiku i da je na određeni način rekla da će kazniti Izrael ukoliko uzvrati na Hamasov napad.

Dalje u svom tekstu Hodžis kritikuje trojicu vodećih političara Velike Britanije optužujući ih za svojevrsni pasivizam i neodlučnost u vođenju bliskoistočne politike. Tako za lidera laburista i opozicija Eda Milibanda optužuje za svojevrsnu dvoličnost i igranje političkom krizom. Navodi i da je zvanični stav laburista u ovom času neintervencionizam u Iraku i Siriji odnosno na prostoru koji kontrolišu pobunjenici iz „Islamske države Iraka i Levanta“. Ujedno, kaže i da Miliband u partiji primećuje trend okretanja ka podršci vojnoj intervenciji te i tu opciju ostavblja otvorenom ali i koristi poziciju opozicionog lidera za izbegavanje iznošenja jasnog stava po tim pitanjima.

Sa druge strane Danijel Kleg, lider liberalnih demokrata i potpredsednik Vlade, prema Hodžisu, ima sluha za patnje naroda u Gazi ali nije spreman da vojno podrži Kurde u borbi sa islamistima u Iraku. Tu pravi i paralelu sa bivšim liderom stranke Pedijem Ešdaunom koji je bio sklon intervenciji pod obrazloženjem humanitarne katastrofe na Kosovu*.

Odnos snaga na prostoru Siriji i Iraka, jul 2014. god

Za premijera Kamerona, Hodžis tvrdi da je uplašen zbog lošeg iskustva u Siriji i Milibandovog duplog pristupa tom problemu. Ujedno, smatra i da britanska Vlada još uvek ne može da se oporavi od Blerove intervencije u Iraku i da i zbog toga ima određene zadrške u njenoj politici. Ipak, autor teksta na određeni način proziva premijera i kaže mu da je on premijer i da mora da ih vodi i da stane uz Amerikance u rušenju „Islamske države Iraka i Levanta“. Pita ga „hoće li intervenisati ili ne?“. Svoj tekst Hodžis završava strahovanjem da je najveći poraz za Britance gubitak koherentnosti u njihovoj spoljnoj politici i da to može skupo platiti narod koji živi u Gazi, Izraelu i u Iraku.

Očigledno da Hodžes zastupa ofanzivnu i preemptivnu varijantu koja bi podrazumevala „sasecanje dolazećeg problema u korenu“ odnosno oštru oružanu akciju protiv islamista i vraćanje Iraka pod kontrolu centralnih vlasti i međunarodne zajednice. Po svemu sudeći, smatra da se britanska vlast u ovom času nećka u vezi sa konkretnim stepenom učešća u mogućoj intervenciji ili se čak dvoumi da uopšte interveniše zajedno sa SAD-om. Posebno je zanimljiv njegov doživljaj „pretnji Tel Avivu“ prema kojima će London kazniti Netanjahuovu vladu ako se bude branila od Hamasovih raketa. Reklo bi se da je autor situaciju prilično dramatizovao na domaćem terenu ali ono što je jasno jeste da je na Bliskom istoku u toku veliki požar i da bi britanska konsolidacija i akcija zajedno sa Amerikom ali i Rusijom i Kinom svakako mogla da smiri te tenzije. Jedini problem je taj što su SAD, Velika Britanija i Rusija opterećeni ukrajinskom krizom a Kina tradicionalno „ne gura nos“ previše van svog regiona, bar kad se radi o spoljnoj politici. A za to vreme Bliski istok gori i traži medijaciju spolja jer je očito previše usijanih glava na samom kriznom prostoru.

Branko Lazić,

19.08.2014.

Austrija i jačanje slobodaraca!?

Austrija i jačanje slobodaraca!?

Fajman, Špindeleger i Štrahe; photo: news.at

Ovih dana u austrijskoj javnosti mogu se uočiti rezultati istraživanja javnog mnjenja koji pokazuju da je Slobodarska partija (FPÖ) predvođena Kristijanom Štraheom u usponu u odnosu na vladajuće socijaldemokrate (SPÖ) i narodnjake (ÖVP). Tako se navodi da FPÖ početkom avgusta (Galupovo istraživanje) uživa podršku 28% Austrijanaca što je rast od 1% u odnosu na avgust i čak 7,49% u odnosu na parlamentarne izbore održane u septembru 2013. godine. Istovremeno rezultati anketa tvrde da opada popularnost Fajmanove SPÖ i Špindelegerove ÖVP. Ipak 24% i 19% podrške nije mali udeo u biračkom telu i zbirno posmatrano te dve partije opravdavaju činjenicu da su ponovo oformile tzv „veliku koaliciju“ koja je često na vlasti u Austriji. Ovim podacima treba dodati i činjenicu da je lider slobodaraca Kristijan Hajnc Štrahe dobio 28% podrške za ulogu kancelara ali isti udeo dobio je i aktuelni kancelar Verner Fajman. Špindeleger u tom istraživanju beleži duplo slabiji rezultat od 14% koji je slabiji i od iskalkulisane podrške od 16% za Evu Glavišnig Pišček liderku „Zelenih“.

Članovi aktuelne vlade Austrije (2013 - 2018)

Sve to, naravno, ne znači puno u praktičnoj politici odnosno u trenutku kada se meri prava podrška birača a to su jedini validni izbori na kojima su prethodne jeseni crveno-crni ponovo nadjačali slobodarce koji, istini za volju, jačaju iz godine u godinu. No, postavlja se pitanje da li Štrahe beleži „pirove pobede“ obzirom na neretko ekstremne stavove iz FPÖ-a koji prosto onemogućavaju koalicione veze sa drugim austrijskim političkim partijama. Imajući u vidu da je ÖVP poput FPÖ stranka desnice ali na različitom stupnju udaljenosti od ideologije političkog centra, ne bi bilo neprirodno videti vladu Špindeleger – Štrahe. To se ipak ne dešava, sa izuzetkom Šisel – Hajder (2002 – 2007), kada je jedini put bila oformljena crno-plava (kasnije narandžasta BZÖ) koalicija. ÖVP jednostavno može puno da izgubi brakom sa poletnim FPÖ-om tj. koalicija bi dugoročno mogla oslabiti birački korpus ÖVP-a koji bi mogao otići upravo FPÖ-u. Ne treba smetnuti s uma i da u Austriji „Zeleni“ (Grüne) i liberalni NEOS uživaju podršku oko 23-24% birača što je zbirno više od podrške FPÖ-u na izborima 2013. godine.

Kristijan Hajnc Štrahe; photo: news.at

Može se reći da je Štrahe lukav političar koji vešto alarmira „austrijsku Austriju“ kojoj govori da je ugrožava nerad ali ga neretko povezuje i sa strancima što ga čini desnijim i ekstremnijim partnerom u nekim budućim vladama Austrije. On tu retoriku vremenom ublažava ali se često bori i u samom FPÖ-u ne bi li ih predstavio prihvatljivijim većem broju birača. Tako je Andreas Melcer bio prekoren zbog pogrdnih izjava o EU dok je Harold Vilamski optužen da je skovao zaveru o Ojgenu Frojndu (SPO) kao šijunu UDBE. Sve se to događa u kampanji za mesta u Evropskom parlamentu. Na majskim izborima za EP najviše glasova osvajaju ÖVP i SPÖ i dobijaju po pet mandata dok FPÖ osvaja 19,72% podrške i četiri mandata što je rast za 100% i svakako uspeh za njih. No, pored njih u EP ulaze i „Zeleni“ sa tri i NEOS sa jednim mandatom te je tako odnos „evropejaca“ i „evroskeptika“ 14:4 i teško je govoriti o ozbiljnom rastu uticaja desnice i evroskeptika u Austriji.

grafika: Branko Lazić

"Galupova" procena podrške za kancelarsku poziciju u Austriji (avgust 2014.); grafika: Branko Lazić

Činjenica da su ovi izbori održani nedavno i da su potvrdili snagu Fajmanove i Špindelegerove vlade govori da je Štraheov rast ipak relativan iako ga niko ne spori. Njegov najveći problem ostaje mali manevarski prostor u kreiranju buduće vlade i činjenica da novi izbori slede tek 2018. godine. Do tada će Fajman i Špindeleger moći da se izbore sa ekonomskom krizom i političkim izazovima koji su u Austriji daleko manji nego u drugim EU državama. Poreska politika i socijalni stanovi su svakako manji izazov od „budžetskih rupa“ i državnih bankrota sa kojima se suočavaju druge države. Fajman vešto neguje i partnerstvo sa Špindelegerom čijoj je partiji dao resore spoljnih (Kurc) i unutrašnjih poslova (Lajtner) ali i finansija (Špindeleger) i privrede (Miterlener).

grafika: Branko Lazić

Karta na koju Štrahe igra ostaje „(polu)prikriveni nacionalizam“ koji mu svakako može doneti deo glasova onih uplašenih ekonomskim migracijam u Austriju. Međutim, ako im Fajman objasni da te migracije donose boljitak Austriji i da Austriji treba još milion radnika da bi održala privredni nivo u narednih nekoliko decenija, onda će se Štrahe naći u nezgodnoj i politički teško održivoj situaciji. Moguće da je to i sam uvideo obzirom na sve češće afirmativno pozicioniranje u odnosu prema Srbima i Hrvatima koje daleko više simpatiše u odnosu na Turke i ostale muslimane koji su i te kako brojni u Austriji u kojoj mnogi žive mirno decenijama.

Branko Lazić,

03.08.2014.

Stotinu godina posle

Stotinu godina posle

Danas se navršava tačno stotinu godina od izbijanja Velikog rata (kasnije preimenovan u Prvi svetski rat jer je na žalost dobio naslednika 1939. godine). Taj rat otpočinje austrougarskom reakcijom na zbivanja u aneksiranoj Bosni i Hercegovini, ali svima je manje više jasno da su ti događaji bili izgovor i traženi povod za sukob a da su razlozi daleko dublji i kompleksniji. Kriza u tadašnjoj međunarodnoj zajednici, nezadovoljstvo pojedinih velikih sila i, po mišljenju pojedinih država, nepravedna raspodela „kolonijalnog kolača“ doveli su do eskalacije sukoba na globalnom nivou. Otuda je i jasnije da je Srbija bila samo izgovor za obračun velikih sila.

Ipak, tadašnja Srbija predstavljala je relativno mladu, odnosno zemlju sa obnovljenom državnošću koja je bila u svojevrsnom uzletu. Pobede izvojevane u Balkanskim ratovima ojačale su poziciju Srbije i njen ugled u svetu. Ujedno raste populacija koju prati modernizacija društva. To se prekida novim ratom koji odnosi ogroman broj žrtava i koji je uništio možda i one najkvalitetnije među nama. Pitanje je da li smo se i do danas oporavili uzimajući u obzir i zbivanja nakon Prvog svetskog rata i raspad države u koju je Srbija unela dobar deo svog tadašnjeg ugleda i suvereniteta. Istini za volju, druga polovina 20. veka je bila svojevrsna bajka za Srbiju u toj tvorevini ali ta priča nije imala srećan kraj već se pretvorila u „krvavu bajku“ na kraju istog veka. Nekada ujedinjena braća ulaze u ozbiljan sukob ne shvatajući da je „gvozdena zavesa“ pala niti da je nemoguće da inflacija može da „pojede kredit“ za trospratnu kuću. Neko to mora da plati. Izgleda da je i taj sukob bio deo naplate dugova koje i mi kao naslednici na određeni način plaćamo danas.

Usledile su godine izolacije jer neko je morao biti „loš momak“ a mi smo kao najveći i sveprisutni narod bili idealni negativci koji navodno maltretiraju sve ostale. Lično ne verujem da su samo Srbi odgovorni za raspad tog sistema i sklon sam mišljenju da su svi narodi iz bivše Jugoslavije odgovorni za neodgovornost prema onome što su njihovi preci krvavo stvorili nakon dva svetska rata. Uz podršku sa strane, da budemo iskreni do kraja.

Ta teška epizoda začinjena međunarodnom izolacijom Srbije, završena je početkom novog milenijuma i onda smo ušli u zakasnele reforme a moglo bi se reći za neke i idealnu prvobitnu akomulaciju kapitala. U međuvremenu su izgubljena tržišta i poslovne veze pa su i mnogi privredni giganti postali nemoćni. Paralelno demokratija kreira brojne političke aranžmane i veze u kojima su skoro svi participirali u vlasti. Ne treba biti nerealan pa reći da nema pomaka i da je Srbija zemlja nereda i haosa u kojoj se živi u najvećem siromaštvu. Ne, Srbija nije u praktičnom životu na nivou nerazvijensti neke mlade afričke zemlje koja je na ivici egzistencije, ali Srbija nije ni na nivou na kom može biti. Zato su Srbiji potrebne još efikasnije procedure i pravila igre koja će stvoriti ambijent da Srbija stane rame uz rame, za početak Slovačkoj i Češkoj, a onda možda i Austriji.

Onoj Austriji sa kojom je zaratila (ne svojom voljom) 1914. godine na današnji dan. U toj Austriji danas uspešno živi i radi oko 300.000 Srba i ta Austrija je pojedinačno najveći strani investitor u srpsku privredu. Možda su i Srbi i Austrijanci shvatili da posle sto godina saradnja i sabiranje energije daju daleko više rezultata nego podele i međusobna upiranja prstom. Verujem da Srbija može da ojača upravo sarađujući sa svojim prijateljima uključiv i bivše neprijatelje jer politika je veština mogućeg i zahteva veliku pragmatičnost zarad boljeg život svojih građana i dostojanstvenog suživota sa svojim okruženjem. Ta kooperativnost uopšte ne treba da se poistovećuje sa gubljenjem suvereniteta i identiteta i veština političara i treba da se ogleda u tome da očuvaju taj identitet ali i da ojačaju veze sa spoljnim svetom. U suprotnom teško bi mogli opravdati svoju ulogu u društvu koje vode.

Branko Lazić

(u ličnom svojstvu)

28.07.2014. god

Borba za opstanak Izraela?!

Borba za opstanak Izraela?!

Ričard Koen, photo: salon.com

U tekstu pod naslovom „A Fight for Israel’s Existence“ objavljenom 21. jula u „Vašington postu“ (Washington Post) Ričard Koen (Richard Cohen) predstavlja svoje viđenje pozicije u kojoj se danas nalazi Država Izrael.

On konstatuje da je Izrael 1948. godine uspeo da odoli napadu arapskih suseda (Egipat, Irak, Liban, Sirija i Jordan) ali i da je CIA tada procenila da Izrael teško može opstati duže od dve godine. Od tada do danas prošlo je 66 godina ali Koen strahuje da bi prognoze tadašnje CIA mogle da se pokažu tačnim iako sa velikim zakašnjenjem.

Koen kaže da danas nema velikih pretnji po Izrael od strane arapskih suseda i da se opasnost svela na Hamas u Gazi koji će, po njegovom mišljenju, Izrael uspeti neutralisati. Dalje navodi da su Egipat i Jordan ugovorili mirnu koegzistenciju sa Izraelom, da je Saudijska Arabija bila po strani i 1948. godine dok je Liban i dalje sklon sukobljavanju sa Izraelom obzirom da je Izrael često intervenisao na libanskoj teritoriji u proteklih tridesetak godina. Sa druge strane, Sirija i Irak se nalaze u svojevrsnom unutrašnjem haosu i ne predstavljaju opasnost po današnji Izrael. Reklo bi se da osim libanskog Hezbolaha i Hamasa nema zainteresovanih za ratovanje sa Izraelom. 

Izraelska vojska na granici sa Gazom, photo: bbc

Ipak, Koen je daleko pesimističniji od onih koji vide minimalnu opasnost u Hezbolahu i Hamasu. On smatra da pred Izraelom nije samo čišćenje tajnih tunela koji povezuju razdvojene Palestince niti samo uklanjanje raketa iz pojasa Gaze. On smatra da je pred Izraelom borba sa suštinski opstanak na tom prostoru i to potkrepljuje nizom svojih argumenata. Navodi da je Hamas lansirao stotine raketa od kojih su neke završile i u Tel Avivu pa čak i u Haifi. Izraelski PVO čini čuda i uspeva da neutrališe brojne ali ne i sve raketne napade usmerene na izraelsko tlo, kaže Koen. 

Ujedno, susedne arapske zemlje su mahom u haotičnom unutrašnjem stanju i preti im opasnost ekstremizacije unutrašnje političke scene, kaže Koen. On strahuje da bi „Muslimansko bratstvo“ moglo ponovo preuzeti vlast u Egiptu i da bi njegov „ideološki sin“ Hamas mogao postati blaga varijanta oponenta zvaničnom Izraelu. 

Koen ne spori niz vojnih uspeha i poduhvata Izraela u ratovima sa Hezbolahom i Hamasom ali kaže da je svaki sledeći sukob sudbonosniji po opstanak Izraela. Naglašava da Izraelci sve obazrivije i sve češće „gledaju preko ramena“. Kaže i da oko 60% Izraelaca imaju ili žele da imaju pasoš još jedne države. Mahom su to evropske države iz kojih potiču njihovi preci. Procenjuje se i da oko 500.000 njih već živi u SAD-u (ne računajući prethodno doseljenu jevrejsku zajednicu). Ričard Koen ističe važnost osećaja bezbednosti i sigurnosti koji je kod Izraelaca brojnim ratovima i sukobima ugrožen i primećuje se izvestan zamor po tom pitanju.

Protesti protiv intervencije u Gazi; photo: euractiv

Po njegovom mišljenju, Hamas je ubeđen da dobija sadašnji rat i da je zbog toga odbio egipatsko mirovno posredovanje. U prilog tome navode i da nijedan od njihovih vođa nije nastradao. Koen dalje kaže da će pre ili kasnije biti neophodno međunarodno posredovanje u potpisivanju novog mirovnog sporazuma i u toj ulozi on vidi, već na tom polju aktivnog, američkog državnog sekretara Džona Kerija (John Kerry). Po Koenovom mišljenju Keri mora zahtevati prestanak iskopavanja tunela i lansiranja raketa. Hamas može ostati u Gazi a Izrael se čini voljnim ublažiti blokadu tj. izolaciju Gaze. I sve to mora pratiti raspodela sredstava na dobrobit naroda Palestine a ne zarad proizvodnje novih raketa i izgradnje novih tunela, navodi Koen.

Raketiranje Gaze; photo: bbc

Koen je duboko ubeđen da Sjedinjene Države moraju učiniti ključni korak u smirivanju tenzija i rešavanju izraelsko-palestinske krize. On odbija da prihvati da se ta uloga može prepustiti Turskoj ili Kataru koji su neprijateljski nastrojeni prema Izraelu.

Svoj tekst Koen zaključuje rečima da je Izrael tvorevina Ujedinjenih nacija i da ima puno pravo da postoji i da živi u miru. Na kraju kaže da je Hari Truman 1948. godine u ime SAD-a priznao državu Izrael i da je danas vreme da SAD ponovo preuzmu vođstvo i da se ponovo čvrsto zauzmu za Izrael.

Evidentno je da Koen ima pesimistički pogled na sadašnju situaciju na prostoru nekadašnje mandantne Palestine. On konstatuje da Izrael ne ugrožavaju susedi ali da pojedinci mogu sejati strah među jevrejskim stanovništvom na tom prostoru. Ujedno ne vidi ni smisao stalnog ratovanja i na određeni način „pirovih pobeda“ Izraela koje ne uspevaju da neutrališu strah koji poput Palestinaca osećaju i Izraelci. Stoga Koen očekuje jači američki intervencionizam, iako nema sumnje da Amerika nije uskraćivala podršku Izraelu svih ovih 66 godina. Moglo bi se reći da on očekuje zadovoljenje za obe strane kako bi se postigao trajniji i održiviji mir. Ovakvo stanje nikom ne odgovara ali rigidne pozicije sukobljenih strana nisu ostavljale puno prostora za kompromis. Da li će Keri ili veliki međunarodni pritisak privoleti sukobljene strane da oružje zamene „zelenim pregovaračkim stolom“ to bismo trebali saznati uskoro. Do sada se u tu fazu retko ulazilo, mada je bilo određenih uspeha. Setimo se „Osla“ i „Kemp Dejvida“ ali to ipak nije bilo dovoljno za smirivanje višedecenijskog animoziteta dva naroda koji polažu pravo na istu zemlju.

Branko Lazić, 27. 07. 2014.