SIRIJSKI KONFLIKT

Najduža epizoda „Arapskog proleća“

Talas revolucija započetih dešavanjima u Tunisu 2011. godine u mnogim zemljama dočekao je svoje epiloge. Izuzetak je Sirija u kojoj od marta 2011. godine do danas traje „krvavi rat“ u kom se režim predsednika Asada obračunava sa vrlo heterogenom opozicijom oličenom u pobunjeničkim vojnim snagama (Free Syrian Army). U ovom času Asad uspešno odoleva pritiscima koji dolaze spolja, dobrim delom i zbog stabilnog savezništva sa Iranom i Ruskom Federacijom. Iran jednostavno ne želi da izgubi šiitskog saveznika u regionu a Rusija svakako nije spremna da prekine veze sa režimom koji je još 1970. uspostavio Hafez al-Asad, otac aktuelnog lidera BAS partije u Siriji.

aktuelni sirijski predsednik Bašar al-Asad

Situacija je veoma kompleksna obzirom da preti velika fragmentacija u ratnom sukobu. Pored Vlade i dobrim delom razjedinjene opozicije, kao zainteresovane strane u konfliktu javljaju se i Al-Kaida, „Muslimansko bratstvo“, Hezbolah, Kurdi ... Previše igrača je u igri, a u isto vreme Zapad ne donosi odluku da vojno interveniše. Verovatno poučen ne tako plodotvornim epilozima akcija u Iraku, Afganistanu i Libiji. Turska, članica NATO-a, već trpi određenu štetu zbog rata u Siriji. Raketiranja iz Sirije su se već dogodila ali je teško utvrditi odgovornost. U Turskoj je i 150.000 od ukupno 400.000 sirijskih izbeglica u regionu. U takvoj situaciji Turskoj u pomoć pristiže ostatak NATO-a i sredinom februara postavljen je raketni sistem „Patriot“  na nekoliko lokacija u južnoj Turskoj. Došlo je i oko 1.000 američkih, nemačkih i holandskih vojnika da opsluže tih šest baterija.

Za sve to vreme sukob u Siriji postaje sve veći i krvaviji. Preko 60.000 ljudi, mahom civila, dalo je svoje živote u ratu koji je teško definisati i objasniti motive svih ratnih strana. Bašar Al Asad želi da zadrži vlast, Al Hatami želi da ujedini opoziciju i preuzme vlast u Damasku, vojska je već dobrim delom islamizovana, Kurdi posmatraju i razmatraju svoje opcije, Hezbolah i slične organizacije mogu doći u posed opasnog oružja među kojim je i hemijsko oružje sirijskog režima, NATO je oprezan i teško je očekivati i unilateralne akcije na čelu sa SAD-om i najbližim saveznicima (naročito bez podrške UN-a), Rusija se bori da ostane u igri na Bliskom istoku i nema ništa protiv „zamrznutog konflikta“, Iran pokazuje mišiće i preti Izraelu indirektno ... 

Svi vojno-politički faktori su očito bitni, ali običan narod koji gine i biva prognan u izbegličke kampove i nalazi se na ivici humanitarne katastrofe očito nije bitan. Izgleda da ne mogu svi biti bitni, naročito ne na turbulentnom Bliskom istoku koji, po svemu sudeći, plaća cenu zakasnele demokratizacije i time ostaje pogodno tlo za paradiranja velikih sila. Možda je u toj neslozi i najveći deo arapske odgovornosti za ono što se događa u Siriji u ovom času.

Branko Lazić, 28. februar 2013. godine 

JAVNO SLUŠANJE O PRAVIMA SRBA U REGIONU

14. februara u Domu Narodne skupštine Srbije (Mala sala) održano je javno slušanje na temu političkih i drugih prava Srba u regionu. Prisutnima su se u prvom delu skupa obratili predstavnici organizatora (Republika Srbija i UNDP), dok su u drugom delu skupa govorili predstavnici Srba iz regiona i praktičari u realizovanju politike prema dijaspori (predstavnici različitih ministarstava i ostalih zainteresovanih institucija). Skup je obeležen konstatacijama da je položaj Srba u regionu pogoršan, naročito u većini bivših jugoslovenskih republika (potpredsednik Skupštine Srbije Nenad Popović apostrofirao loš položaj Srba u Hrvatskoj). Konkretni primeri su uskraćivanje statusa nacionalne manjine Srbima u Sloveniji, nerešena imovinska pitanja u Hrvatskoj, crkveni sporovi u Crnoj Gori i Makedoniji, neravnopravan položaj u Federaciji BiH ... Konstatovano je da Srbi u regionu čine oko dve trećine ukupne srpske dijaspore. Procenjuje se da u regionu živi oko 1,9 miliona Srba prema zvaničnim podacima iz regiona. Direktorka Kancelarije za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu dr Slavka Drašković požalila se na nedovoljnu svest o važnosti politike prema dijaspori kao i na mala sredstva kojima se raspolaže u realizovanju te politike. Predložila je i konkretne zaključke sa skupa koji bi podrazumevali kvalifikovanje politike prema dijaspori kao prioritetne državne politike, poziv na zasedanje Saveta za Srbe u regionu (najvažniji članovi Saveta su predsednik i premijer Srbije). Ona je apelovala i na potrebu operacionalizovanja resornog zakona i strategije i rekla da se radi na donošenju akcionog plana i na izmenama Zakona o dijaspori i Srbima u regionu. Marko Đurić savetnik predsednika Nikolića okarakterisao je odnos prema državi „odnosom prema nama samima“ i pitanjem od nacionalnog i državnog značaja. Prvi govornik u radnom delu skupa bio je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Dodik je u svom dužem izlaganju istakao da su mir i razvoj prioriteti u regionu i da je veoma važno da to bude praćeno i jakom Srbijom. On je izneo niz optužbi na račun međunarodne zajednice. Optužbe su se odnosila na, po njegovom mišljenju, protivpravno oduzimanje nadležnosti R. Srpskoj kao i na (ne)pravednost suda u Hagu (ICTY). Apelovao je na donošenje „Bele knjige“ o položaju Srba u pojedinačnim državama regiona. Izneo je i zahteve za predstavljenošću Srba iz BiH u Narodnoj skupštini Srbije rekavši da ne traže politički uticaj već da žele da se čuje njihov glas u Srbiji (poput bosanskih Hrvata u Hrvatskoj). Nakon Dodika reč su uzeli predstavnici Srba iz susednih zemalja, počev od Slavomira Gvozdenovića iz Rumunije, preko Gorana Danilovića iz Crne gore do predstavnika Srba iz Albanije i Mađarske. Treba istaći Danilovićev apel za podvlačenjem crte o onome što je do sada urađeno na planu politike matice prema dijaspori. Makedonski Srbin Ivan Stoilković je apelova na ravnopravan položaj svih organizacija Srba pred maticom bez povlašćivanja „politički podobnih“. Istoričar i lider Naprednog kluba Čedomir Antić je naglasio da je sticanjem državnosti 2006. godine Srbija došla u poziciju da se bavi svojom dijasporom i da su načinjeni prvi koraci (zakoni, ministarstvo – kancelarija ...) ali da je potrebno preći sa reči na dela na šta (negativno) utiče „skleroza dekadencije i laži“ i dalje vrlo prisutna u Srbiji. Skup je generalno posmatrano važan korak u javnoj debati o politici Srbije prema dijaspori. Mogle su se čuti i teške reči i optužbe na račun suseda ali može se izvesti zaključak da će se do boljeg položaja Srba u regionu pre stići dijalogom sa susedima a taj proces tek treba intenzivirati.

Branko Lazić, februar 2013.  

СРБИЈА И ИНДОНЕЗИЈА

Србија и Индонезија се могу похвалити вишедеценијским пријатељством које се развијало пре свега кроз ангажман у Покрету несврстаних земаља међу чијим оснивачима су били тадашња Југославија и Индонезија. Управо је пре две године у поменутим земљама обележено 50 година од оснивања Покрета несврстаних земаља. Београд је имао част да приреди Министарску конференцију поводом јубилеја док је у Џакарти одржан редовни самит Покрета. Данас је позиција Србије у Покрету нешто другачија и Србија ужива статус посматрача за разлику од Југославије која је до свог распада била један од „носећих стубова“ организације земаља (тадашњег) „трећег света“. Оно што две земље данас спаја јесте и индонежанска подршка Србији кроз одлуку да не призна самопроглашену независност Косова.

У овом тренутку Србија и Индонезија раде не обнављању традиционалних веза, пре свега кроз економско повезивање. С тим у вези, Влада Индонезије је у јулу 2012. године донела одлуку да Србију прогласи дистрибутивним центром за индонежанску робу. На конкретизацији ове идеје тек треба радити како би се индонежански намештај, текстил, електроника, зачини, какао, каучук и други производи нашли у већем обиму на тржиштима југоисточне и средње Европе. Последњих година су се могле чути и идеје о отварању директне авио линије на релацији Београд – Џакарта. Идеја је пуно, али конкретни кораци очито тек предстоје. Имајући у виду положај Србије и традиционално пријатељство идеја да Србија постане „пословни простор“ једне од најдинамичнијих светских привреда није без основа. Индонезија бележи континуирани раст БДП-а од по преко 6% што је чини једном од најекспанзивнијих светских и азијских привреда. Номинални доходак у овој земљи од око 250 милиона становника износи 894,9 милијарди америчких долара у 2012. години док је у категоријама куповне моћи надмашио хиљаду милијарди долара и износи 1,212 билиона америчких долара. Посматрано по глави становника он је ипак, због многољудности, мањи за око 50% у односу на доходак у Србији и износи око 5.000 $. На челу ове, претежно муслиманске државе (86,1%), у којој живи и око 9% хришћана и око 2% индуса, налази се Сусило Бамбанг Јудхојоно. Јудхојоно је на челу државе од 2004. године и уједно је и председник и премијер Републике Индонезије.

Вук Јеремић у посети Индонезији
фебруара 2011. године

Индонезија и Србија имају мали обим трговинске размене. Тако је у 2011. години трговинска размена ових земаља вредела 57 милиона $ уз дефицит од 45 милиона $ на рачун Србије. Треба имати у виду и да свега око 20% индонежанске робе стиже у Србију директно из Индонезије. Оно на чему се ради у последње време јесте интензивирање политичко-економских контаката Србије и Индонезије. Тако је септембра 2012. године одржан Пословни форум привредника двају држава у Привредној комори Србије. Ондашњи министар спољних послова Вук Јеремић боравио је у фебруару 2011. године у званичној посети Индонезији када се сусрео са индонежанским шефом дипломатије Мартијем Наталегавом. Крајем прошле године у Србији је боравила парламентарна делегација из Индонезије а главни гост на београдској прослави 67. година Индонезије био је председник Србије Томислав Николић. Свечаност је приредио индонежански амбасадор Њ.Е. Самуел Самсон који је познат и по хуманитарном раду у Србији.

Простора за конкретнијом сарадњом и већом трговинском разменом између Србије и Индонезије по свему судећи има. Но, оно што треба учинити у предстојећем периоду јесте конкретизовање постојећих идеја међу којима је свакако најзначајнија оснивање индонежанског дистрибутивног центра у Србији.

Бранко Лазић, фебруар 2013. године

ЦРНА ГОРА НАЈАВЉУЈЕ УЛАЗАК У НАТО – СРБИЈА И БИХ ЈЕДИНЕ ЗЕМЉЕ У РЕГИОНУ КОЈЕ НЕ ПОКАЗУЈУ ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ЧЛАНСТВОМ У АЛИЈАНСИ

Последње изјаве црногорског премијера о интересу Црне Горе да ступи у НАТО указују на чињеницу да ће цео регион, изузев српског корпуса, бити евроатлантски. Подсећања ради, Словенија, Румунија и Бугарска ступају у НАТО 2004. године, док Мађарска исто чини 1999. године. Неколико деценија раније односно 1952. године део НАТО-а постају Турска и Грчка које тиме јасно стају уз проамерички блок али и спречавају могући конфликт двају држава. На самиту НАТО-а у Стразбуру 2009. године, пуноправне чланице Северноатлантске алијансе постају Хрватска и Албанија. У овом тренутку отворени интерес за чланством показују Македоније (кочи је спор са Грчком око имена), Црна Гора али и албанске власти са Косова којима је тренутно на војном плану главна амбиција формирање оружаних снага тј. Војске Косова (нема сагласности НАТО-а по овом питању).

Ако се сагледају све ове чињенице уочиће се да једино Србија и Босна и Херцеговина (Срби конститутивни народ; Р. Српска чини 49% територије БиХ) не показују спремност да се у потпуности интегришу у евро-атлантске механизме. Треба имати у виду бурну прошлост у односима НАТО-а и СР Југославије и Р. Српске која обухвата бомбардовања Срба у Босни и Херцеговини 1995. годене и бомбардовање Југославије 1999. године. У међувремену је Србија 2007. године на челу са Војиславом Коштуницом донела декларацију о (самопроглашеној) неутралности. Неутралност Србије не гарантују велике силе што је на одређени начин чини фиктивном. Уједно, неутралност и самостална одбрана су луксуз за државу и Србија није у стању да приушти самосталну војску и одбрану.

Имајући у виду претходно наведене чињенице поставља се питање на линији разума и емоција које, уколико емоције поново превагну, Србију може довести у нелагодну позицију самоизолације и наставка играња улоге „несврстаног дежурног кривца“. Истовремено, остаје и питање извесности уласка Србије у ЕУ без претходног уласка у НАТО. Регионална пракса не говори у прилог српске неутралности по моделу Аустрије и Швајцарске (међународне гаранције). Србија мора мудро и прагматично приступити овом питању не би ли предупредила позицију у којој се нашла 1999. године када се, иако с правом стајући у заштиту свог суверенитета, оглушила о реалну моћ најјаче војне алијансе света што ју је пуно коштало. Мале али и поносне земље каква је Србија то себи, ипак, не могу да приуште. 

Бранко Лазић, 13. фебруар 2013. године

SRBIJA JAČA SVOJE PRISUSTVO U ZALIVU

Abu Dabi, UAE

Odluke Vlade Srbije donete 4. februara 2013. godine kojima se pokreće procedura otvaranja diplomatsko-konzularnih predstavništava na teritorijama dvaju vrlo uticajnih i značajnih arapskih zemalja predstavlja korak koji može dovesti do jačanja, pre svega, ekonomskih veza Srbije sa "petrolejskim monarhijama". Srbija će otvoriti ambasade u Abu Dabiju, prestonici i najbogatijem emiratu Ujedinjenih Arapskih Emirata što će biti dodatni impuls jačanju, upravo uspostavljenih, ekonomskih veza Srbije i porodice Al Nahajan (vladarska porodica Abu Dabija). Već su izvesna ulaganja od nekoliko stotina miliona evra (poljoprivreda i vojna industrija) a ima i nagoveštaja da će, ukoliko Srbija obezbedi dovoljan broj inženjera, investicija brojati i milijarde dolara odnosno evra. Radi se o potencijalnim ulaganjima kompanije "Mubadala" u proizvodnju čipova i otpornika. Šeik Mohamed bin Zajed al Nahajan je već dva puta posetio Srbiju a najavljuje se i njegova treća (neformalna) poseta Srbiji i Aleksandru Vučiću sa kojim je, po svemu sudeći, razvio prijateljski odnos. Ovde ne treba smetnuti s uma da u UAE-u živi i radi nekoliko hiljada naših državljana kojima će DKP biti od velike koristi i pomoći.

Rijad, Saudijska Arabija

Kada se govori o otvaranju ambasade u glavnom gradu Kraljevine Saudijske Arabije više se radi o političkom gestu obzirom da Srbija i Saudijska Arabija nisu imali uspostavljene diplomatske odnose. Oni se upravo uspostavljaju a Srbija taj korak želi da pojača svojim DKP-om u Rijadu. Saudijska Arabija je takođe potencijalno ozbiljan investitor u srpsku privredu, ali radi se i o državi koja ima veliku političku težinu obzirom da je glavni američki saveznik među arapskim zemljama i kontrolor najvećeg "paketa naftnih akcija" sa udelom od 20-25% svetskih rezervi nafte.

Nema sumnje da je Srbija rešila da se okrene i na Istok što nije u suprotnosti sa njenim evropskim putem i identitetom. Investitori su dobrodošli, ma sa koje strane sveta dolazili.

Branko Lazić, 

februar 2013. godine

BUDUĆI ODNOSI NA REALACIJI NATO – AZIJA

Odnosi NATO-a sa Rusijom, Indijom i Kinom

Novi milenijum doneo je sa sobom nove rizike i pretnje na svetskoj političkoj sceni i podjednako ugrozio niz ključnih činilaca međunarodnih odnosa. Stoga ne treba da čudi, niti da iznenađuje potreba za saradnjom i zajedničkim suočavanjem sa nekonvencionalnim pretnjama po bezbednost velikih državnih sistema. Nekadašnji politički protivnici i blokovski rivali danas sve više sarađuju u borbi protiv novih rizika poput terorizma i piraterije.  To ne znači da se nesuglasice koje postoje među njima brišu, ali dati nesporazumi nisu prepreka da se sarađuje na pomenutim poljima. Svakako, ključna ulogu koju NATO ima na Zapadu čini ga i više nego referentnim partnerom velikim azijskim državama koje postaju sve aktivniji igrači na geopolitičkom i geoekonomskom planu. Rusija, Indija i Kina čine blok od koga se mnogo očekuje pre svega na privrednom planu i stoga je neminovna potreba za bezbednošću građana i investicija u datim zemljama. Istovremeno, NATO zabrinut za bezbednost svog vojno-političkog bloka igra više nego aktivnu ulogu na polju očuvanja bezbednosti na trustnom azijskom području. Prisustvo NATO-a u Afganistanu i uloga ključnog činioca u održavanju mira i bezbednosti na datom prostoru upućuje NATO na saradnju sa azijskim regionalnim silama. Novi strateški koncept Alijanse predstavlja očekivani korak na polju prilagođavanja novim rizicima i pretnjama sa kojima se sučava ne samo NATO, nego i ostatak sveta, a naročito države sa prostora Azije.  

pripadnici ruskih oružanih snaga

NATO je suočen sa modernim pretnjama primenio funkcionalni princip naspram geografskog principa napuštajući evro-atlantski prostor razmeštanjem svojih trupa na udaljenim meridijanima. 130.000 NATO vojnika u službi očuvanja globalne bezbednosti jasno govore u prilog tome. Sa druge strane dato NATO prisustvo, konkretno u Afganistanu ne doživljava se negativno od strane velikih azijskih sila kojima je u interesu stabilnost na prostorima centralne i južne Azije. Ruskoj strani nije bio problem da organizuje obuku centralnoazijskih i afganistanskih snaga bezbednosti u saradnji sa NATO-om, kao i da od marta 2008. dozvoli tranzit NATO nevojne opreme na putu do Afganistana. Kineskoj strani, takođe, saradnja sa NATO-om nije strana, o čemu svedoče mirovne operacije u Adenskom zalivu. Ipak, treba napomenuti da kineska strana daleko više insistira na primeni UN mehanizama preko kojih je voljna sarađivati sa državama članicama Alijanse. Kinezima je naročito u interesu garantovanje bezbednih trasa bliskoistočne nafte čiji su vodeći konzumenti, zajedno sa Japanom. Stoga Kina nema zamerki na NATO vojno prisustvo u bliskoistočnoj regiji.   

kineski vojnici

U mesecima koji dolaze uoči NATO samita u Lisabonu kada će se, u svetlu nove međunarodne realnosti, doneti odluka o Novom strateškom konceptu, saradnja sa Rusijom, naročito, ali i sa ostalim regionalnim silama počinje sve više da dobija na značaju. Pretnje sa kojima se suočavaju ovi ključni međunarodni subjekti su identične i podjednako ih sve pogađaju.  Radikalni ekstremizam, proliferacija nuklearnog oružja, klimatske promene, svetska finansijska kriza i energetski problemu podjednako ili barem u sličnoj meri pogađaju Vašington, Brisel, Moskvu i Peking. Bezbednost Arktika ispod kojega se krije 25% svetskih rezervi ugljovodonika pitanje je o kojem trebaju razgovarati NATO i Rusija. Sve više se govori o sveobuhvatnom pristupu u delovanju Alijanse, ali i u njenoj saradnji sa partnerima čiji broj treba da raste na svim nivoima. Alijansi je potrebno da dopuni vojne civilnim segmentima, kao i da puno učini na svojoj interoperabilnosti i promociji.

indijska vojska

Generalni sekretar NATO-a Rasmusen 2009. rekao je da NATO nije više evropocentrična organizacija aludirajući u velikoj meri na potrebu za saradnjom pre svega sa ruskim partnerima. Strahovi od iranskih Sahab projektila mogu se protezati i nad Moskvom i stoga predsednik Obama u svom faznom pristupu radi na promociji raketnog štita u Evropi izražavajući spremnost za dijalogom sa Kremljom. Da li se na datom planu može ostvariti saradnja pitanje je na koje nije lako dati odgovor, ali se zajednički interesi za nacionalnom bezbednošću svakako mogu poklopiti u datoj situaciji. Ideja predsednika Medvedeva o evroatlantskoj bezbednosnoj zajednici od Vankuvera do Vladivostoka predstavljena u Berlinu juna 2008. može da izgleda kao utopija i politički marketing ali i realpolitička potreba u situaciji suočavanja sa nekonvencionalnim bezbednosnim pretnjama na evro-atlantskom prostoru.

Branko Lazić, 2010.