Očekivanja kineskog gledanja u budućnost i kritike na japansko-korejsko gledanje u prošlost

Očekivanja kineskog gledanja u budućnost i kritike na japansko-korejsko gledanje u prošlost

U trenutku kada su oči međunarodne zajednice uprte na ukrajinsku krizu i „bliskoistočne požare“ Daleki istok ostaje udaljen od očiju svetske javnosti. Delom i zbog toga jer dalekoistočne zemlje igraju nešto pasivniju ulogu u svetskoj politici ali ujedno te zemlje, po mnogim parametrima, predstavljaju i budući „centar sveta“ obzirom na rast populacije i obima privreda tih zemalja.

Tako se danas mogu uočiti kritike na račun kineske pasivnosti u spoljnoj politici i govori se o prisustvu dve škole mišljenja, onoj koja se zalaže za važeći „niski profil“ u spoljnoj politici i onoj koja traži spoljnopolitička postignuća i veći aktivizam. Nema sumnje da NR Kina sa svojom rastućom privredom i ogromnom populacijom igra značajnu ulogu u svetu ali isto tako je evidentno i da NR Kina „izbegava“ veće učešće u rešavanju svetskih izazova. Stoga pojedini spoljnopolitički stručnjaci (Xu Jin) u NR Kini iznose tvrdnju prema kojoj će u narednih deset godina nestati kineska spoljna politika zasnovana na „niskom profilu“, nesvrstavanju u blokove, izbegavanju savezništava, neinsistiranju na liderstvu, primarnom fokusu na odnos sa Sjedinjenim Državama i službi spoljne politike u cilju privrednog rasta. Zastupnici ovog mišljenja smatraju da će Kina morati biti aktivnija u spoljnoj politici kao i da će morati biti otvorenija odnosno manje tajnovita i „politički uzdržana“.

Obzirom na tenzije koje vladaju u odnosima NR Kine i Japana ali i obzirom na severnokorejski nuklearni program i niz graničnih sporova koje Kina danas ima sa susedima, teško je očekivati da neće doći do kreiranja otvorenije spoljne politike zvaničnog Pekinga, bar u regionu.

Paralelno sa sugerisanjem  Pekingu da prati turbulencije u svetu i da uzme aktivniju ulogu u svetskoj politici, Japan i Južna Koreja „dobijaju packe“ od svog ključnog saveznika Sjedinjenih Američkih Država. Sve češći obilasci svetilišta Jasukuni od strane japanskih ministara i nagoveštaji revizije „pacifističkog ustava“ nailaze na veliki otpor Južne Koreje koja ne može da zaboravi ono što se dešavalo tokom japanske okupacije Koreje. Istovremeno, Sjedinjenim Državama odgovara aktivniji Japan u čuvanju međunarodne i regionalne bezbednosti obzirom na tenzije oko Severne Koreje ali i obzirom na „zahlađenje“ odnosa SAD-a i Ruske Federacije. Mnogi su mišljenja da Japan nema ambicije da se vrati politici iz prve polovine XX veka i da bi Južna Koreja i Japan trebali da više gledaju modele saradnje u zauzdavanju zvaničnog Pjongjanga umesto što žive u prošlosti. Na sve to možemo dodati i negodovanje NR Kine na japanski pogled na istoriju Drugog svetskog rata što može uneti novu konfuziju u dalekoistočne odnose i približiti Kinu i Južnu Koreju. Jasno je da SAD ne bi blagonaklono gledale na takav scenario i zbog toga svakako insistiraju na saradnji Japana i Južne Koreje sa fokusom na sadašnjost i budućnost bez previše osvrtanja u prošlost.

Branko Lazić,

27.08.2014.

Prozivke na račun britanske spoljne politike na Bliskom istoku

Prozivke na račun britanske spoljne politike na Bliskom istoku

Premijer Kameron; photo: blogs.spectator.co.uk

Kolumnista britanskog „Telegrafa“ Den Hodžis (Dan Hodges)u autorskom tekstu „In Iraq and Israel, British Foreign Policy Has Died“,  objavljenom 13. avgusta izneo je niz kritika na račun aktuelne britanske vlade predvođene Dejvidom Kameronom.

Po njegovom mišljenju britanska vlada je prekinula kontinuitet zajedničkog angažovanja sa globalnim partnerima. Konkretno, autor se fokusira na saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelom na Bliskom istoku ističući da je ta politika utemeljena još od 1782. godine kada je oformljen „Foreign Office“. Hodžis iznosi ozbiljnu kritiku na račun zvaničnog Londona tvrdeći da je London na određeni način okrenuo leđa Izraelu koji ugrožava, po njegovim rečima, teroristički Hamas. On to potkrepljuje tvrdnjom da je sekretar za privredu, a ne šef diplomatije, najavio uvođenje sankcija na izvoz oružja Izraelu ako Izrael ponovo krene u ofanzivu protiv Hamasa u Gazi. Kaže se da je sekretar Kejbl najavio mogući embargo na izvoz tenkova, aviona i radarskih sistema što je po Hodžesu u neskladu sa samom britanskom politikom i principom zaštite teritorijalnog integriteta zemlje koja se suočava sa terorističkim napadima. S tim u vezi pravi paralelu sa militarizacijom Londona tokom nedavno održanih letnjih Olimpijskih igara u Londonu.

Autor insistira na svojevrsnom uvođenju principa „kažnjavanja žrtve“, tj. Izraela u ovom slučaju. On smatra da je Velika Britanija svojim najnovijim postupcima napustila svoju tradicionalnu spoljnu politiku i da je na određeni način rekla da će kazniti Izrael ukoliko uzvrati na Hamasov napad.

Dalje u svom tekstu Hodžis kritikuje trojicu vodećih političara Velike Britanije optužujući ih za svojevrsni pasivizam i neodlučnost u vođenju bliskoistočne politike. Tako za lidera laburista i opozicija Eda Milibanda optužuje za svojevrsnu dvoličnost i igranje političkom krizom. Navodi i da je zvanični stav laburista u ovom času neintervencionizam u Iraku i Siriji odnosno na prostoru koji kontrolišu pobunjenici iz „Islamske države Iraka i Levanta“. Ujedno, kaže i da Miliband u partiji primećuje trend okretanja ka podršci vojnoj intervenciji te i tu opciju ostavblja otvorenom ali i koristi poziciju opozicionog lidera za izbegavanje iznošenja jasnog stava po tim pitanjima.

Sa druge strane Danijel Kleg, lider liberalnih demokrata i potpredsednik Vlade, prema Hodžisu, ima sluha za patnje naroda u Gazi ali nije spreman da vojno podrži Kurde u borbi sa islamistima u Iraku. Tu pravi i paralelu sa bivšim liderom stranke Pedijem Ešdaunom koji je bio sklon intervenciji pod obrazloženjem humanitarne katastrofe na Kosovu*.

Odnos snaga na prostoru Siriji i Iraka, jul 2014. god

Za premijera Kamerona, Hodžis tvrdi da je uplašen zbog lošeg iskustva u Siriji i Milibandovog duplog pristupa tom problemu. Ujedno, smatra i da britanska Vlada još uvek ne može da se oporavi od Blerove intervencije u Iraku i da i zbog toga ima određene zadrške u njenoj politici. Ipak, autor teksta na određeni način proziva premijera i kaže mu da je on premijer i da mora da ih vodi i da stane uz Amerikance u rušenju „Islamske države Iraka i Levanta“. Pita ga „hoće li intervenisati ili ne?“. Svoj tekst Hodžis završava strahovanjem da je najveći poraz za Britance gubitak koherentnosti u njihovoj spoljnoj politici i da to može skupo platiti narod koji živi u Gazi, Izraelu i u Iraku.

Očigledno da Hodžes zastupa ofanzivnu i preemptivnu varijantu koja bi podrazumevala „sasecanje dolazećeg problema u korenu“ odnosno oštru oružanu akciju protiv islamista i vraćanje Iraka pod kontrolu centralnih vlasti i međunarodne zajednice. Po svemu sudeći, smatra da se britanska vlast u ovom času nećka u vezi sa konkretnim stepenom učešća u mogućoj intervenciji ili se čak dvoumi da uopšte interveniše zajedno sa SAD-om. Posebno je zanimljiv njegov doživljaj „pretnji Tel Avivu“ prema kojima će London kazniti Netanjahuovu vladu ako se bude branila od Hamasovih raketa. Reklo bi se da je autor situaciju prilično dramatizovao na domaćem terenu ali ono što je jasno jeste da je na Bliskom istoku u toku veliki požar i da bi britanska konsolidacija i akcija zajedno sa Amerikom ali i Rusijom i Kinom svakako mogla da smiri te tenzije. Jedini problem je taj što su SAD, Velika Britanija i Rusija opterećeni ukrajinskom krizom a Kina tradicionalno „ne gura nos“ previše van svog regiona, bar kad se radi o spoljnoj politici. A za to vreme Bliski istok gori i traži medijaciju spolja jer je očito previše usijanih glava na samom kriznom prostoru.

Branko Lazić,

19.08.2014.

Austrija i jačanje slobodaraca!?

Austrija i jačanje slobodaraca!?

Fajman, Špindeleger i Štrahe; photo: news.at

Ovih dana u austrijskoj javnosti mogu se uočiti rezultati istraživanja javnog mnjenja koji pokazuju da je Slobodarska partija (FPÖ) predvođena Kristijanom Štraheom u usponu u odnosu na vladajuće socijaldemokrate (SPÖ) i narodnjake (ÖVP). Tako se navodi da FPÖ početkom avgusta (Galupovo istraživanje) uživa podršku 28% Austrijanaca što je rast od 1% u odnosu na avgust i čak 7,49% u odnosu na parlamentarne izbore održane u septembru 2013. godine. Istovremeno rezultati anketa tvrde da opada popularnost Fajmanove SPÖ i Špindelegerove ÖVP. Ipak 24% i 19% podrške nije mali udeo u biračkom telu i zbirno posmatrano te dve partije opravdavaju činjenicu da su ponovo oformile tzv „veliku koaliciju“ koja je često na vlasti u Austriji. Ovim podacima treba dodati i činjenicu da je lider slobodaraca Kristijan Hajnc Štrahe dobio 28% podrške za ulogu kancelara ali isti udeo dobio je i aktuelni kancelar Verner Fajman. Špindeleger u tom istraživanju beleži duplo slabiji rezultat od 14% koji je slabiji i od iskalkulisane podrške od 16% za Evu Glavišnig Pišček liderku „Zelenih“.

Članovi aktuelne vlade Austrije (2013 - 2018)

Sve to, naravno, ne znači puno u praktičnoj politici odnosno u trenutku kada se meri prava podrška birača a to su jedini validni izbori na kojima su prethodne jeseni crveno-crni ponovo nadjačali slobodarce koji, istini za volju, jačaju iz godine u godinu. No, postavlja se pitanje da li Štrahe beleži „pirove pobede“ obzirom na neretko ekstremne stavove iz FPÖ-a koji prosto onemogućavaju koalicione veze sa drugim austrijskim političkim partijama. Imajući u vidu da je ÖVP poput FPÖ stranka desnice ali na različitom stupnju udaljenosti od ideologije političkog centra, ne bi bilo neprirodno videti vladu Špindeleger – Štrahe. To se ipak ne dešava, sa izuzetkom Šisel – Hajder (2002 – 2007), kada je jedini put bila oformljena crno-plava (kasnije narandžasta BZÖ) koalicija. ÖVP jednostavno može puno da izgubi brakom sa poletnim FPÖ-om tj. koalicija bi dugoročno mogla oslabiti birački korpus ÖVP-a koji bi mogao otići upravo FPÖ-u. Ne treba smetnuti s uma i da u Austriji „Zeleni“ (Grüne) i liberalni NEOS uživaju podršku oko 23-24% birača što je zbirno više od podrške FPÖ-u na izborima 2013. godine.

Kristijan Hajnc Štrahe; photo: news.at

Može se reći da je Štrahe lukav političar koji vešto alarmira „austrijsku Austriju“ kojoj govori da je ugrožava nerad ali ga neretko povezuje i sa strancima što ga čini desnijim i ekstremnijim partnerom u nekim budućim vladama Austrije. On tu retoriku vremenom ublažava ali se često bori i u samom FPÖ-u ne bi li ih predstavio prihvatljivijim većem broju birača. Tako je Andreas Melcer bio prekoren zbog pogrdnih izjava o EU dok je Harold Vilamski optužen da je skovao zaveru o Ojgenu Frojndu (SPO) kao šijunu UDBE. Sve se to događa u kampanji za mesta u Evropskom parlamentu. Na majskim izborima za EP najviše glasova osvajaju ÖVP i SPÖ i dobijaju po pet mandata dok FPÖ osvaja 19,72% podrške i četiri mandata što je rast za 100% i svakako uspeh za njih. No, pored njih u EP ulaze i „Zeleni“ sa tri i NEOS sa jednim mandatom te je tako odnos „evropejaca“ i „evroskeptika“ 14:4 i teško je govoriti o ozbiljnom rastu uticaja desnice i evroskeptika u Austriji.

grafika: Branko Lazić

"Galupova" procena podrške za kancelarsku poziciju u Austriji (avgust 2014.); grafika: Branko Lazić

Činjenica da su ovi izbori održani nedavno i da su potvrdili snagu Fajmanove i Špindelegerove vlade govori da je Štraheov rast ipak relativan iako ga niko ne spori. Njegov najveći problem ostaje mali manevarski prostor u kreiranju buduće vlade i činjenica da novi izbori slede tek 2018. godine. Do tada će Fajman i Špindeleger moći da se izbore sa ekonomskom krizom i političkim izazovima koji su u Austriji daleko manji nego u drugim EU državama. Poreska politika i socijalni stanovi su svakako manji izazov od „budžetskih rupa“ i državnih bankrota sa kojima se suočavaju druge države. Fajman vešto neguje i partnerstvo sa Špindelegerom čijoj je partiji dao resore spoljnih (Kurc) i unutrašnjih poslova (Lajtner) ali i finansija (Špindeleger) i privrede (Miterlener).

grafika: Branko Lazić

Karta na koju Štrahe igra ostaje „(polu)prikriveni nacionalizam“ koji mu svakako može doneti deo glasova onih uplašenih ekonomskim migracijam u Austriju. Međutim, ako im Fajman objasni da te migracije donose boljitak Austriji i da Austriji treba još milion radnika da bi održala privredni nivo u narednih nekoliko decenija, onda će se Štrahe naći u nezgodnoj i politički teško održivoj situaciji. Moguće da je to i sam uvideo obzirom na sve češće afirmativno pozicioniranje u odnosu prema Srbima i Hrvatima koje daleko više simpatiše u odnosu na Turke i ostale muslimane koji su i te kako brojni u Austriji u kojoj mnogi žive mirno decenijama.

Branko Lazić,

03.08.2014.