Ulaganja iz Zaliva u Srbiju

Arapski kapital 

u Srbiji

photo: pbase.com

Iako se Srbija, kao ni njeni susedi, sa izuzetkom Grčke do sada nije mogla pohvaliti ozbiljnijim investicijama iz „petrolejskih monarhija“ izgleda da će se ta situacija promeniti u pozitivnom smeru kada se radi o Srbiji. Nakon višemesečnih konsultacija sa investitorima iz UAE-a i ranije dogovorenim poslovima u oblastima namenske industrije i poljoprivrede u Srbiju stiže i avio kompanija „Etihad“ koju će, možda, pratiti i „Mubadala“, gigant iz IT sektora.

Prema najavama zalivskih medija i medija iz Srbije 1. avgusta biće potpisan ugovor o strateškom partnerstvu odnosno formiranju nove avio kompanije pod nazivom „Er Srbija“ (Air Serbia) u kojoj će 51% vlasništva imati Vlada Srbije a „Etihad“ 49% uz prava upravljanja nad kompanijom. „Etihad“ i „Jat Ervejz“ od aprila imaju i zajedničke avio linije na 40 destinacija širom sveta a od 15. juna srpski avioprevoznik leti i za Abu Dabi. Prethodno je „Katar Ervejz“ ustanovio avio liniju Beograd – Doha. Nova aviokompanija će imati i novu flotu koju će činiti deset aviona marke Airbus A-319, dok će stari avioni koji trenutno lete u okviru „Jat Ervejza“ biti raspoređeni u „lou kost“ ćerke kompanije poput „Aeromaka“ iz Makedonije. Najavljuje se i otpuštanje nekoliko stotina neoperativnih radnika „Jat ervejza“ ali i zapošljavanje oko 100 pilota i bar još toliko stjuardesa. U ovom trenutku „Jat Ervejz“ zapošljava 1.250 radnika.

Etihad važi za jednu od najuspešnijih svetskih avio kompanija sa kontinuiranim rastom kapitala i povećanjima broja prevezenih putnika i robe. Poseduju flotu od 77 aviona marki „Boing“ i „Erbas“ i prevoze preko 10 miliona putnika godišnje. Već su suvlasnici kompanija poput „Er Berlina“ i „Virdžin Erlajnsa“ a udeo od 49% u „Er Srbiji“ bi bio najveći vlasnički udeo koji „Etihad“ ima u zajedničkim kompanijama. Najavljeno je da će ugovor u ime Srbije potpisati vicepremijer Vučić a da će „Etihadov“ potpis staviti prvi čovek kompanije Džejms Hogan. Ukoliko dođe do realizacije ovog posla kritike na račun neostvarivanja snova o arapskim investicijama u Srbiji izgubiće na težini naročito ako uslede i ulaganja iz „Mubadale“ (procena o investiciji vrednoj čak četiri milijarde dolara) ali i iz ostalih arapskih država poput Katara i Kuvajta koji kreditira završetak izgradnje železničke stanice „Prokop“.

Branko Lazić,

31. jul 2013.

Pobeda LDP-a na julskim izborima

Dominacija Abeovog LDP-a u Japanu

photo: metro.co.uk

Nakon nedavno održanih izbora za polovinu mandata u Gornjem domu japanskog parlamenta, partija japanskog premijera Shinzo Abea ostvarila je jedan od najboljih izbornih rezultata u poslednjoj deceniji. LDP i njihov koalicioni partner Novi Komeito domogli su se 76 od ponuđenih 121 mandata i poseduju ukupno 135 od 242 mandata u Gornjem domu. Time je LDP došao u poziciju da ima većinu u oba doma japanskog parlamenta. Ipak, treba napomenuti da, za razliku od Donjeg doma u kom je LDP apsolutno dominantan, stranka u Gornjem domu nema dvotrećinsku većinu potrebnu za korenite ustavne reforme u Japanu. Upravo ustavne reforme, po mišljenju mnogih, predstavljaju novi fokus premijera Abea koji u naredne tri godine može uživati u političkoj stabilnosti jer sledeći izbori su predviđeni tek za 2016. godinu. Do tada se Abe može i mora pozabaviti daljim ekonomskim reformama i stabilizovanjem treće svetske privrede. „Abenomiks“ za sad ne daje dovoljno rezultata na mikro planu ali Abe upravo očekuje i pomake u tom domenu kroz dalju deregulaciju privrede i slabljenje jena (utiče na rast izvoza).

U narednim mesecima pred Abeom su veliki izazovi na spoljnopolitičkom planu koji se tiču poboljšavanja ili pogoršavanja odnosa sa kineskim i južnokorejskim susedom. Ukoliko Abe odluči da izvrši reviziju istorije i ospori imperijalne aktivnosti Japana u Drugom svetskom ratu i ukoliko 15. avgusta posete svetilište Jasukuni, može se očekivati dodatno zatezanje u odnosima na Dalekom istoku. Pred Abeom je i dalje ideja revizije Ustava kojim bi japanska vojska promenila svoju „samoodbrambenu prirodu“ i stekla pravo da deluje ofanzivno tj. preemptivno u potencijalnom sukobu sa Severnom Korejom ali nisu isključeni ni mogući sukobi sa Kinom i Južnom Korejom zbog aktuelnih teritorijalnih sporenja.

Abe očito ima veliku moć i legitimitet u Japanu, u trenutku kada je popularnost LDP-a porasla za godinu dana sa 20% na 43% i kada je glavni takmac DPJ na najnižim granama u japanskoj politici od svog osnivanja 1998. godine. Nema sumnje da to Abeu olakšava rad i kretanje ka konzervativnijem pristupu ali ne treba smetnuti s uma da SAD igraju značajnu ulogu na Dalekom istoku i da neće tek tako dozvoliti menjanje odnosa snaga i pozicija u regionu pa čak i ako se radi o jačanju tradicionalnog saveznika.

Branko Lazić,

31. jul 2013.

Tribina "Novog magazina"

Diskusija o međuzavisnosti pristupanja Srbije  NATO-u i EU

učesnici prvog panela, photo: www.bezbednost.org

„Novi magazin“ na čelu sa glavnom i odgovornom urednicom Nadeždom Gaće organizovao je debatu na temu „Da li će se menjati odnos Srbije i NATO posle početka pregovora o pridruživanju EU“. Debata je obuhvatila dva panela, na prvom su govorili državni zvaničnici i predstavnici diplomatskog kora dok su na drugom panelu govorili predstavnici akademske zajednice i NVO sektora. Između panela su prezentovani rezultati istraživanja „Ipsos stratedžik marketinga“ na temu evroatlantskih integracija Srbije.

Pomoćnim ministra odbrane Miroslav Jovanović je tokom svog izlaganja opisao zakonske okvire saradnje Srbije sa NATO-om kroz program Partnerstvo za mir uz posebno isticanje rada Grupe za reformu sistema odbrane. Dijana Ivančić iz Ministarstva spoljnih poslova je istakla vojnu neutralnost Srbije ali mogućnosti za vojnom saradnjom sa NATO-om po finskom i švajcarskom modelu u okviru Partnerstva za mir. Ambasador Slovačke Nj.E. Jan Varšo je kao šef misije „NATO kontakt ambasade“ u Srbiji istakao dobru saradnju NATO-a i vlasti u Srbiji uz mogućnost transfera slovačkog iskustva Srbiji. Austrijski vojni izaslanik Rajnhard Šoberl je prezentovao aktivni vojni pristup Austrije kroz brojne mirovne misije u svetu iako je njegova zemlja vojno neutralna.

Drugi panel je otvorio prof. dr. Predrag Simić sa Fakulteta političkih nauka koji je istakao nedavni stav generalnog sekretara NATO-a da su vrata NATO-a otvorena za Srbiju. Ipak, on smatra da je Srbija propustila šansu da se brže integriše u NATO nakon 2000. godine a NATO i EU vidi kao dve strane iste medalje odnosno „organizaciju za loše vreme“ i „organizaciju za lepo vreme“. Sonja Stojanović Gajić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku iznela je kritike na račun zvanične državne politike na polju bezbednosti i odbrane. Ona smatra da država nema jasno definisanu politiku prepoznavanja bezbednosnih pretnji. Takođe smatra da bi trebalo imati jasniju i javniju debatu o potencijalnom ulasku Srbije u NATO. Jelena Milić iz Centra za evroatlantske studije iznela je stag po kom Srbija treba ući u NATO zarad bolje bezbednosti nevezano za ulazak u EU i smatra da ta dva procesa nisu povezana kada se radi o Srbiji koju ne svrstava u isti blok sa istočnoevropskim NATO članicama koje imaju drugačije iskustvo obeležono sovjetskom autoritarnom dominacijom. Poslednji panelista na tribini bio je Boris Viculin iz Atlantskog saveta Srbije koji je naglasio da su 2004. godine istočnoevropske zemlje prvo ušle u NATO pa onda u EU. Istakao je značaj 5 člana Atlantske povelje koji garantuje zaštitu članice NATO-a od napada trećih zemalja. Viculin je izneo i stav o međuzavisnosti ulaska u NATO i porasta broja direktnih stranih investicija i kao primer je naveo Rumuniju.

Branko Lazić,

jul 2013.

Rezultati istraživanja koje je sproveo „Ipsos stratedžik marketing“:

Istaknut je negativni trend kretanja indeksa optimizma kod građana u poslednje tri godine uz nekoliko „iskakanja“ u pozitivnom smeru. Jedno od tih „iskakanja“ je bilo privođenje Miroslava Miškovića vlasnika „Delta holdinga“. U tu kategoriju se mogu uvrstiti i događaji poput ukidanja viznog režima sa članicama „Šengenskog sporazuma“ its. Kada se govori o povoljnom mišljenju o konkretnim državama i međunarodnim organizacijama ističe se blagonaklonost prema Rusiji sa udelom od 41%. Sledi je EU sa udelom od 20% dok povoljno mišljenje o Nemačkoj kao državi ima svega 9% građana Srbije. U slučaju NATO-a povoljno mišljenje ima 5% građana. Ako se izdvoji mlađa populacija starosti od 18 do 29 godina situacija je nešto povoljnija za zapadne zemlje i u tom slučaju 25% mladih ima povoljno mišljenje o Nemačkoj i SAD-u a njih 10% ima povoljno mišljenje o NATO-u. Rusija i EU su praktično podjednako popularni kod mladih u Srbiji. Na pitanje da li bi glasali za ulazak Srbije u EU 53% ispitanika je odgovorilo sa da dok je njih 26% reklo da bi glasalo protiv članstva Srbije u EU. Ako se posmatraju glasači političkih stranaka najevropskije se osećaju glasači LDP-a kojih bi 82% reklo da EU, slede ih glasači DS-a sa 72% podrške dok 64% glasača SNS-a podržava ulazak Srbije u EU. SPS je po tom pitanju podeljen sa udelom od 48% simpatizera i članova koji podržavaju Srbiju kao EU članicu. U slučaju DSS-a ta podrška iznosi 29%.

Na temu NATO-a došlo se do podrške od 13% kada se radi o članstvu Srbije u Alijansi. Ako se pogledaju podgrupe među visoko obrazovanima njih 25% podržava ulazak Srbije u NATO. Protiv ulaska Srbije u NATO je 58% ispitanika. Očito da preostaje oko 29% neopredeljenih. Među partijskim simpatizerima i članovima za NATO članstvo Srbije glasalo bi 59% članova LDP-a, 18% članova DS-a, 11% članova SNS-a, 5% članova SPS i od 0 do 2% članova DSS-a. Ovde vidimo da je veći udeo onih koji bi glasali za NATO članstvo (13%) negoli što je udeo onih koji imaju povoljno mišljenje o NATO-u (5%). Takođe 25% ispitanika misli da bi bilo korisno da Srbija uđe u NATO dok smo videli da bi njih 13% glasalo za a svega 5% ima pozitivan stav o NATO-u.

46% ispitanika smatra da su integracije u EU i NATO povezani procesi dok njih 39% smatra da se radi o odvojenim procesima. Interesantno je da je u januaru taj stav imalo svega 25% ispitanih. Među argumente u prilog članstva u NATO-u ubrajaju se: sigurnost i bezbednost (na višem nivou), modernizacija vojske, obnova naoružanja, brže kretanje ka EU i stav da će Srbija kad tad ući u NATO. Među argumentima protiv ulaska u NATO izdvajaju se: bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine, učešće u mirovnim misijama za tuđe interese, porast rizika od pojave terorizma, veliki troškovi vojne reforme, težnja za vojnom neutralnošću i stav da ulazak u NATO Srbiji jednostavno ne donosi ništa. Na ovu temu bi se svakako moglo dosta diskutovati odnosno treba pažljivo meriti sve pomenute argumente.

Istraživači su zaključili da se građani Srbije prema NATO-u određuju isključivo na emocionalnom nivou („Oni su nas bombardovali“) a ujedno su i neinformisani odnosno ni ne znaju šta je NATO i kako i na kojim principima funkcioniše ta organizacija. Percepcija građana se često razlikuje od činjenica, jedan je od zaključaka istraživača. Stoga oni smatraju da kreatori politika snose odgovornost u informisanju građana i da bi trebali govoriti precizno i jasno jezikom koji je razumljiv običnim ljudima.

Reigion i EU/NATO

Region i evroatlantske integracije

generalni sekretar NATO-a, Anders Fog Rasmusen;
photo: justiceinconflict.org

Zapadni Balkan i dalje predstavlja trustno područje kad se govori o bezbednosnim ali i demokratskim standardima. Sa druge strane nije sporno ni da je region načinio veliki otklon u odnosu na konfliktne 1990e nakon kojih su usledile manje ili više uspešne tranzicione reforme zapadnobalkanskih država. Posebnu pažnju privlači Srbija opterećena odnosima sa kosovskim Albancima kao i Makedonija i BiH koje su zaustavljene u evroatlantskim integracijama ali iz potpuno različitih razloga. Makedonija zbog grčke blokade, a BiH zbog unutrašnje nefunkcionalnosti države. Za to vreme Crna Gora koliko toliko uspešno grabi ka NATO-u i EU obzirom da sprovodi MAP sa NATO-om i da je otpočela pregovore sa EU. I pored toga veliki posao se nalazi pred Vladom premijera Đukanovića naročito na polju odobrovoljavanja javnosti na putu u NATO ali i na temeljnim reformama i pregovorima sa EU. No, kada se radi o EU u Crnoj Gori kao i u Srbiji postoji kakav takav konsenzus o prihvatljivosti članstva u Uniji ali ne i kada se radi o članstvu u NATO-u. U slučaju Srbije to razmimoilaženje je još izraženije iako se radi o komplementarnim organizacijama odnosno organima istog „liberalno-demokratskog tela“ oličenog u pojmu Zapad. Učešće Crne Gore u misiji ISAF i spremnost vladajućih elita da uvedu Crnu Goru u NATO u velikoj meri olakšava put zemlje u NATO ali ostaje uskraćeno za demokratski legitimitet te odluke obzirom na, i dalje, malu podršku građana ulasku zvanične Podgorice u Alijansu. Ipak, iskustva poput slovenačkog pokazuju da je moguće „preobratiti“ javnost i izdejstvovati dvotrećinsko DA ulasku u NATO. Svakako, treba imati u vidu daleko mirniju i prijateljskiju prošlost Slovenije i NATO-a negoli što je slučaj kada se radi o odnosima NATO-a sa Crnom Gorom a još manje sa Srbijom.

Srbija poslednjih godina laganim ali kontinuiranim hodom ide ka približavanju odnosno boljem razumevanju sa NATO-om u čijem je „Partnerstvu za mir“ od 2006. godine. Trenutno se realizuje jedan od IPAP-a i Srbija ima zadovoljavajuću saradnju sa NATO-om koju je moguće dalje unapređivati na obostranu korist zarad regionalne stabilnosti. Ostaju nerešeni pitanja članstva i „moralne odgovornosti“ za dešavanja 1999. godine ali je teško (ikada) očekivati konkretnija usaglašavanja na tom polju. Opšti je utisak da Srbija vodi umerenu i odmerenu spoljnu i odbrambenu politiku koja je daleko bliža aktivnom članu PZM-a negoli vojno neutralnoj zemlji iako je Srbija 2008. godine donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti ali se ista ne pominje u potonjim bezbednosnim strategijama i zakonima.

Trenutna dešavanja oko stabilizacije stanja na Kosovu i Metohiji i približavanja stavova Brograda i Prištine, bar kad se radi o svakodnevnom životu građana, olakšavaju delovanje NATO-a koji je na čelu KFOR-a i sarađuje intenzivno sa Vojskom Srbije, naročito u kopnenoj zoni bezbednosti. Istovremeno NATO gleda blagonaklono i na Kosovske snage bezbednosti koje broje par hiljada lako naoružanih pripadnika ali se uvek postavlja pitanje njihove transformacije u klasičnu vojsku. Zasad Agim Čeku zadužen za KSF demantuje odstupanja od Ahtisarijevog plana ali to nije sprečilo KSF da uđu u bilateralni aranžman o vojno-tehničkoj saradnji sa Albanijom. Sam sporazum se smatra svojevrsnom provokacijom iz vizure Srbije dok NATO uopšteno posmatrano nema kritički odnos prema toj saradnji obzirom da velika većina članica NATO-a priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. To dodatno usložnjava odnose naročito ako se ima u vidu da je generalni sekretar NATO-a Rasmusen otvoren i za intenziviranje saradnje Srbije i NATO-a i konačno i punopravno članstvo Srbije u Alijansi. Dalji put Srbije ka NATO-u svakako će zavisiti od hazarderstva političkih lidera i spremnosti da se politički rizikuje obzirom na i dalje negativan odnos većeg dela javnosti prema NATO-u (rat iz 1999.) ali i svojevrsno nerznanje i nerazumevanje da su EU i NATO „dve strane istog novčića“. Teza o uslovljenostzi ulaskla u EU ulaskom u NATO nema zvanično utemeljenje tj. nije formalni uslov ali je nezvanično svakako jedan od ključnih preduslova kada se radi o postsocijalističkim zemljama. Jednostavo, radi se o verifikaciji demokratskih i tržišnih reformi. Srbija je svakako u procesu tih reformi poodmakla ali se i dalje suočava sa nizom spoljnih i unutrašnjih prepreka među kojima je ključna normalizacija odnosa Beograda i Prištine. Po svemu sudeći, dalji put Srbije u EU kao i u NATO zavisiće od raspleta srpsko-albanskih odnosa. Nema sumnje da će zapadni deo međunarodne zajednice biti blagonaklonjeniji Srbiji ukoliko pokaže kooperativnost u tom dijalogu ali za Srbiju je važno da ujedno zaštiti i svoj „nacionalni ponos“ a i ostvari i određene državne interese što ni malo nije niti će biti lako.

Branko Lazić,

Jul 2013. 

"Убски сити"

УБСКИ ЦЕНТАР БЛОК 1

Београд има свој Нови Београд односно свој пословно-административни део града, Париз има La Défense а Уб тренутно гради свој Центар блок 1. Зашто да не, и мали градићи могу имати свој „сити“. „Убски сити“ већ поседује функционалну спортску дворану, путну инфраструктуру, уличну расвету, делом партерно уређене површине, речно корито је проширено и улепшано и у току је финализација изградње зграде полицијске станице и обављени су груби радови на згради Опшинске управе. Томе треба придодати и нереализовану идеју „убског небодера“ такође само грубо изграђеног републичким средствима из Фонда солидарности. Када подвучемо црту закључићемо да „убски сити“ већ има своје обрисе у које треба укључити и једну од најлепших основних школа у Србији. Уз њу је и велика средња школа коју не треба изоставити. Ипак, остаје још пуно тога да се уради не би ли „убски сити“ заиста и постао функционални пословно-административни део нашег градића. Завршетак радова на згради полицијске станице и Општинске управе није известан у мери у којој би многи од нас то желели. Регулација речног корита је увелико пробила рокове али је напокон завршена. Путна и паркинг инфраструктура је већ оронула иако тај простор још увек није свечано пуштен у функцију. Нама се у Србији неретко дешава да прво поставимо асфалт а да онда извеземо багере и тешку механизацију на коловоз да обаве раније планиране радове. Све то кошта оне савесне грађане који плаћају порез. Но, није ми примарна намера да критикујем јер код нас критике обично бивају „дочекане на нож“ иако права критика има за циљ добронамерну сугестију. С тим у вези се најискреније надам да ћемо превазићи наш стари мото „лако ћемо“ и „ако је јавно склепаћемо па ником ништа, нико се неће жалити“. Под тим подразумевам да ће функционалне зграде Полиције и Општинске управе ускоро бити пуштене у рад, не да би се примарно обезбедили луксузнији услови за рад појединаца већ да би се грађанима обезбедио бржи и ефкаснији сервис на једном месту односно У Центру блок 1. Уједно треба уредити паркинг простор који је већ уништен а средства су већ утрошена за његову изградњу. Регулација реке Уб коштала је „Србијаводе“ неколико милиона евра и Уб би требао да се одужи Републици редовним и савесним одржавањем речног корита и уређивањем површина око корита. Не сумњам да службе „Ђуниса“ имају довољно креативних људи који ће изабрати право цвеће и дрвеће како би улепшали тај простор. Партер око спортске хале такође може бити изузетно леп простор. Предлажем и да се за живота најпознатијег Убљанина постави статуа Драгана Џајића на том месту. Већ је било идеја да се у централном делу „убског ситија“ изгради мали парк у ком би се грађани релаксирали током пауза у обављању административних активности.

Знам да ће многи рећи све је то лепо али од ког новца ће се то саградити и уредити? Мој одговор би био да нико ни не очекује завршетак свих послова преко ноћи али да је „убски сити“ реалност и да је већ урађено више од 50% послова обзиром да се на томе ради још од времена измештања сточне пијаце из центра градића. Традиционална аљкавост у раду и избегавање одговорности за лош квалитет радова могу да се елиминишу без и једног јединог динара трошкова. Потребна је само добра воља и одговорност и „убски сити“ може заблистати пуним сјајем. У супротном то може само бити место за „лагане паре“ и намиривање интереса појединаца који могу и по пет пута радити исте послове али без контроле квалитета рада. У том случају само ће они бити у плусу и то петоструком јер остали порески обвезници ћуте и гледају. То свакако није добро за напредак ни једне средине па ни Уба.

Бранко Лазић,

јул 2013.

Skupština dijaspore 2013

Treće zasedanje Skupštine dijaspore i Srba u regionu

photo: blic.rs

Dve godine nakon prethodnog zasedanja, 5. i 6. jula 2013. godine u Beogradu je održano treće zasedanje Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Iako je, na početku zasedanja, malo šta nagoveštavalo da će biti postignuti ikakvi pomaci u radu skupštine, oni su se dogodili. Delegati su na početku zasedanja imali teškoće pri usaglašavanju dnevnog reda sednice, a mogle su se čuti i kritike na račun rada prethodnog Ministarstva za dijasporu. Deo delegata je negodovao zbog neprisustva predsednika i premijera koji su delegate, u međuvremenu, obavestili da su bili opravdano sprečeni da prisustvuju svečanom otvaranju trećeg zasedanja Skupštine dijaspore i Srba u regionu.

 

Dragan Stanojević, photo: rts.rs

Nakon inicijalnih teškoća u radu delegati su nadmašili očekivanja najvećih optimista usvojivši prvo dnevni red, a potom i izmene Poslovnika o radu Skupštine. Zatim se pristupilo glasanju novog rukovodstva Skupštine. Za predsednika je izabran  Dragan Stanojević delegat iz Rusije, Ukrajine i Belorusije koji je za jedan glas nadmašio kandidata austrijskih Srba Dr Radivoja Petrikića. Potom su izabrani potpredsednici koji dolaze iz Švajcarske (Zvonimir Jovanović) i Australije (jerej Saša Stojanović), razgovaralo se o funkcionalnom radu triju saveta Skupštine i interaktivnijem pristupu u radu skupštine i njenih tela. Delegati su bili u mogućnosti i da se obrate predstavnicima Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije koji su im davali odgovore na konkretna pitanja. Pitanja su se mahom odnosila na pravo glasa i zastupljenost u Narodnoj skupštini ali tema je bio i status kapetana Dragana u Australiji i slično. Na tematskim sednicama se govorilo o kulturnim, ekonomskim i statusnim temama ali i o imidžu Srbije što je inicirao Srđan Mladenović, delegat iz Švedske.

Na svečanom otvaranju sednice govorili su predsednik Narodne skupštine Nebojša Stefanović, patrijarh Irinej i direktorka Kancelarije za saradnuju s dijasporom i Srbima u regionu dr Slavka Drašković. Izražena su očekivanja da će skupština ubuduće raditi efikasnije i uz još veću podršku države. VD predsednika Skupštine Milisav Aleksić uručio je zahteve dijaspore državnom vrhu u kojima se traže ponovno osnivanje Ministarstva za dijasporu, zastupljenost dijaspore u Narodnoj skupštini, elektronsko glasanje i vraćanje Vidovdanskih dana dijaspore. Konačno, delegati su, za razliku od prethodna dva zasedanja, usvojili i zaključke sa Skupštine što je poseban uspeh u radu ovog još uvek mladog institucionalnog mehanizma Srbije i njenog rasejanja. Opšti je zaključak da ima puno trzavica u radu Skupštine ali i da je ostvaren vidljiv napredak u njenom radu.

Branko Lazić,

9. jul 2013. 

Izbori u Japanu

Izbori u Tokiju: Vetar u leđa premijeru Abeu

photo: Japan Times

Nedavno održani izbori u japanskoj prestonici pokazali su da vladajući LDP (Liberalno-demokratska partija Japana) predvođen premijerom Shinzo Abeom uživa veliku podršku među građanima najvećeg japanskog grada. Od ukupno 127 odborničkih mesta LDP je osvojio 59 dok sa koalicionim partnerima iz Novog Komeitoa imaju 82 mandata i većinu u skupštini Tokija. Dobar rezultat LDP-a na lokalnim izborima u Tokiju percipira se kao signal za dobar rezultat vladajućih stranak na izborima za Gornji dom japanskog parlamenta koji će biti održani 21. jula. Demokratska partija Japana (DPJ) pretrpela je još jedan ozbiljan poraz izgubivši vlast i u Tokiju nakon poraza na parlamentarnim izborima decembra 2012. godine. U odnosu na izbore 2009. godine DPJ je osvojila čak 39 mandata manje. Istovremeno japanski komunisti (Japanska komunistička partija, JKP) su izbili na treću poziciju u Tokiju osvojivši 17 mandata odnosno devet više nego li na prethodnim izborima. Šigeru Išiba, generalni sekretar LDP-a izrazio je veliko zadovoljstvo zbog uspeha na tokijskim izborima. Inače, aktuelni gradonačelnik Tokija Naoki Inose, koji je od decembra 2012. godine kao nezavisni kandidat izabran na tu pozicuju, uživa podršku LDP-a i Novog Komeitoa. Ono što može da zabrine LDP i ostale partije jeste mala izlaznost odnosno nezainteresovanost glasača kojih je svega 43,42% izašlo na tokijske izbore što je za skoro 12% manje nego li na izborima 2009. godine. Pobeda u Tokiju predstavlja najveći tokijski izborni uspeh LDP-a od uspeha koji je stranka ostvarila 2001. godine predvođena Junićirom Koizumijem.

Izbori u Tokiju smatrani su i svojevrsnim testom ekonomske politike i reformi koje sprovodi premijer Abe. Abeover reforme poznate i kao „abenomiks“ obuhvataju monetarne olakšice, velike fiskalne izdatke i niz reformi u cilju olakšavanja poslovanja (deregulacija). Abe deo svoje popularnosti crpi i na osnovu pojačane retorike u odnosima sa susednim Južnom Korejom i NR Kinom kojima se ne dopadaju aktuelne japanske interpretacije ratne istorije u kojima oni vide revizionizam Japana. S tim u vezi premijer Abe je vešto izbegao da saopšti da li će se 15. avgusta pokloniti japanskim žrtvama iz Drugog svetskog rata u svetilištu Jasukuni. Radi se o kontroverznom pitanju imajući u vidu da u Jasukuniju počivaju I Japanci osuđeni za ratne zločine.

LDP-u je svakako potrebna velika koalicija ukoliko želi da uz podršku oba doma japanskog parlamenta (Kokai) izvrši korenite reforme u zemlji odnosno izmeni pacifistički ustav Japana. Slab rezultat Torua Hašimota (gradonačelnik Osake) i njegove „JRT“ („Japanska stranka obnove“ koja otvoreno podržava reviziju ratne istorije Japana) u Tokiju sa svega dva osvojena mandata zadao je brige Abeu ali ujedno ga je ohrabrio dobar rezultat potencijalnih partnera iz „YP“-a („Partija svih“) koji su osvojili sedam mandata u Tokiju. LDP-u i Novom Komeitou je u tom kontekstu važna podrška Hašimotovog JRT-a i „Partije svih“ („Mina no to“) kako bi izbegli da Gornji dom blokira ustavne reforme.

Premijer Abe sa svojim LDP-om ima apsulutnu većinu u Donjem domu („Shugiin“) nacionalnog parlamenta („Kokkai“) sa 294 od 480 mandata ali se postavlja pitanje može li preuzeti kontrolu i nad Gornjim domom („Sangiin“) u kom Demokratska partija Japana ima 106 mandata od ukupno 242 mandata. LDP u „Sangiinu“ ima 83 mandata. Na izborima koji će se održati 21. jula biraće se 121 član Gornjeg doma. Da bi LDP I Novi Komeito preuzeli vlast i u Gornjem domu neophodno je da osvoje minimalno 63 mandata koji bi im uz ostalih 59 obezbedili većinu. Prema trenutnim političkim trendovima i procenama podrške birača, Abe i njegovi koalicioni partneri imaju velike šanse da se domognu većine i u Gornjem domu „Nacionalnog dijeta“. To će svakako zavisiti od daljeg toka reformi i uspeha „abenomiksa“ ali po svemu sudeći Šinđo Abe ima velike šanse da posle pet godina nakon prethodnog jednogodišnjeg premijerskog mandata (2006/07) ostvari daleko veći uspeh u vođenju Japanom. Tome je svakako doprinela i ogromna dezintegracija DPJ-a Banria Kaiede koji je stranku preuzeo od bivšeg premijera Jošihika Node ali malo ko može da ospori i reformske uspehe premijera Abea.

Branko Lazić,

4. jul 2013. godine

Srbi u Austriji

Srbi u austrijskoj politici

Dobrilović i Štrahe, photo: lionel baland

Iako u Austriji, prema zvaničnim podacima, živi 207.000 Srba od kojih njih 73.000 ima austrijsko državljanstvo (25.000 rođeno u Austriji), ne može se govoriti o ozbiljnijem učešću srpske zajednice u političkom životu Austrije. Srbi su u Austriji prisutni već vekovima ali intenzivniji dolasci otpočinju u vreme SFR Jugoslavije i dolaska talasa tzv. „gastarbajtera“ 1970ih godina. Danas u Austriji odrastaju generacije čiji su roditelji srpskog porekla rođeni u Austriji ili su kao deca došli u ovu razvijenu centralnoevropsku državu. Austrijska statistika kaže da Srbi čine 2,46% austrijske populacije. Zvanični podaci za Beč govore o udelu od 6,37% što je svakako respektabilan udeo a daleko realniji udeo je skoro duplo veći od zvaničnog obzirom na procene da u Beču živi preko 200.000 Srba. U institucijama Beča i Savezne Republike Austrije Srbi nisu prisutni ni izbliza sa takvim udelom ali veliki deo odgovornosti otpada na same Austrijance srpskog porekla koji ne pokazuju veliku sklonost za učešćem u političkom životu Austrije. Time se, hteli to oni priznati ili ne, umanjuju i šanse Srba da utiču na razvoj svoje nove domovine u kojoj Srbi, iako najbrojniji stranci posle Nemaca nemaju status nacionalne manjine garantovan Gradišćanskim Hrvatima, Mađarima i Slovencima Državnim zakonom iz 1955. godine. Treba biti potpuno iskren pa reći da su pomenuti narodi taj status stekli na osnovu „starosedelačkog staža“.

Luka Marković i Konstantin Dobrilović, FPÖ odbornici u skupštini grada Beča

Ako se osvrnemo na političku opredeljenost Srba odnosno Austrijanaca srpskog porekla, oni su tradicionalno okrenuti socijaldemokratama (Sozialdemokratische Partei Östereichs, SPÖ) koji su ih 1970ih predvođeni premijerom Brunom Krajskim dočekali raširenih ruku. No, nakon dezintegracije Jugoslavije i nakon što je Austrija 2008. godine jednostrano priznala nezavisnost Kosova, Srbi se osećaju izdanim od strane austrijskih socijaldemokrata i deo Srba se okreće desničarskoj Slobodarskoj partiji (Freiheitliche Partei Österreichs, FPÖ) predvođenoj Karl Hajncom Štraheom, naslednikom ultradesničara Jerga Hajdera. Hajder je inače 2005. godine napustio Slobodarsku partiju i osnovao Alijansu za budućnost (Bündnis Zukunft Österreich, BZÖ) na čijem je čelu bio do svoje smrti, odnosno do oktobrta 2008. godine kada je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Upravo od 2008. godine Štrahe se odlučuje pacifizovati FPÖ i otvoriti vrata stranke neaustrijancima hrišćanima. Tada stranci pristupa Konstantin Dobrilović Srbin iz nemačkog Munstera koji staje na čelo „Hrišćansko-slobodarske platforme za slobodnu Evropu suverenih naroda“ (Die Christlich-Freiheitliche Plattform, CFP). Na izborima za bečki parlament FPÖ osvaja zavidan procenat glasova (25,77%) i 27 mandata odnosno 13 mesta više nego li na izborima 2005. godine. Među 24 poslanika FPÖ-a u Beču nalaze se i dvojica Srba obojica sa liste Štraheovog FPÖ-a, Luka Marković i Konstantin Dobrilović. Oni svoju podršku Štraheu, između ostalog, objašnjavaju i opravdavaju Štraheovim razumevanjem stradanja Srba na Kosovu i Metohiji i njegovim otvorenim kritikama zvaničnog Beča u odnosu prema kosovskom pitanju. Među malobrojnim Srbima koji

Darko Miloradović

uzimaju učešće u političkom životu Austrije i Beča je i Darko Miloradović, mladi intelektualac srpskog porekla koji se kandidovao u Beču na listi SPÖ-a. Imajući u vidu porast popularnosti FPÖ-a smatra se da deo zasluga za to imaju i Austrijanci srpskog porekla kojih, prema procenama, oko 27% glasa za Štrahea ali i dalje više od polovine podržava Valtera Fajmana i negov SPÖ. Za očekivati je da će podrška socijaldemokratama ponovo rasti, naročito nakon što je Austrija postala svojevrsni „zastupnik Srbije u EU“. Kada se radi o Štraheovoj listi njoj se daje maksimalnih 19% glasova na predstojećim izborima što bi bilo za oko 1,5% više u odnosu na 2008. godinu. Trebalo bi obratiti pažnju i na austrijsko-kanadskog industrijalca Franka Štronaha koji je 2012. godine osnovao partiju Team Stronach für Österreich i već je „preoteo“ pet poslanika BZÖ-a. Njemu se daju šanse da dođe do respektabilnih 8% glasova na jesenjim izborima.

Opšti je utisak da Srbi, obzirom na svoju brojnost i potencijal koji imaju u Austriji, nemaju dovoljno društvene i političke moći. Treba imati u vidu da je i dalje daleko veći broj Srba koji nemaju austrijsko državljanstvo a žive u Austriji. To je i razumljivo obzirom da varijanta dvojnog državljanstva nije u opticaju i ljudi se, razumljivo, ne odlučuju lako da promene državljanstvo (2.810 lica sa prostora bivše Jugoslavije dobilo je državljanstvo Austrije u 2011. godini). Oni nemaju pravo političkog delovanja, ali i onih 80.000 od kojih većina može da glasa ostaju marginalizovani. Pitanje je da li je za to odgovorna zvanična Austrija ili naša tradicionalna nesloga i nezainteresovanost. Bojim se da je u pitanju ono drugo, ali je i za očekivati da će se tu situacija promeniti na bolje daljom emancipacijom i integracijom Srba u Austriji. Naročito novih generacija koje imaju dvojni srpsko-austrijski identitet. Samo na taj način Srbi se mogu izboriti za srazmeran uticaj ali i za očuvanje svoje kulture i identiteta u okviru nove domovine.

Branko Lazić,

jul 2013. godine

Bilt i Dačić

Susret Bilta i Dačića

photo: tanjug

Prvog dana hrvatskog EU članstva, Srbiju je, odmah nakon proslave u Zagrebu, posetio švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt. Bilta su 1. jula ugostili premijer Dačić i ministar spoljnih poslova Mrkić dok je za 2. jul predviđen susret sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem. Prilikom zajedničkog obraćanja medijima premijer Dačić i ministar Bilt su izrazili zadovoljstvo pomakom koji je Srbija načinila na svom „evropskom putu“ u protekolom periodu.

Premijer je naglasio da su pred Srbijom pregovori o pristupanju Evropskoj uniji i da Srbija ima veliku agendu pred sobom. On se zahvalio Biltu na principijelnoj podršci Švedske evropskim ambicijama Srbije. Ivica Dačić je tokom svog obraćanja novinare upoznao sa tokom razgovora koji je vodio sa švedskim šefom diplomatije. On ga je upoznao sa unutrašnjim reformama u zemlji kao i sa tokom aktuelnog dijaloga Beograda i Prištine. Premijer Dačić je naglasio da Srbija ambiciozno pristupa pregovorima i da ne želi da gubi vreme u pregovaračkom procesu niti traži bilo kakve privilegije u pregovorima. On je mišljenja da je Srbija zaslužila pregovore i naglasio da će Vlada Srbije nastaviti da radi na usvajanju evropskih standarda i vrednosti. Istakao je da se radi o dugoročnom procesu koji se ne dešava preko noći.

photo: tanjug

Na bilateralnom planu u odnosima sa Švedskom Srbija ima robnu razmenu vrednu oko 170 miliona EUR i premijer smatra da ima prostora za većom razmenom. On se upitao i kada je poslednji švedski premijer posetio Srbiju i došao do zaključka da je to bilo davne 1975. godine kada je u tadašnjoj Jugoslaviji boravio Olof Palme. Očito da je tim komentarom premijer indirektno pozvao u Srbiju švedskog premijera Frederika Rajnfeldta. Premijer je izrazio i očekivanja da će uskoro u Srbiju stići i više švedskog kapitala najavljujući potencijalni dolazak IKEA-e.

IKEA, potencijalna investicija 
iz Švedske u Srbiju,
photo: vijesti.me

Ministar Bilt se složio sa premijerom i čestitao Srbiji ostvaren pomak (pregovarački proces) na putu ka punopravnom članstvu u EU. On smatra da Srbija ima potencijal da bude veoma bogata zemlja ali su dešavanja u bliskoj prošlosti nanela veliku štetu srpskom društvu i privredi. Ipak, on je mišljenja da se za region otvaraju nove mogućnosti i da u tom kontekstu treba posmatrati ulazak Hrvatske u EU i put Srbije prema Uniji. Srbija kao centralna zemlja regiona igra značajnu ulogu od koje zavisi stabilnost kako same Srbije tako i regiona, smatra Karl Bilt. On je na kraju svog obraćanja istakao da smatra da Srbija i Švedska imaju odlične bilateralne odnose i dobre političke i privredne veze i još jednom je istakao spremnost Švedske da podrži evropske integracije Srbije.

Branko Lazić,

2. jul 2013. god.