Stotinu godina posle

Stotinu godina posle

Danas se navršava tačno stotinu godina od izbijanja Velikog rata (kasnije preimenovan u Prvi svetski rat jer je na žalost dobio naslednika 1939. godine). Taj rat otpočinje austrougarskom reakcijom na zbivanja u aneksiranoj Bosni i Hercegovini, ali svima je manje više jasno da su ti događaji bili izgovor i traženi povod za sukob a da su razlozi daleko dublji i kompleksniji. Kriza u tadašnjoj međunarodnoj zajednici, nezadovoljstvo pojedinih velikih sila i, po mišljenju pojedinih država, nepravedna raspodela „kolonijalnog kolača“ doveli su do eskalacije sukoba na globalnom nivou. Otuda je i jasnije da je Srbija bila samo izgovor za obračun velikih sila.

Ipak, tadašnja Srbija predstavljala je relativno mladu, odnosno zemlju sa obnovljenom državnošću koja je bila u svojevrsnom uzletu. Pobede izvojevane u Balkanskim ratovima ojačale su poziciju Srbije i njen ugled u svetu. Ujedno raste populacija koju prati modernizacija društva. To se prekida novim ratom koji odnosi ogroman broj žrtava i koji je uništio možda i one najkvalitetnije među nama. Pitanje je da li smo se i do danas oporavili uzimajući u obzir i zbivanja nakon Prvog svetskog rata i raspad države u koju je Srbija unela dobar deo svog tadašnjeg ugleda i suvereniteta. Istini za volju, druga polovina 20. veka je bila svojevrsna bajka za Srbiju u toj tvorevini ali ta priča nije imala srećan kraj već se pretvorila u „krvavu bajku“ na kraju istog veka. Nekada ujedinjena braća ulaze u ozbiljan sukob ne shvatajući da je „gvozdena zavesa“ pala niti da je nemoguće da inflacija može da „pojede kredit“ za trospratnu kuću. Neko to mora da plati. Izgleda da je i taj sukob bio deo naplate dugova koje i mi kao naslednici na određeni način plaćamo danas.

Usledile su godine izolacije jer neko je morao biti „loš momak“ a mi smo kao najveći i sveprisutni narod bili idealni negativci koji navodno maltretiraju sve ostale. Lično ne verujem da su samo Srbi odgovorni za raspad tog sistema i sklon sam mišljenju da su svi narodi iz bivše Jugoslavije odgovorni za neodgovornost prema onome što su njihovi preci krvavo stvorili nakon dva svetska rata. Uz podršku sa strane, da budemo iskreni do kraja.

Ta teška epizoda začinjena međunarodnom izolacijom Srbije, završena je početkom novog milenijuma i onda smo ušli u zakasnele reforme a moglo bi se reći za neke i idealnu prvobitnu akomulaciju kapitala. U međuvremenu su izgubljena tržišta i poslovne veze pa su i mnogi privredni giganti postali nemoćni. Paralelno demokratija kreira brojne političke aranžmane i veze u kojima su skoro svi participirali u vlasti. Ne treba biti nerealan pa reći da nema pomaka i da je Srbija zemlja nereda i haosa u kojoj se živi u najvećem siromaštvu. Ne, Srbija nije u praktičnom životu na nivou nerazvijensti neke mlade afričke zemlje koja je na ivici egzistencije, ali Srbija nije ni na nivou na kom može biti. Zato su Srbiji potrebne još efikasnije procedure i pravila igre koja će stvoriti ambijent da Srbija stane rame uz rame, za početak Slovačkoj i Češkoj, a onda možda i Austriji.

Onoj Austriji sa kojom je zaratila (ne svojom voljom) 1914. godine na današnji dan. U toj Austriji danas uspešno živi i radi oko 300.000 Srba i ta Austrija je pojedinačno najveći strani investitor u srpsku privredu. Možda su i Srbi i Austrijanci shvatili da posle sto godina saradnja i sabiranje energije daju daleko više rezultata nego podele i međusobna upiranja prstom. Verujem da Srbija može da ojača upravo sarađujući sa svojim prijateljima uključiv i bivše neprijatelje jer politika je veština mogućeg i zahteva veliku pragmatičnost zarad boljeg život svojih građana i dostojanstvenog suživota sa svojim okruženjem. Ta kooperativnost uopšte ne treba da se poistovećuje sa gubljenjem suvereniteta i identiteta i veština političara i treba da se ogleda u tome da očuvaju taj identitet ali i da ojačaju veze sa spoljnim svetom. U suprotnom teško bi mogli opravdati svoju ulogu u društvu koje vode.

Branko Lazić

(u ličnom svojstvu)

28.07.2014. god

Borba za opstanak Izraela?!

Borba za opstanak Izraela?!

Ričard Koen, photo: salon.com

U tekstu pod naslovom „A Fight for Israel’s Existence“ objavljenom 21. jula u „Vašington postu“ (Washington Post) Ričard Koen (Richard Cohen) predstavlja svoje viđenje pozicije u kojoj se danas nalazi Država Izrael.

On konstatuje da je Izrael 1948. godine uspeo da odoli napadu arapskih suseda (Egipat, Irak, Liban, Sirija i Jordan) ali i da je CIA tada procenila da Izrael teško može opstati duže od dve godine. Od tada do danas prošlo je 66 godina ali Koen strahuje da bi prognoze tadašnje CIA mogle da se pokažu tačnim iako sa velikim zakašnjenjem.

Koen kaže da danas nema velikih pretnji po Izrael od strane arapskih suseda i da se opasnost svela na Hamas u Gazi koji će, po njegovom mišljenju, Izrael uspeti neutralisati. Dalje navodi da su Egipat i Jordan ugovorili mirnu koegzistenciju sa Izraelom, da je Saudijska Arabija bila po strani i 1948. godine dok je Liban i dalje sklon sukobljavanju sa Izraelom obzirom da je Izrael često intervenisao na libanskoj teritoriji u proteklih tridesetak godina. Sa druge strane, Sirija i Irak se nalaze u svojevrsnom unutrašnjem haosu i ne predstavljaju opasnost po današnji Izrael. Reklo bi se da osim libanskog Hezbolaha i Hamasa nema zainteresovanih za ratovanje sa Izraelom. 

Izraelska vojska na granici sa Gazom, photo: bbc

Ipak, Koen je daleko pesimističniji od onih koji vide minimalnu opasnost u Hezbolahu i Hamasu. On smatra da pred Izraelom nije samo čišćenje tajnih tunela koji povezuju razdvojene Palestince niti samo uklanjanje raketa iz pojasa Gaze. On smatra da je pred Izraelom borba sa suštinski opstanak na tom prostoru i to potkrepljuje nizom svojih argumenata. Navodi da je Hamas lansirao stotine raketa od kojih su neke završile i u Tel Avivu pa čak i u Haifi. Izraelski PVO čini čuda i uspeva da neutrališe brojne ali ne i sve raketne napade usmerene na izraelsko tlo, kaže Koen. 

Ujedno, susedne arapske zemlje su mahom u haotičnom unutrašnjem stanju i preti im opasnost ekstremizacije unutrašnje političke scene, kaže Koen. On strahuje da bi „Muslimansko bratstvo“ moglo ponovo preuzeti vlast u Egiptu i da bi njegov „ideološki sin“ Hamas mogao postati blaga varijanta oponenta zvaničnom Izraelu. 

Koen ne spori niz vojnih uspeha i poduhvata Izraela u ratovima sa Hezbolahom i Hamasom ali kaže da je svaki sledeći sukob sudbonosniji po opstanak Izraela. Naglašava da Izraelci sve obazrivije i sve češće „gledaju preko ramena“. Kaže i da oko 60% Izraelaca imaju ili žele da imaju pasoš još jedne države. Mahom su to evropske države iz kojih potiču njihovi preci. Procenjuje se i da oko 500.000 njih već živi u SAD-u (ne računajući prethodno doseljenu jevrejsku zajednicu). Ričard Koen ističe važnost osećaja bezbednosti i sigurnosti koji je kod Izraelaca brojnim ratovima i sukobima ugrožen i primećuje se izvestan zamor po tom pitanju.

Protesti protiv intervencije u Gazi; photo: euractiv

Po njegovom mišljenju, Hamas je ubeđen da dobija sadašnji rat i da je zbog toga odbio egipatsko mirovno posredovanje. U prilog tome navode i da nijedan od njihovih vođa nije nastradao. Koen dalje kaže da će pre ili kasnije biti neophodno međunarodno posredovanje u potpisivanju novog mirovnog sporazuma i u toj ulozi on vidi, već na tom polju aktivnog, američkog državnog sekretara Džona Kerija (John Kerry). Po Koenovom mišljenju Keri mora zahtevati prestanak iskopavanja tunela i lansiranja raketa. Hamas može ostati u Gazi a Izrael se čini voljnim ublažiti blokadu tj. izolaciju Gaze. I sve to mora pratiti raspodela sredstava na dobrobit naroda Palestine a ne zarad proizvodnje novih raketa i izgradnje novih tunela, navodi Koen.

Raketiranje Gaze; photo: bbc

Koen je duboko ubeđen da Sjedinjene Države moraju učiniti ključni korak u smirivanju tenzija i rešavanju izraelsko-palestinske krize. On odbija da prihvati da se ta uloga može prepustiti Turskoj ili Kataru koji su neprijateljski nastrojeni prema Izraelu.

Svoj tekst Koen zaključuje rečima da je Izrael tvorevina Ujedinjenih nacija i da ima puno pravo da postoji i da živi u miru. Na kraju kaže da je Hari Truman 1948. godine u ime SAD-a priznao državu Izrael i da je danas vreme da SAD ponovo preuzmu vođstvo i da se ponovo čvrsto zauzmu za Izrael.

Evidentno je da Koen ima pesimistički pogled na sadašnju situaciju na prostoru nekadašnje mandantne Palestine. On konstatuje da Izrael ne ugrožavaju susedi ali da pojedinci mogu sejati strah među jevrejskim stanovništvom na tom prostoru. Ujedno ne vidi ni smisao stalnog ratovanja i na određeni način „pirovih pobeda“ Izraela koje ne uspevaju da neutrališu strah koji poput Palestinaca osećaju i Izraelci. Stoga Koen očekuje jači američki intervencionizam, iako nema sumnje da Amerika nije uskraćivala podršku Izraelu svih ovih 66 godina. Moglo bi se reći da on očekuje zadovoljenje za obe strane kako bi se postigao trajniji i održiviji mir. Ovakvo stanje nikom ne odgovara ali rigidne pozicije sukobljenih strana nisu ostavljale puno prostora za kompromis. Da li će Keri ili veliki međunarodni pritisak privoleti sukobljene strane da oružje zamene „zelenim pregovaračkim stolom“ to bismo trebali saznati uskoro. Do sada se u tu fazu retko ulazilo, mada je bilo određenih uspeha. Setimo se „Osla“ i „Kemp Dejvida“ ali to ipak nije bilo dovoljno za smirivanje višedecenijskog animoziteta dva naroda koji polažu pravo na istu zemlju.

Branko Lazić, 27. 07. 2014.   

Zvezda gost moskovskog Spartaka u septembru

Zvezda gost moskovskog Spartaka u septembru

Semenov i Tončev, photo: blic.rs

Juče je u Beogradu potpisan sporazum kojim su definisani glavni elementi gostovanja F.K. Crvena zvezda moskovskom Spartaku. Povod za prijateljski meč koji će odigrati dva kluba je otvaranje novog stadiona Spartaka. Izgradnja multifunkcionalnog stadiona „Otkrytie Arena“ otpočela je 2010. godine i biće svečano otvorena 5. septembra utakmicom najvećeg ruskog i najvećeg srpskog fudbalskog kluba.

Sporazum o odigravanju utakmice potpisali su Ivica Tončev, potpredsednik FK Crvena zvezda i Oleg Semenov, specijalni izaslanik Romana Askabacea koji se nalazi na čelu moskovskog Spartaka. U stadion kapaciteta 44.000 sedećih mesta uloženo je oko 430 miliona američkih dolara. Glavni finansijeri izgradnje su kompanija Lukoil i vlasnik kluba Leonid Fedun koji poseduje i akcije Lukoila (9,2%). Na Spartakovom stadionu će se igrati i mečevi SP u fudbalu 2018. godine.

U ovom času moskovski tim je gotovo osam puta vredniji na fudbalskom tržištu ali ne treba sumnjati da će srpski šampion biti spreman za nadigravanje sa Moskovljanima. Spartak je inače poslednji put bio prvajk Rusije 2001. godine a 2012. godine su bili vicešampioni. Jedan od najvećih transfera između dva kluba svakako je odlazak Nemanje Vidića iz Crvene zvezde u Spartak za sumu od 4,45 miliona evra.

Branko Lazić,

19.07.2014.

Kineska očekivanja japanskog popuštanja

Kineska očekivanja japanskog popuštanja

photo: tokyotimes.com

Daleki istok u ovom trenutku, bez sumnje, predstavlja prenapregnutu zonu kada se radi o bezbednosnom i opštem regionalnom političkom ambijentu. Severna Koreja ne predstavlja jedini poligon dalekoistočnih nadmetanja već u tome danas dobrim delom učestvuju NR Kina i Japan. NR Kina prateći rast svoje ekonomske moći želi da ojača svoje pozicije u regionu te ne čudi da postoje razmimoilaženja sa nekoliko suseda kada se radi o pitanjima razgraničenja. Sa druge strane Japan želi da očuva svoje pozicije i ekonomsku moć ujedno se uzdajući u savezništvo sa SAD-om i Južnom Korejom sa kojom ima takođe narušene političke odnose. I Japan poput NR Kine pokazuje određene apetite kada se govori o teritorijalnim sporovima, pre svega u odnosima sa NR Kinom i Južnom Korejom.

Ovih dana se mogu čuti apeli i iz Pekinga ali i iz Tokija koji, svaki na svoj način, očekuju nastavak dijaloga i mirne koegzistencije. Problem je samo u tome što im se polazne pozicije i pristupi drastično razlikuju. Japan smatra da reaktiviranje vojske Japana u međunarodnoj areni ima smisla u svrhu zaštite vojno-političkih saveznika i ekonomskih interesa zemlje. Takođe, Japan ne vidi ništa sporno ni u kontrolisanju Senkaku ostrva sa čime se NR Kina ne slaže. Paralelno, NR Kina širi svoje zone nadletanja u pograničnim pojasevima i otvoreno optužuje Japan za okretanje imperijalističkim vrednostima iz Drugog svetskog rata. Pod tim se pre svega misli na Abeov obilazak Jasukunija prošle godine ali i na generalan odnos prema istoriji Drugog svetskog rata. U tim kritikama Peking ima i podršku Seula koji iako je zvanično saveznik Tokija ne može da zaboravi događaje iz Drugog svetskog rata i japansku okupaciju Korejskog poluostrva. U celoj toj situaciji Sjedinjene Države pokušavaju da očuvaju pre svega partnerstvo sa Japanom i Južnom Korejom ali i da zauzdaju NR Kinu. Za Rusiju se može reći da mudro ćuti i osmatra.

Najaktuelnija zbivanja govore o očekivanjima Japanaca da će se Abe i Si Đinping susretsti na marginama novembarskog samita APEC-a koji će biti održan u Pekingu. Kinezi ne pokazuju otvorenu volju za dijalogom, očigledno ljuti zbog zbivanja oko Senkaku ostrva i posete Jasukuniju. Situaciju u ovom času, verovatno više zbog unutarpolitičkih interesa, pokušava da smiri lider opozicione Demokratske partije Japana Banri Kaieda koji je juče boravio u Pekingu i razgovarao sa visokim kineskim zvaničnikom Liu Junšanom. Ipak, njegov uticaj nije velik obzirom da Abeov LDP ima natpolovičnu  i izuzetno stabilnu većinu u japanskom parlamentu.

Branko Lazić,

17.07.2014.

Abe načinio krupan korak u reviziji japanske spoljne politike

Abe načinio krupan korak u reviziji japanske spoljne politike

Nakon ozbiljnih unutrašnjih i regionalnih debata japanski premijer Shinzo Abe uspeo je da revidira ustav zemlje i da usvojenim promenama omogući angažovanje japanske vojske izvan granica Japana. Njegov primarni fokus je na asistenciji saveznicima poput SAD-a i Južne Koreje naspram severnokorejskog režima. Ujedno Japa nće biti u poziciji da ojača svoj izvoz prodajom sofisticirane namenske tehnologije za šta je Australija već pokazala interesovanje.

Sve vreme tokom sučeljavanja mišljenja sa svojim neistomišljenicima u vezi sa revizijom ustava Abe je insistirao na transparentnosti vojnih budžeta i regionalnoj saradnji odnosno uspešnom kriznom menadžmentu na Dalekom istoku. Tako je filipinski šef države Akino III pozdravio aktivniju ulogu Japana kao i pominjani australijski premijer Abot. SAD se svakako raduju vojnoj saradnji sa Japanom naročito zbog činjenice da će japanska mornarica biti velika podrška SAD-u i Južnoj Koreji u odnosu na severnokorejsku mornaricu.

Sa druge strane NR Kina, iz svoje vizure očekivano, negoduje i optužuje Japan da je od teritorijalnog spora oko ostrva Senkaku (jap) / Diaoju (kin) stvorio mit o ugroženosti Japana o strane Kine i da je Abe to iskoristio kao izgovor za jačanje japanskih vojnih i spoljnopolitičkih pozicija u regionu.

Nema sumnje da je Japan, i pored činjenice da ima daleko manju vojsku od SAD-a, NR Kine i Ruske Federacije, postao aktivniji učesnik u bezbednosnom aranžmanu na Dalekom istoku. Treba imati u vidu i da i pored činjenice da ima oko 240.000 vojnika što je skoro deset puta manje u odnosu na NR Kinu ili pet puta manje u odnosu na Rusku Federaciju, Japan ima vrlo konkurentnu vojsku sa vojnim budžetom gotovo ekvivalentnim ruskom (85,2% ruskog vojnog budžeta). Uzevši u obzir vrhunsku vojnu tehnologiju kojom Japan raspolaže ta razlika postaje još manja a u nekim oblastima biva u potpunosti anulirana. Stoga je i više nego jasno da je Japan ojačao svoje pozicije u regionu ali se nameće pitanje kako će reagovati susedi koji se ne slažu sa novim japanskim spoljnopolitičkim kursom?  

Branko Lazić,

11. jul 2014. god