LACIO POBEDNIK ITALIJANSKOG KUPA

Igrači Lacija sa trofejom Kupa Italije;
photo: tanjug.rs

Pobedom nad gradskim rivalom Romom Lacio je sezonu 2012/13 učinio jednom od najuspešnijih u istoriji kluba. Lacio je šestom  titulom u Kupu Italije postao jedan od najuspešnijih timova u ovom takmičenju. Od Lacija su u kupu uspešniji samo Inter, Juventus i Roma. Prethodne pobede Lacija u Kupu Italije dogodile su se 2000, 2004 i 2009. godine.

Ove godine pobedu Laciju u finalu kupa doneo je bosansko-hercegovački reprezentativac Senad Lulić koji je zatresao mrežu golmana Rome u 71. minutu. Ubrzo potom usledilo je slavlje Maurija, Klozea, Ledezme, Ernanesa, Bjave, Marketija i ostalih “nebesko plavih” momaka koji su dokazali svoju privrženost i ljubav prema klubu odličnim igrama, ne samo u kupu nego i u prvenstvu u kom su jedno vreme bili u samom vrhu tabele kao i u Ligi Evrope u kojoj su dogurali do četvrtfinala u kom ih je eliminisao turski Fenerbahče.

Lacio je sezonu završio na sedmom mestu, osvojio Kup Italije i dogurao daleko u Evropi. I više nego dovoljno za tim koji ima daleko skromniji budžet od gradskog ili velikih milanskih rivala ali očito da igrači i navijači Lacija imaju veliku motivaciju kada brane boje svog kluba. Treneru Petkoviću preostaje da očuva I pojača sadašnji tim što će u velikoj meri zavisiti od predsednika kluba Klaudija Lotita koji proteklih godina nije bio naročito darežljiv kod dovođenja pojačanja ali mu se ne može ni osporiti da je spasao klub nakon finansijskog kolapsa Lacija u sezoni 2003/04. 

Napred Lacio!

Branko Lazić, 28. maj 2013.

Potencijalna saradnja Srbije i Katara

Doha, Katar; photo: capital.ba

Proteklih meseci Srbija intenzivno radi na uspostavljanju jačih bilateralnih veza sa bogatim arapskim monarhijama. Tako se posle Ujedinjenih Arapskih Emirata i Kuvajta intenziviraju i kontakti sa emiratom Katar jednom od najbogatijih država sveta koja svoje blagostanje temelji na globalnoj distribuciji prirodnog gasa.

20. maja 2013. godine Katar je posetio potpredsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnje i spoljne trgovine i telekomunikacija Rasim Ljajić. Ljajić se u Dohi susreo sa katarskim vicepremijerom Ahmedom bin Abdulahom al Mahmudom i predstavnicima Katarskog investicionog fonda. Konstatovan je interes katarske strane za ulaganjima u Srbiju, konkretno u infrastrukturu, energetiku i poljoprivredu. Planiraju se i dodatni bilateralni sporazumi koji će imati za cilj stvaranje preduslova za jačanje ekonomskih odnosa dvaju država. Za naredni mesec je predviđena i poseta delegacije iz Katara Srbiji a među gostima iz Katara biće i predstavnici „Hasata“ najveće poljoprivredne kompanije iz Katara. Jedna od posebno interesantnih grana privrede za koju je u Srbiji zainteresovan Katar je i proizvodnja uglja.

Prethodno su u februaru ove godine u poseti Ministarstvu finansija i privrede Srbije boravili privrednici iz Katara. Tom prilikom su gosti ministra Mlađana Dinkića izrazili interes da ulažu u elektroniku i građevanarstvo u Srbiji. Pored Srbije i susedna Hrvatska radi na jačanju veza sa Katarom. Protekle godine organizovan je i katarsko – hrvatski privredni forum a Katar je posetio i hrvatski državni vrh koji je u Dohi otvorio i ambasadu. Ipak, za sada najavljena ekonomska saradnja dvaju država nije konkretizovana. 

U Kataru živi i radi oko 300 radnika iz Srbije, mahom zaposlenih u „Qatar Airways“-u i Energoprojektu. „Qatar Airways“ od  nedavno ima i deraktan avionski let iz Dohe za Beograd. Očito da Ujedinjeni Arapski Emirati dobijaju konkurenciju na tržištu investitora u Srbiji. No, put do realizacije konkretnih poslova je dug i za uspešnu realizaciju planiranog zateva ispunjavanje niza uslova počev od poštovanja procedura i rokova pa sve do uvažavanja i razumevana interarapskih odnosa i arapske kulture poslovanja i ulaganja.

Branko Lazić, 21. maj 2013. godine 

The Impact of Syria’s Conflict on

NATO’s Security

by  Branko Lazic 

Two years after the beginning of the Syrian revolu-tion and its transformation into a civil war, there are no signs that officials in Damascus are going to reach any kind of compromise with rebel leaders to end the violence. The negative implications of the conflict for Middle Eastern and global security have the potential to cause serious instability within the North Atlantic Community. Turkey, a NATO member state, borders Syria to the north. Therefore, the Syrian war poses a direct threat to NATO as a whole, especially since Turkey could potentially invoke Article 5 as the crisis continues to escalate. 

The Syrian crisis, as the longest-lasting phase of the Arab Awakening, is not only a Syrian issue, but it is also an issue for the broader Middle East since it is already causing instability throughout the region. Bordering Turkey, Iraq, Jordan, Israel and Lebanon, Syria’s sectarian conflict has already caused serious internal security difficulties in countries like Lebanon, Israel, Jordan and Iraq. It must not be forgotten that the regime in Damascus relies heavily on support from the Islamic Republic of Iran and its Hezbollah allies in Lebanon in order to stay in power and fend off the threat of state collapse.   In addition to the turmoil it has caused inside Syria, the Arab Awakening has led to some kind of closure within the Ba’ath party and was followed by a cessation of Syrian cooperation with Turkey. Now, the Turkish government strongly supports Syrian rebels organized in the National Coalition for Syrian Revolutionary and Opposition Forces  under the leadership of Moaz al-Khatib. The regional issue of Kurdish sovereignty is also prevalent, as the Kurdish population dominates large swaths of territory covering areas of Turkey, Iran, Iraq and Syria. Furthermore, many of the parties involved in the Syrian conflict fear a possible rise of Islamic extremism in the country. In such a case, Syria could become a long-term battlefield of various groups, including those allied with al-Qaeda and the Muslim Brotherhood. If that happens in the near future, neither Assad’s regime nor the rebels and their Western allies will feel secure in what will become an increasingly unpredictable environment. This uncertainty has led Israel to carefully monitor the civil war in Syria, as it anticipates a serious threat on its northern border from militant Islamist insurgents from Syria if these groups prevail in the conflict. At the moment, less extreme groups still hold power in the bloody Syrian war; as such, the conflict is primarily based on demands for political reforms, particularly for Sunni rule versus Alawi Shia rule (represented by the Assad family since 1970). 

Unfortunately, since the uprising began in March 2011, these ‘less extreme’ forces of regime and rebel troops have caused the deaths of more than 70,000 people within Syria, mostly civilians. At the same time, there are several hundred thousand refugees located mainly in camps in Turkey, Jordan and Lebanon. Additionally, an estimated four million people inside Syria are in need of humanitarian aid. 

Syria’s Threat to Turkey 

The Syrian conflict is extraordinarily complex and has major implications for regional security. As a consequence, Turkey’s security as a NATO member country is a critical issue. This obviously impacts NATO’s stance on Syria directly since Turkey has suffered numerous attacks against its border areas as part of the ongoing crisis. Moreover, since missiles coming from Syria have already caused deaths on Turkish soil, NATO’s decision in December 2012 to send Patriot missiles to the southern Turkish border has increased its stake in the ongoing crisis.  Between the end of 2012 and mid-February 2013, the United States, Germany, and the Netherlands deployed Patriot missiles to Turkey amid fears of a chemical weapons attack from Syria, a notion repudiated by Damascus. Regardless, if Islamist groups in Syria gain control of these weapons, Turkey and Israel will be seriously threatened.  Following these developments,NATO Secretary-General Anders Fogh Rasmussen said that there is a need for effective defense and protection for Turkey. The United States, Germany, and the Netherlands agreed to deploy two batteries of Patriot missiles each. Their main objective is to detect new launches of ’Scud-type missiles’ against rebel fighters. The United States approved the deployment of 400 troops to Incirlik Air Base, while Dutch and German troops number 300 each. The German, Dutch and Turkish defense ministers paid a joint visit to NATO Patriot batteries in Turkey on 23 February, showing the Alliance’s solidarity. The Syrian crisis marks the first time Patriot missiles have been located in Turkey since the 2003 campaign in Iraq. Officials in Damascus have denied the use of ballistic missiles in military activities. The Free Syrian Army (FSA) controls the northern parts of the country (the cities of Idlib and Hama and the area around the city of Aleppo), in addition to smaller areas in other parts of Syria. They are currently launching attacks on the capital of Damascus and Aleppo. Even though some analysts believe that Assad’s regime is in retreat from the north, these areas bordering Turkey remain extremely fragile and still could potentially provoke Ankara to act against Assad’s forces. Considering that it currently houses 150,000 Syrian refugees and has been susceptible to insurgent attacks from the south, it is not surprising that Turkey insists on concrete actions to secure the fragile 900 km border next to  Syria’s ‘bloody conflict’. In October 2012 Turkey shelled Syrian targets after a series of cross-border attacks. Turkey has claimed that the Syrian army and its martyrs might use chemical warheads against Turkish border communities, alarming its NATO allies. Therefore, the Turks demanded the installment of Patriot batteries in order to interrupt possible warhead attacks on Turkish soil. The Turks believe that Assad’s regime possesses Soviet-era Scuds and North Korean SS-21 missiles. Along with other observers, they also believe that the Syrian regime holds stocks of mustard gas, sarin nerve gas, and probably VX nerve agents. Officials in Ankara, aware of Iran’s importance in controlling Assad, have already organized a series of trilateral meetings with Iran and Egypt, Iran and Russia, and Egypt and Saudi Arabia. Many analysts believe that Russia’s role is vital for reaching a peaceful solution in the Syrian crisis, since Moscow has strong ties to the Assad regime. Turkey also moved 250 tanks to the Syrian border as an additional security measure, while at the same time the U.S. deployed 150 Special Forces in Jordan. 

Regional Implications 

The issue of Kurdish sovereignty remains important and relevant. The Kurdistan Worker’s Party’s (PKK) presence in Turkey and its tumultuous past must be included in the overall analysis, especially because it is a vital factor in understanding Turkish economic and security interests in the Middle East. Turkish companies like Genel Energy are very interested in exploiting natural gas reserves located in the Kurdish parts of Iraq. In August 2012 Genel Energy acquired interest in two oil blocks in Iraq: Bina Bawi and Miran. Genel Energy is the largest stakeholder in Bina Bawi, owning 44% of the shares, which leaves 20% to the Kurdish Regional Government (KRG) and 36% to Austrian OMV. Turkey made a direct deal with the KRG without Baghdad’s official approval in May 2012, leading to the current deadlock between the KRG and the Baghdad government over Iraqi oil sales.  Genel Energy has interests in six oil production contracts with the KRG, specifically related to the Taq Taq, Ber Bahrm, Miran, Tawke, Dohuk, and Chia Surkh fields. They are planning a vast drilling campaign with the aim of developing a production sharing contract in the next 12 months. Large oil companies like Exxon Mobil, Chevron and Total also have interests in northern Iraq. At the same time, Genel Energy is reviewing its plans to deploy its oil export pipeline system in Kurdistan. The first pipeline in the northern Kirkuk field is already under construction, and any lack of security and stability in that area, which borders Syrian Kurdish lands, poses an obstacle for the free distribution of oil and gas toward Turkish and Western markets. Projects such as Nabucco with links to Iraq are very important for a diversified energy supply in Turkey and its NATO partner countries. One of the most important gas supplying initiatives is the Arab Gas Pipeline Project connecting Egypt’s El Arish with Turkish Kilis through Syrian territory. Ongoing conflict stopped that project with 230 km of pipeline left to complete from Homs in Syria to Turkey. Before the Arab Awakening Turkey had a very pragmatic approach, trying to build friendly relations with all of its neighbors. Now, it is very difficult to keep that kind of foreign policy balance given the regional upheaval. The decades-long strategy of ‘Zero Problems with Our Neighbors‘ must be reconsidered after new developments in the region. Turkey is heavily engaged in efforts to overthrow Syrian President Bashar al-Assad; at the same time, relations with Syria’s only regional ally, Iran, are declining. Finally, oil pipelines can cause problems in Turkish-Iraqi relations. Parts of the PKK are located in the northeastern areas of Syria, bordering Turkey and Iraq. The Syrian government forces with-drew from Kurdish majority areas last July. Since then, these areas are under Kurdish control near the oil pipeline routes. It is important for Turkey to prevent these groups from threatening Turkish interests. If Assad’s regime regains control over the Kurds in Syria and decides to block Turkish economic interests in that area, it could cause serious economic problems for Turkey and the wider EU-NATO area which are very dependent on the Middle East’s oil and gas supplies. The Turkish government is obviously cautious about the possible renewal of Syria’s links with the PKK, and as such is primarily concerned with diversifying its energy supplies which, for now, are mainly related to doing business with Iran. This energy issue could cause serious economic problems in Turkey since Turkey is one of the largest importers of Iranian crude oil, accounting for 7% of Iranian exports. After China, the European Union is the largest importer of Iranian crude oil. At the same time, NATO member states and the Iranian regime strongly disagree on the nature of the Iranian nuclear program, causing various obstacles to NATO initiatives in the region as well as promoting serious instability on a global level due to Iran’s flouting of international law.

Is NATO Ready To Intervene? 

One of the most important topics regarding current developments in the Syrian crisis is the issue of whether NATO or its member states are unilaterally ready and adequately equipped to militarily intervene in the ongoing conflict. Some security analysts believe that small stockpiles of precision guided munitions (PGMs) can serve as NATO’s crucial weapon in an air strike campaign, especially in densely populated areas. Since Syria has a substantial air defense network supported by Russia and Iran, any operation would likely require significantly more PGMs than the Libyan campaign in 2011. The NATO-led and UN Security Council-backed Libyan intervention, known as Operation Unified Protector, depleted energy and resources within NATO and its Gulf allies. Nineteen countries participated in the Operation, fourteen of whom were NATO member states. There are some estimates that many of the European member states involved in the Libyan campaign have relatively light reserves of PGMs. These missiles are quite expensive and there are only a few production lines of PGMs in the world. Many European NATO member states are reducing military expenditures in the equipment sector. Therefore, for most of them, a unilateral approach is not an option. A multilateral approach could provide sufficient PGM stockpiles for a possible intervention against Assad’s regime. However, a NATO military intervention in Syria is not a likely approach at the moment. NATO can consider several military options but it is very difficult to say whether these options can be implemented on the field in the near future. It is unlikely that the UN will allow any kind of military campaign against the Syrian government at the moment. Therefore, the only possible option is a unilateral intervention, probably led by the US and its NATO partners. In this case, NATO has three viable strategies:  declare no fly zones; prompt an air invasion without ground support or deploy a full scale military intervention including air power and ground troops. If NATO chooses to avoid direct intervention but still seeks to influence the outcome, it can choose to provide training and logistical support to the rebels. In that case, NATO must tactically consider to whom they deliver military assistance if they do not want to provoke wider and more violent conflict within Middle East. NATO’s need for restraint can be described in the Secretary General’s words:  ‘Syria is ethnically, politically, religiously much more complicated than Libya.’  Keeping postwar Libya in mind, NATO’s caution has strong justification. The ‘Afghanization’ scenario of Syria becoming deeply embroiled in sectarian war poses risks not only to Turkey but also to Lebanon, Israel, Jordan, Iraq, and the wider region. If it continues to develop into an unstoppable sectarian war without any chance for compromise between Assad and the rebels, Western democracies might be pressed to intervene in order to stop the humanitarian disaster. At this moment Russia and China are strongly opposed to any UN-mandated intervention against the Syrian Government. Moscow and Beijing have vetoed three UN Security Council resolutions aimed at isolating Assad’s regime, as they disagree with the view that the Syrian government is solely responsible for the current conflict. Even still, these developments within the UN are some kind of explanation and ‘excuse’ for why NATO has not organized some kind of military action against Assad’s troops. NATO states might be willing to deliver military assistance to the rebels, but there are justifiable fears that these weapons might end up in the hands of extremists who would cause further instability within Syria. For example, some groups like Hezbollah could potentially obtain advanced weaponry currently controlled by Assad’s troops, including chemical weapons. NATO must be careful in preventing other groups such as Jabhat al-Nusra from gaining possession of such weaponry. The newly created umbrella organization of the Syrian opposition, known as the National Coalition under the leadership of Sheikh Ahmed Moaz al-Khatib, is still insufficiently interconnected, posing another problem for Western states. 

The Free Syrian Army (FSA) led by Brigadier General Selim Idris is already under strong control of Islamist structures and NATO needs to be careful when engaging the numerous factions of rebels. There are some signals that the FSA has some ties with Salafists and the Muslim Brotherhood. At the same time, there are heavy sanctions against the Damascus regime, which was previously selling 98% of its oil to the EU states. Already, Syria has lost around $4 billion of revenue in terms of oil trade on the annual level. Even though there were signals after 2000 that Syria might build some friendly relations with Western democracies, chances of such a development are out of the question since the start of the conflict. Demands for Assad’s departure are very strong and there are no signals that the U.S. or EU are willing to cooperate with his regime. As of February 2013, U.S. policy is still focused on diplomatic and economic pressures as the main mechanisms for resolving the Syrian conflict. The US also supplies deliveries of humanitarian aid to the opposition forces. Some in the media speculate that certain Western intelligence services are involved in coordinating arms deliveries to the rebels in concert with Saudi Arabia and Qatar, but there are no signs that there is a systematic approach regarding this issue.

What  Can NATO Do To Stop The Syrian War?

It is obvious that there are several scenarios that could lead to the resolution of the Syrian civil war. Some of them, however, are unrealistic, such as reconciliation. The collapse of the regime could be a realistic outcome, but it depends on the cessation of Iranian and Russian support to Assad. The option of a negotiated exit appears to be an acceptable solution for rebels and Western states, but it seems that Assad does not consider this an option. As such, the conflict risks developing into a long civil war with elements of sectarian conflict. It could become ‘Multileveled Syrian Chaos’ consisting of smaller disputes on religious, ethnic, cultural, political, and economic levels within the bloody conflict. The most dangerous effect of such an outcome might be the rise of Islamist groups, which would cause great political instability within the region. Any spillover effect would drastically change the security of any neighboring country in addition to putting added strain on Turkey. In that case, conflict could spill over into not only Lebanon and Iraq, but also to Jordan and Israel. It could also be a source of daily unrest in Turkey. Few, if any, participants in the Syrian war are interested in the bloodiest scenario. Therefore, NATO must carefully consider all options, including the military campaign against insurgent elements, no matter if they belong to the official regime or to rebel factions in Syria. Any action will be very expensive in terms of human resources and equipment, but a passive approach could cost the global community much more. The U.S. and NATO-led ‘Friends of Syria Group’ must cooperate with the Assad regime’s protectors from Moscow and Tehran if they don’t want to create a new al-Qaeda headquarters in the heart of the Middle East. 

NATO, therefore, needs to reconsider its current approach to the Syrian conflict. It is not enough to focus solely on the humanitarian dimension; it is necessary to consider a diplomatic and military approach too. The Alliance must strengthen its dialogue with Damascus, Moscow, and if possible, Tehran. At the same time, if NATO decides to begin a military intervention, it needs to reconsider its strategy in dealing with rebel groups. Regardless of the chosen strategy, all require action not only on the part of NATO, but also Russia and China in order for diplomacy to be an active player in ending the ‘blood games’ in Syria.

Published in Atlantic Voices.

Volume 3 – Issue 3, March 2013

Brussels

Nemačko ohrabrivanje Srbije

Gido Vestervele, Vlada Srbije
20.V 2013.; photo: tanjug

Šef nemačke diplomatije Gido Vestervele posetio je Srbiju uoči 11. briselskog susreta premijera Dačića i Tačija. Tokom boravka u Srbiji 19. i 20. maja Vestervele se susreo sa najvišim zvaničnicima Srbije. Nakon susreta sa vicepremijerom Vučićem, predsednikom Nikolićem i šefom diplomatije Mrkićem, gost iz Nemačke susreo se sa premijerom Ivicom Dačićem u „Nemanjinoj“ 11.

Prilikom obraćanja novinarima premijer Dačić je naglasio da je Vestervele došao da ohrabri Srbiju na putu evropskih integracija. Premijer je ujedno naglasio da nedavno donete odluke („Briselski sporazum“) nisu bile lake ali su one u najvećem interesu celog srpskog naroda. Za Srbiju je dobijanje datuma o otpočinjanju pregovora sa EU od životne važnosti, smatra premijer Dačić. Naglasio je i da se tu ne radi ni o kakvoj samovolji već o potrebama našeg naroda koji se nalazi u istorijskom zaostatku i nema više vremena za čekanje. Premijer je naglasio značaj same implementacije „Briselskog sporazuma“ i implementaciju smatra podjednako važnom kao i Sporazum. S tim u vezi on očekuje i da će sutrašnji susret u Briselu predstavljati maksimalni napor da se uskladi Plan implementacije od kog zavisi i dobijanje pomenutog datuma. Očekuje da će i Priština postati svesna toga i da će Plan biti učinjen prihvatljivim za obe strane bez novih uslovljavanja.

Premijer se osvrnuo i na paradoks u odnosima Srbije i Nemačke. Istakao je da je Nemačka najveći strani investitor u Srbiji odnosno glavni ekonomski partner Srbije čijih 300 firmi posluje u Srbiji i zapošljava preko 20.000 radnika. Naglasio je da su u planu i nove investicije iz Nemačke. Sa druge strane politički odnosi Srbije i Nemačke su imali različite „smetnje na vezama“, kaže premijer Dačić. Stoga on smatra da je neophodno odnose dvaju država podići na viši nivo – nivo strateškog partnerstva. Svoje izlaganje je završio konstatacijom da je Nemačka vodeća sila u Evropi, odnosno prva privreda Evrope i treća privreda sveta. Dačić smatra da Srbija i Nemačka moraju da nađu zajednički jezik zarad bolje zajedničke budućnosti. Srbija je najveća zemlja u regionu a srpski narod je najveći narod u regionu, naglasio je prvi čovek Vlade Srbije. Ulazak Srbije u EU nije dobar samo za Srbiju već i za celu Uniju, smatra Dačić. Svoje izlaganje je završio rečima da će Srbija ispuniti svoje obaveze predviđene Sporazumom, a od Nemačke očekuje pozitivnu odluku o datumu za otpočinjanje pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji.

Susret nemačkih i srpskih zvaničnika u Vladi Srbije, 20. V 2013.; photo: rts.rs

Gido Vestervele je svoje izlaganje otpočeo konstatacijom da je veoma srdačno i prijateljski dočekan u Srbiji. Potom je naglasio da Srbija može doprineti Evropi ali i da Evropa može doprineti razvoju Srbije. Svoju posetu smatra gestom ohrabrenja Srbiji na njenom evropskom putu. Briselski sporazum od 19. aprila smatra istorijskim i očekuje rad na njegovoj primeni konkretnim koracima. Takođe, Vestervele je svestan težine donetih odluka i ni malo jednostavne diskusije koja se o tom pitanju vodi u Srbiji. Dalje je naglasio da se evropska perspektiva vezuje za pobednike i da je za mladu generaciju Srbije važno da u Srbiju stignu investicije, nova radna mesta i privredni rast. U krajnjoj liniji to je dobro i za Evropu, rekao je nemački šef diplomatije. Vestervele je svoje kratko obraćanje završio rečima da Nemačku i Srbiju vezuju istorija i kultura i da obe zemlje pripadaju istoj porodici i da Srbija treba da iskoristi pruženu priliku donoseći hrabre odluke u pravcu stabilizacije i opšteg prosperiteta.

Nakon obraćanja dvojice zvaničnika usledila su novinarska pitanja. Ministar Vestervele je konstatovao da se radi o istorijskim odlukama koje se ne pružaju svakog dana. Izjavio je i da ne može prejudicirati odluke Bundestaga i evropskih lidera o otpočinjanju pregovora EU sa Srbijom ali da, ukoliko krene implementacija Sporazuma, može preneti svoj pozitivan stav nemačkom parlamentu. Premijer je naglasio da nedavno postignuti sporazum predviđa jasne ciljeve i rokove na čijoj realizaciji treba raditi ali da nisu svi rokovi vezani za dan odluke o datumu. Završna reč pripala je premijeru koji je izrazio nadu da će ove godine 28.jun odnosno Vidovdan biti upamćen po lepim vestima tj. po odluci da se Srbiji dodeli datum za početak pregovora sa EU. Prethodno se osvrnuo na događaje koji su na taj datum ostavili dubok trag i rane u srpskoj istoriji napomenuvši da su se na taj praznik odigrali boj na Kosovu, ubistvo Franca Ferdinanda i izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.

Branko Lazić, 20. maj 2013. godine

Beč (Wien)

Šenbrun, Beč

Veliki je broj evropskih gradova koji turistima, ali i svima koje put navede u njih, ostaju u sećanju zbog njihove lepote, ljudi koji u njima žive, načina na koji funkcionišu ili nekog sasvim drugog razloga. Jedan od gradova koji je mene fascinirao i osvojio je austrijska prestonica Beč.

Beč sam prvi put posetio kao dete krajem 1980ih godina. Do mog sledećeg odlaska u Beč prošlo je 17 godina i od tada skoro svake godine sam bivao u situaciji da posetim „carsku prestonicu“. Kao i mnogi ljudi iz Srbije i ja imam familiju u Beču preko koje sam se upoznao sa gradom koji je, po mnogim kriterijuma, savršen. 2007. godine sam imao prilku da u Beču boravim na tromesečnoj praksi na Diplomatskoj akademiji (Diplomatische Akademie Wien) kao praktikant Fondacije Dr Zoran Đinđić. Za ta tri meseca imao sam dovoljno vremena da bolje upoznam Beč, grad koji se za razliku od Beograda i drugih balkanskih prestonica razlikuje u svega nekoliko „sitnica“, a one su red, disciplina, poštovanje javnih dobara, bezbednost, opuštenost, miran život ... Nije da toga nema i kod nas ali je nivo koji je dostigao Beč cilj kom ovde tek trebamo stremiti.

Svi oni koje nisu bili u Beču a želeli bi da posete Beč i provedu neko vreme u tom gradu trebali bi da vide i prožive određene stvari koje ću se potruditi izdvojiti na osnovu mog dosadašnjeg „bečkog iskustva“. Ako ste u Beču, prva stvar koju bih Vam preporučio da vidite jeste „Štefansplac“ odnosno Graben i centralna šetačka zona. Tu ćete moći da vidite jednu od najlepših svetskih katedrala „Štefansdom“. Dalje se možete spustiti do „Švedenplaca“ i Dunavskog kanala gde možete uživati u poslastičarskim specijalitetima. Prethodno na Grabenu popijte bečki „melanž“ koji je sličan italijanskom kapućinu. Poseban doživljaj predstavlja vožnja „Ringom“ odnosno centralnim prstenom oko gradskog jezgra i centralnih gradskih opština odnosno becirkova. Vozeći se tramvajem po ringu možete videti prelepe parkove, Dunavski kanal, sedište OPEK-a, austrijski parlament, Hofburg palatu, luksuzne hotele, bečku operu ... Imate osećaj kao da ste u „gospodskom 19. veku“. Posebnu draž čitavom doživljaju daju fijakeri koji prolaze centralnim ulicama Beča. Od ostalih lepota Beča, kojih ima dosta, preporučujem obilazak dvorca Šenbrun do kog se lako stiže metroom a koji je u Beču doveden do savršenstva kako po broju linija tako i po učestalosti saobraćaja. Pored Šenbruna treba videti i zamak Belvedere i niz lepota u centralnom delu grada. Zapravo ceo Beč izgleda kao muzej pod otvorenim nebom. To vam potvrđuju brojni turisti iz Japana koji jure centralnim ulicama Beča.

Štefansdom, Beč

Ako želite da upoznate delove grada u kojima u većem broju žive ljudi sa naših prostora onda možete krenuti preko „Girtle“ odnosno drugog gradskog prstena. Tada ćete se obresti u 10, 14 ili nekom od susednih becirkova u kojima živi veliki broj ljudi iz Srbije, Hrvatske, Turske, Bosne i Hercegovine ... Naš jezik možete čuti praktično na svakom koraku, vozeći se u metrou, kupujući u „BILI“, šetajući „Lugner sitijem“ ... Prema nezvaničnim procenama u Beču živi oko 300.000 Srba što znači da je svaki šesti Bečlija zapravo „gost iz Srbije“. Mnogi od njih nisu zapravo gosti odnosno „auslenderi“ ili kako mi kažemo „gastarbajteri“. U Beču je prisutan ogroman broj Austrijanaca srpskog porekla. O njihovom uticaju i društvenoj moći može se diskutovati. Lično mislim da su nedovoljno aktivni i integrisani u društvo imajući u vidu brojnost srpske zajednice u Austriji. Za to su verovatno odgovorne obe strane podjednako. Ipak, moj utisak tokom boravka u Austriji bio je da su Srbi i ostali bivši jugoslovenski narodi prilično lojalno i mirno stanovništvo koje se lako uklapa u austrijski red, rad i disciplinu ne praveći ništa više problema od lokalnog germanskog stanovništva.

UN, Beč

Za one koji žele da šopinguju Beč je i više nego odličan izbor. Centralna šoping zona nalazi se u „Marijahilferštrase“ u kojoj se nalaze butici i radnje u nedogled, od „Muzeums kvartijer“ do „Girtle“. U tom delu grada su i brojni muzeji, univerzitetske zgrade kao i ambasade. Trebalo bi videti svakako muzej Gustava Klimta ali i čuvenu bečku pijacu „Našmarkt“ u „Viner štrase“. Možete kupovati garderobu i ostale potrepštine po cenama često daleko povoljnijim od onih u Srbiji. Među lepotama Beča su i zabavni park Prater poznat po velikom panoramskom točku i brojnim „kućama straha“, skakaonicama, ringišpilima its. Beč ima i svoje brdo Kalenberg sa kog se vidi prelepa panorama grada. Novi deo grada ima veliki broj modernih zgrada među kojima se ističu sedište Ujedinjenih nacija (UNDP i IAEA) i „Milenijumski toranj“. Svakako da, ako ste u Beču onda pored „melanža“ trebate da okusite i „zaher tortu“, bečku šniclu, „viner keze“, „vajs gešpric“ i niz drugih lepota bivše habzburške prestonice. O tome bismo mogli u nedogled ali najbolje bi bilo u to se uveriti na licu mesta. 

U odnosu na Beograd i Srbiju Beč nije daleko, a ima i dosta turističkih aranžmana koji će vam omogućiti da za par desetina evra posetite „evropsku lepoticu“ koju neki nazivaju i „kapijom Balkana“. Ne morate nositi ni puno novca, osim ako niste krenuli u šoping. Dovoljno je da se prošetate Grabenom i popijete „melanž“ nakon što ste okusili autentični „viner keze“. I više nego dovoljno za one koji znaju da uživaju u pravim lepotama a Beč ih ima i više nego dovoljno...

Branko Lazić, maj 2013.

Убљанин на привременом раду у Гани

Немања Николић на градилишту у Акри

Велики број младих из Србије, силом прилика и због тешке економске ситуације, приморан је да свој професионални и материјални бољитак потражи у иностранству. Највећи део њих одлази пут западне Европе и северне Америке, али има и оних који су се упутили на егзотичније локације. Један од таквих је и Немања Николић, грађевински инжењер из Уба, тачније из Врела поред Уба. Немања се обрео на афричком континенту,  у Гани где живи и ради већ девет од уговором планираних 12 месеци. Ангажован је као шеф градилишта у ганској компанији MISCAT LMT на чијем се челу налази човек са наших простора. Са Немањом сам разговарао о његовом боравку у Гани односно о његовим мотивима за одлазак у Гану и утисцима  о животу у Гани. Током разговора стекао сам утисак да је он и те како био свестан даљине и неизвесности али и авантуристичке природе свог путовања у подсахарску Африку. Након низа питања и њгових одговора стиче се утисак да је задовољан јер му се указала прилика да се упозна са потпуно другачијом културом и менталитетом у односу на Европу и Србију из које долази. Остатак текста посвећен је конкретним питањима и још конкретнијим одговорима који описују живот и рад једног младог Србина у Гани.

Који су твоји главни мотиви да отпутујеш у Гану и тамо потражиш посао?

Главни мотив је свакако финансијске природе тј. могућност да се заради више новца него у Србији. Такође, имајући у виду велику конкуренцију у Србији и чињеницу да је све више искусних инжењера без посла и да траже посао, радно искуство у иностранству ми омогућава конкурентнију позицију приликом тражења посла у Србији.

Опиши нам Гану у кратким цртама односно по чему се Гана истиче и која су њена основна обележја?

плажа у Акри

Гана је држава на истоку Африке тачније на обалама Атлантског океана. Има око 26 милиона становника од којих њих пет милиона живи у престоници Акри у којој се и ја налазим. За разлику од суседних земаља у Гани је политичка ситуација релативно стабилна. Земљом доминирају два велика племена од којих је једно под јаким америчким а друго под јаким британским утицајем. Земља обилује рудним богатствима и позната је по резервама злата, нафте, гаса, шумским потенцијалима ... Интересантно је да је на парламентарним и председничким изборим одржаним крајем 2012. године победу однела проамеричка опција са свега 2% предности али није било никаквих озбиљнијих политичких тензија и трзавица. Сматра се и да Американци одржавају мир у Гани као и да контролишу послове око експлоатације рудних богатстава Гане.

Акра, Гана

У Гани је клима врло пријатна са температурама од 25 до 35 ^оС уз пријатна јутра и вечери. Често дува пријатан ветар и високе температуре се лакше подносе него у Србији. Зима није присутна у Гани а ретко пада киша и то се обично дешава током јуна. Живот у Акри је релативно безбедан али водимо рачуна када се крећемо по насељима у којима живе сиромашни. Иначе, бели људи или обруни како нас називају у Гани уживају велики углед и поштовање. Из њихове перспективе белци којих има доста , махом као пословних људи, важе за нешто савршено (богати и интелигентни) и уживају велико поштовање. Интересантно је да и у Гани Кинези полако преузимају примат када се ради о странцима.

Становници Гане обожавају фудбал по ком најбоље и познају Србију јер су у блиској прошлости селектори њихове репрезентације били наши стручњаци Дујковић, Рајевац и Стевановић. Нарочито су поносни и на Кофија Анана некадашњег генералног секретара Уједињених нација који је из Гане.

Какав је животни стандард у Гани и како живе Гањани у поређењу са Европљанима?

Немања у друштву са колегама из Србије и Гане

За њихов стандард цене у Гани су изузетно високе, нарочито ако се има у виду да је просечна плата у Гани свега 70 америчких долара. Сво богатство је у рукама мањине која чини око 10% становника међу којима су белци и богатији црнци. Такав однос друштвених слојева им омогућава лако проналажење јефтине радне снаге међу већинским црначким становништвом.

Приликом шетње Акром могу се видети нанизане тезге и гомила људи око возила у саобраћајном шпицу. На њиховим главама су лавори у којима има разне робе од банана и ананаса преко брисача за аутомобиле до кредита за мобилне телефоне. Генерално су весели и срећни кад зараде један сидиш (1 амерички долар вреди 2 сидиша) од ког могу да се прехране током дана. Ако им дате један сидиш захваљиваће вам се пола дана. Занимљиво је да становници Гане  многе послове раде под отвореним небом где примера ради израђују и врхунски намештај у шта сам се и лично уверио.

Јеси ли имао прилку да се пробаш афричку храну и какви су твоји утисци о начину исхране у Гани?

Храна у Гани је идентична оној у Србији али се њен укус разликује. У Гани се могу наћи парадајз, краставац, грашак као и манго, банане и поморанџе. Воће је у Гани генерално прилично јефтино. Од меса у Гани се припремају свињетина, овчетина, пилетина као и морска и речна риба али већина становника нема материјалних могућности да себи приушти највећи део те хране. Просечан Гањанин једе пиринач, рибу и банаку (слично нашем качамаку). Занимљиво је да банаку припремају на отвореном често и у прашини у посуди користећи мотку од бамбуса. Дешава се и да по цео дан ништа не једу и да су у стању да спавају пуно у било које доба дана на било ком месту. Многи од њих изгледају уморно и умртвљено управо због немаштине.

  

У поређењу са Европом, каква је инфраструктура у Гани?

Инфраструктура у Гани се полако развија али углавном имају лошу путну мрежу и искључиво атмосферску канализацију. Често се осети смрад поред канала пуних смећа. У последње време се све више гради у Гани али то је и даље недовољно имајући у виду величину популације. Радови се генерално споро одвијају а исплате радника су нередовне. Велики је број недовршених зграда делимично усељених које уједно чекају боље дане за завршетак грађевинских радова. Имајући у виду да у Гани нема зиме, при градњи не користе изолационе материјале већ искључиво бетонске блокове, бетонске стубове и плоче, док подове облажу плочицама а стазе бехатоном. Белци су главни инвеститори у грађевинарству и зарађују велики новац од продаје зграда тј. станова. У Акри се могу све чешће видети и модерне зграде са алуминијумским фасадама које се граде алко бондом увезеним из Кине.

Да ли си путовао ван Акре и какви су твоји утисци о природним лепотама Гане?

Волта (Гана)

Иако нисам имао пуно прилика да путујем по Гани обишао сам три пешчане плаже и један национални парк ван Акре. Плаже су веома лепе и нисам имао прилике да видим сличне раније а посебну драж даје немирни океан који их запљускује. Национални парк који сам посетио налази се поред вештачког језера Волта и представља сушту супротност остатку земље. Цео комплекс је испуњен лепим ресторанима, уредно пошишаним травњацима и базенима. Имате осећај као да сте у Европи. Занимљиво је да док путујете од Акре ка том националном парку имате прилку да прођете кроз племенска села у којима живе људи у малим кућицама а мајмуни се веру по дрвећу поред пута. То је јединствени призор који се може доживети само у Африци!

Има ли наших људи тј. држављана Србије у Гани и чиме се баве?

Наших људи има у Гани и већина њих, тачније њих шездесетак, ради за Енергопројект који ужива велики углед у Гани. Енергопројект је изградио велики број владиних зграда у Гани а и мој послодавац је својевремено радио у Енергопројекту пре него што се оженио женом из Гане и ушао у приватни посао. Већина Срба се окупља у једном ресторану који је власништво ликовног уметника из Србије, иначе сина једног од наших бивших амбасадора који је службовао у Гани.

Бранко Лазић, 10. мај 2013. год.

Debatovanje o bezbednosnoj 

politici Srbije

učesnici konferencije 

Institut za međunarodnu politiku i privredu 22. i 23. aprila 2013. godine bio je domaćin međunarodne naučne konferencije na temu „Strateški pravci razvoja i utvrđivanja položaja Srbije u savremenim međunarodnim odnosima“. Konferencija je održana u saradnji sa fondacijom „Hans Zajdel“ iz Nemačke. Na otvaranju konferencije učesnike su pored direktora IMPP-a dr Duška Dimitrijevića govorili i mr Vladimir Božović, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, ambasador Miroslav Jovanović, pomoćnik ministra odbrane zadužen za politiku odbrane i Luc Kober ispred Fondacije Hans Zajdel. Konferencija je obuhvatila preko 70 govornika. Posebno zanimljiv panel bio je poslednji panel koji se bavio bezbednosnim aspektima utvrđivanja položaja Srbije u savremenim međunarodnim odnosima. 

Prvi izlagač na „bezbednosnom panelu“ bio je prof. dr Vladan Jončić sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji je izlagao na temu „Geostrateški činilac kao determinanta spoljne politike, mesta i uloge Republike Srbije u međunarodnim odnosima“. On je izneo trvdnju da Srbija ima vrlo nepovoljan geopolitički položaj ali da je takav položaj imala i SFR Jugoslavija. Mišljenja je i da je Srbija izložena ucenama Evropske unije. Takođe smatra da je Srbija u pogodnoj poziciji kao tranzitna država ističući primere izgradnje „Južnog toka“ i koridora 10 i 7.

Nakon profesora Jončića reč je dobio prof. dr Branislav Đorđević sa Akademije za diplomatiju i bezbednost. On je govorio na temu „Geostrategijski položaj kao činilac bezbednosti Republike Srbije“. Profesor Đorđević dovodi u pitanje aktuelnost pojma geopolitika danas. Smatra da je geopolitika danas prisutna u obrisima. Kada se radi o položaju Srbije u širem okruženju, Đorđević je prepoznao dominaciju Sjedinjenih Američkih Država na Balkanu kako na bilateralnom tako i na multilateralnom nivou. Istakao je da SAD poseduju čak 760 vojnih baza u svetu a neke od njih broje desetine hiljada ljudi! U svom izlaganju je izneo i tezu prema kojoj je kada se govori o EU fokus na Briselu ali se odluke donose u Berlinu.

Treći govornik na „bezbednosnom panelu“ bio je dr Darko Trifunović koji je izlagao na temu „Bezbednosni aspekti utvrđivanja položaja Srbije u savremenim međunarodnim odnosima“. On se u svom izlaganju osvrnuo na geopolitički kontekst zbivanja u Libiji, Siriji i Grčkoj. Potom je govorio problemu kriminala u Srbiji istakavši da je gram heroina u Beogradu jeftiniji nego u Tirani. Za Vojsku Srbije Trifunović je izjavio da je danas ustrojena po NATO standardima.

Na temu „Multinacionalne operacije i novi bezbednosni izazovi i perspektive Srbije u globalizovanom svetu“ govorila je dr Jasminka Simić sa RTS-a. On a usvom izlaganju konstatuje da je Srbija vojno neutralna zemlja i govori o evroatlantskim aspektima, Ujedinjenim nacijama, ruskom uticaju i modernim rizicima i pretnjama (klimatske promene, bezbednost hrane …). Tokom izlaganja je govorila o Partnerstvu za mir (NATO program) u kom Srbija gradi svoje interoperabilne kapacitete. U 2013. godini Srbija će angažovati 474 vojnih mirovnjaka što je nekoliko puta veći broj u odnosu na prethodne godine.

Branko Lazić (Centar za studije Azije i Dalekog istoka) je prezentovao na temu „Srbija između Severnoatlantskog saveza i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti“. On je rad pripremio zajedno sa kolegom Draganom Trailovićem (Centar za studije Azije i Dalekog istoka / Institut za političke studije). Lazić je u uvodu svog izlaganja postavio pitanje održivosti koncepta vojne neutralnosti na početku 21. veka navodeći kao primere vojni aktivizam vojno neutralnih Finske i Švedske (intervencija u Libiji). Naglašeno je i da je važno razlikovati neutralnost od izolacionizma, neutralizma i nesvrstavanja. Konstatovana je i potreba međunarodnog priznavanja vojne neutralnosti. Lazić je izneo (na osnovu stavova javnog mnjenja) i glavne argumente za i protiv članstva Srbije u NATO-u. Na kraju svog izlaganja se osvrnuo na potencijalno članstvo Srbije u ODKB-u (“Ruski NATO“) konstatujući da je Srbija od nedavno posmatrač u toj organizaciji ali i da geostrateški ne pripada tom (neoevroazijskom) prostoru.

Marina Kostić je izlagala na temu „Vojna neutralnost Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji“ na kojoj je radila zajedno sa mr Srđanom Petkanićem sa Instituta za evropske studije (Alfa Univerzitet). Ona je govorila o vojnoj neutralnosti u okviru EU. Navela je primer Irske iz EU ali i Turkmenostana i njegovu vojnu neutralnost. Kao moguće puteve – pravce u vođenju bezbednosne politike (slučaj Srbije u EU) prepoznali su puno bezbednosno integrisanje zemlje, puno integrisanje uz status vojne neutralnosti i izuzeće iz Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU.

                                              

                                                                                                       

  Branko Lazić

09.05.2013.

                                                                                                                 

                                            

OSMA GODINA “GLOBSEKA”

Osmu godinu za redom slovačka prestonica Bratislava ugostila je brojne svetske stručnjaka za bezbednost i spoljnu politiku koji su od 18. do 20. aprila 2013. godine uzeli učešće na panelima u okviru osmog „Globseka“ (GLOBSEC). Među učesnicima ove sve važnije konferencije našla su se i imena poput bivšeg američkog državnog sekretara Zbignjeva Bžežinskog ali i aktuelni politički lideri i stručnjaci poput Miroslava Lajčaka, Mikulaša Dzurinde, Tima Džude, Štefana Filea, Stivena Flanagana, Janoša Mortonjija, Franka Fratinija, Mila Đukanovića, Sonje Liht, Roberta Fica, Aleksandra Vondre, Karela Švarcenberga, Radoslava Sikorskog ...

učesnici GLOBSEC 2013, Hotel Kempinsky; photo: globsec.org

Konferencija je obuhvatila niz tema od regionalnog i globalnog značaja. Konkretno, panelisti su govorili o „Višegradskoj grupi“, energetici i geopolitici centralne Evrope, „Azijskom veku“, iranskom pitanju, odnosima EU i istočnoevropskih zemalja, evropskoj raketnoj odbrani, proširenju EU na Zapadni Balkan, daljem konsolidovanju Afganistana, bliskoistočnim kriznim žarištima ...

Milo Đukanović tokom izlaganja na GLOBSEC 2013
photo: pobjeda.me

Pre početka zvaničnog panela o Zapadnom Balkanu učesnici konferencije su imali prilku da čuju crnogorskog premijera Mila Đukanovića koji je govorio o aktuelnoj situaciji u Crnoj Gori ali i o regionu u kontekstu evro-atlantskih integracija. Đukanović smatra da su, kada se radi o Zapadnom Balkanu, i dalje prisutne brojne predrasude ali da su i dalje prisutni antagonizmi među pojedinim balkanskim narodima i državama. Paralelno se dešava proces svojevrsnog „hlađenja od indeje evroatlantizma“ u regionu stoga je Đukanović pozvao zapadne partnere da ne zapostavljaju region i da zajedno sa regionalnim vladama rade na unapređivanju infrastrukture kako bi se stvorili bolji uslovi za međusobnu povezanost balkanskih naroda a ujedno i otklanjanje prethodno pomenutih predrasuda. Đukanović smatra da na konkretnom planu nedostaje akcija. On je mišljenja da region (Zapadni Balkan) treba integrisati i u NATO i u Evropsku uniju. Crna Gora je spremna da bude promoter integracija uz Đukanovićevu opasku da ima „zrnce moralnog kapitala“ za takvu ulogu. Crnogorski premijer smatra da će se Evropa (EU) i NATO baviti Balkanom na ovaj ili onaj način odnosno preventivno ili postkonfliktno. Na pitanje Pavola Demeša koji je vodio razgovor sa Đukanovićem kako će se region izboriti sa problemom korupcije, Đukanović je naglasio da je Crna Gora jedina država u pregovorima sa kojom se pregovara po novom modelu koji znači direktan fokus upravo na pitanja o kojima je Demeš govorio.

Nakon razgovora Demeša i Đukanovića, usledio je panel kojim je moderirao novinar „Ekonomista“ Tim Džuda. Na panelu su učestvovali Štefan File, evropski komesar zadužen za proširenje i susedsku politiku, Nikola Poposki, makedonski ministar spoljnih poslova, Petrit Selimi zamenik ministra spoljnih poslova Kosova, Sonja Liht iz „Beogradskog fonda za političku izuzetnost“ i Mikulaš Dzurinda, bivši slovački premijer i ministar spoljnih poslova (aktuelni savetnik-konsultant Vlade Srbije).

učesnici "balkanskog panela" na GLOBSEC 2013; photo: www.mfa.gov.mk

Priliku da se na „balkanskom panelu“ prvi obrati prisutnima u hotelu Kampinski ima je evropski komesar Štefan File. File je na samom početku naglasio da je nacionalna agenda sasvim legitiman cilj države ali da je pogrešno kada pojedine zemlje tu (nacionalnu) agendu suprostavljaju evropskoj agendi a određene države to čine. File se osvrnuo na domete zapadnobalkanskih zemalja kada se radi o njihovom evropskom puti i ujedno je naglasio da nije dovoljno diskutovati samo 35 poglavlja u pregovorima sa EU već je neophodno rešiti i otvorena bilateralna pitanja u regionu (spor Beograda i Prištine, grčko blokiranje evroatlantskih integracija Makedonije, podele unutar BiH, obostrane tužbe na relaciji Beograd – Zagreb ... – primedba – B. Lazić).

Makedonski šef diplomatije Nikola Poposki je istakao da energiju odnosno fokus (balkanskih vlada) treba usmeriti na važne stvari. Pravosuđe je veoma važno i osetljivo polje koje zahteva profesionalno sudstvo izjavio je Poposki. Potom naglašava da je regionu neophodna kvalitetnija infrastruktura (saobraćaj, energetika ...) i kvalitetni ljudski resursi odnosno stavljanje akcenta na obrazovanje. On smatra da „kulturu reagovanja“ treba zameniti preduzetničkim duhom na Balkanu. Na Džudino pitanje šta očekuje od dijaloga sa Atinom u vezi sa sporom oko imena, Poposki je izjavio da se nada pomacima ali da ne bi da nagađa. Naglasio je i da evropska agenda treba da bude iznad nacionalne očito ukazujući na grčko insistiranje oko imena Makedonija u kontekstu zaštite nacionalne agende Grka.

Naredni govornik na panelu kojim je moderirao Tim Džuda bio je Petrit Selimi zamenik kosovskog šefa diplomatije Envera Hodžaja. On je naglasio da, na marginama konferencije, očekuje susret sa ambasadorom Momirom Udovičkim pomoćnikom ministra spoljnih poslova Srbije (zadužen za bezbednosnu politiku). Dodao je i da očekuje da će sa prijateljima iz Beograda uz šampanjac proslaviti dogovor iz Brisela (ubrzo je došlo i do postizanja dogovora – primedba B. Lazić). On se osvrnuo na dosadašnje razgovore beogradskih i prištinskih pregovarača uz opasku da se sada razmatra tek prvi set pitanja u normalizaciji odnosa. Selimi smatra da su susreti dvaju delegacija dobra stvar i da je sloboda kretanja većine stanovništva cilj kome treba stremiti.

Tim Džuda se nakon Selimijevog obraćanja obratio Štefanu Fileu želeći da čuje njegovo mišljenje o dalje evropskom putu Srbije i Kosova. File je odgovorio afirmativno u oba slučaja rekavši da očekuje da će obe zemlje (Fileova kvalifikacija) krenuti napred a da kada se radi o Kosovu ono može ući u proceduru oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU obzirom da, iako pet članica EU ne priznaju Kosovo, Evropska komisija može bez nacionalnih ratifikacija odobriti otpočinjanje SSP postupka sa Kosovom (postlisabonske tekovine).

Bivši slovački premijer i ministar spoljnih poslova, ujedno i najzaslužniji čovek za ulazak Slovačke u NATO i EU, Mikulaš Dzurinda izjavio je da Evropi trebaju balkanske zemlje ali je naglasio i da one moraju biti politički konsolidovane. Istakao je značaj reforme javne administracije uz poseban naglasak na kompetentnost i osposobljenost zaposlenih. Kada se radi o Srbiji, Dzurinda je posebno naglasio svoje simpatije prema Srbiji (trenutno savetuje potpredsednicu Vlade Srbije Suzanu Grubješić) i mišljenje u kom naglašava da smatra da Srbija treba da dobije datum za početak pregovora o pristupanju tokom irskog predsedavanja Evropskom unijom. On se osvrnuo i na nepovoljnu situaciju u BiH ukazujući na prepreke poput nerešavanja slučaja Sejdić – Finci. Na temu severa Kosova, Dzurinda je naglasio da Evropljani trebaju da upotrebe svoja iskustva i znanja u svrhu zaštite individualnih prava uz opasku da su i u pojedinim zemljama članicama EU ta ista prava upitna.

Nakon Mikulaša Dzurinde prisutnima se obratila i Sonja Liht iz „Beogradskog fonda za političku izuzetnost“ (BFPE). Sonja Liht je poseban naglasak stavila na poverenje pri rešavanju sporova o kojima se govorilo na panelu. Potom je istakla doprinos Slovačke na evropeizaciji Balkana istakavši uloge slovačkih političara i diplomata Eduarda Kukana, Miroslava Lajčaka i Mikulaša Dzurinde. Zatim se osvrnula i na ulogu „Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope“ osnovanog 1999. godine. Za Sonju Liht evropska perspektiva je bila i ostala najatraktivnija opcija za region (Zapadni Balkan). Sam dijalog sa EU smatra izuzetno korisnim za pojedinačne zemlje jer se kroz taj proces one modernizuju i jačaju svoje institucije. Kao primer je navela Tursku za koju smatra da bez pregovora sa EU ne bi bila toliko evropska koliko je evropska danas. Pozdravila je ideju o nazdravljanju sporazumu Beograda i Prištine ali je istakla da je izuzetno važna sama implementacija Sporazuma odnosno kvalitetne i sposobne institucije čiji će zadatak biti da sprovode Sporazum.

Pre nego što se prešlo na pitanja publike, Štefan File se osvrnuo na BiH istakavši da je Bosna i Hercegovina još pre dve godine upoznata sa uslovama za nastavak evropskih integracija (u ovom času BiH čeka status kandidata za članstvo u EU). Opšti je utisak da EU nakon pomaka u dijalogu Beograda i Prištine očekuje da će konkretni pomaci podstaći dijalog u BiH i na relaciji Skopje – Atina, između ostalog. Iako nije bio učesnik panela, jedno od pitanja bilo je upućeno crnogorskom premijeru Đukanoviću. Pitanje se odnosilo na to da li je Vlada Crne Gore na vezi sa Beogradom i Prištinom tokom pregovora na šta je on odgovorio potvrdno istakavši da je Podgorica u intenzivnom dijalogu sa svim svojim susedima naglasivši da očekuje pomake na bilateralnom planu i kretanje regiona ka NATO-u i Evropskj uniji.

Jedno od pitanja upućenih Štefanu Fileu odnosilo se na evroatlantsku sinergiju u regionu tj. da li smatra da je potrebno više takve sinergije (sinhronizovaniji put kao NATO-u i EU zemalja Zapadnog Balkana – primedba B. Lazić). File je odgovorio vrlo konkretno rekavši: „Da, želim!“. Selimi je dalje izneo stav da nepostojanjem dogovora sve strane u sporu gube misleći konkretno na aktuelni dijalog Beograda i Prištine. Sonja Liht je mišljenja da se u regionu nešto menja u pozitivnom smeru i navela je primer populista iz HDZ-a koji su Hrvatsku uveli u EU. Poposki je za svoju zemlju izjavio da je Makedonija „guru strpljenja“ očito aludirajući na niz propuštenih godina u evroatlantskim integracijama (Makedonija je kandidat za članstvo u EU od 2005. godine ali još uvek nije dobila datum za otpočinjanje pregovora o članstvu u EU) usled spora oko imena sa Grčkom. Jedno od pitanja se odnosilo i na „frustriranost regiona“ nedostatkom strategije EU za Zapadni Balkan. File je odgovorio da EU ne nedostaje ni strategija ni instrumenti i da su članice i te kako posvećene proširenju Unije uprkos ekonomskoj krizi. Ono što nedostaje File je opisao sledećim rečima: „Just to do it!“ očito aludirajući na veće zalaganje samih pretendenata na članstvo što bi moglo vratiti priču na njegov prvobitni poziv za izdizanje evropske agende iznad nacionanih agendi.

Branko Lazić, 3. maj 2013. godine