branko-serbia

ЦРНА ГОРА НАЈАВЉУЈЕ УЛАЗАК У НАТО – СРБИЈА И БИХ ЈЕДИНЕ ЗЕМЉЕ У РЕГИОНУ КОЈЕ НЕ ПОКАЗУЈУ ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ЧЛАНСТВОМ У АЛИЈАНСИ

Последње изјаве црногорског премијера о интересу Црне Горе да ступи у НАТО указују на чињеницу да ће цео регион, изузев српског корпуса, бити евроатлантски. Подсећања ради, Словенија, Румунија и Бугарска ступају у НАТО 2004. године, док Мађарска исто чини 1999. године. Неколико деценија раније односно 1952. године део НАТО-а постају Турска и Грчка које тиме јасно стају уз проамерички блок али и спречавају могући конфликт двају држава. На самиту НАТО-а у Стразбуру 2009. године, пуноправне чланице Северноатлантске алијансе постају Хрватска и Албанија. У овом тренутку отворени интерес за чланством показују Македоније (кочи је спор са Грчком око имена), Црна Гора али и албанске власти са Косова којима је тренутно на војном плану главна амбиција формирање оружаних снага тј. Војске Косова (нема сагласности НАТО-а по овом питању).

Ако се сагледају све ове чињенице уочиће се да једино Србија и Босна и Херцеговина (Срби конститутивни народ; Р. Српска чини 49% територије БиХ) не показују спремност да се у потпуности интегришу у евро-атлантске механизме. Треба имати у виду бурну прошлост у односима НАТО-а и СР Југославије и Р. Српске која обухвата бомбардовања Срба у Босни и Херцеговини 1995. годене и бомбардовање Југославије 1999. године. У међувремену је Србија 2007. године на челу са Војиславом Коштуницом донела декларацију о (самопроглашеној) неутралности. Неутралност Србије не гарантују велике силе што је на одређени начин чини фиктивном. Уједно, неутралност и самостална одбрана су луксуз за државу и Србија није у стању да приушти самосталну војску и одбрану.

Имајући у виду претходно наведене чињенице поставља се питање на линији разума и емоција које, уколико емоције поново превагну, Србију може довести у нелагодну позицију самоизолације и наставка играња улоге „несврстаног дежурног кривца“. Истовремено, остаје и питање извесности уласка Србије у ЕУ без претходног уласка у НАТО. Регионална пракса не говори у прилог српске неутралности по моделу Аустрије и Швајцарске (међународне гаранције). Србија мора мудро и прагматично приступити овом питању не би ли предупредила позицију у којој се нашла 1999. године када се, иако с правом стајући у заштиту свог суверенитета, оглушила о реалну моћ најјаче војне алијансе света што ју је пуно коштало. Мале али и поносне земље каква је Србија то себи, ипак, не могу да приуште. 

Бранко Лазић, 13. фебруар 2013. године