Srbi u Austriji

Srbi u austrijskoj politici

Dobrilović i Štrahe, photo: lionel baland

Iako u Austriji, prema zvaničnim podacima, živi 207.000 Srba od kojih njih 73.000 ima austrijsko državljanstvo (25.000 rođeno u Austriji), ne može se govoriti o ozbiljnijem učešću srpske zajednice u političkom životu Austrije. Srbi su u Austriji prisutni već vekovima ali intenzivniji dolasci otpočinju u vreme SFR Jugoslavije i dolaska talasa tzv. „gastarbajtera“ 1970ih godina. Danas u Austriji odrastaju generacije čiji su roditelji srpskog porekla rođeni u Austriji ili su kao deca došli u ovu razvijenu centralnoevropsku državu. Austrijska statistika kaže da Srbi čine 2,46% austrijske populacije. Zvanični podaci za Beč govore o udelu od 6,37% što je svakako respektabilan udeo a daleko realniji udeo je skoro duplo veći od zvaničnog obzirom na procene da u Beču živi preko 200.000 Srba. U institucijama Beča i Savezne Republike Austrije Srbi nisu prisutni ni izbliza sa takvim udelom ali veliki deo odgovornosti otpada na same Austrijance srpskog porekla koji ne pokazuju veliku sklonost za učešćem u političkom životu Austrije. Time se, hteli to oni priznati ili ne, umanjuju i šanse Srba da utiču na razvoj svoje nove domovine u kojoj Srbi, iako najbrojniji stranci posle Nemaca nemaju status nacionalne manjine garantovan Gradišćanskim Hrvatima, Mađarima i Slovencima Državnim zakonom iz 1955. godine. Treba biti potpuno iskren pa reći da su pomenuti narodi taj status stekli na osnovu „starosedelačkog staža“.

Luka Marković i Konstantin Dobrilović, FPÖ odbornici u skupštini grada Beča

Ako se osvrnemo na političku opredeljenost Srba odnosno Austrijanaca srpskog porekla, oni su tradicionalno okrenuti socijaldemokratama (Sozialdemokratische Partei Östereichs, SPÖ) koji su ih 1970ih predvođeni premijerom Brunom Krajskim dočekali raširenih ruku. No, nakon dezintegracije Jugoslavije i nakon što je Austrija 2008. godine jednostrano priznala nezavisnost Kosova, Srbi se osećaju izdanim od strane austrijskih socijaldemokrata i deo Srba se okreće desničarskoj Slobodarskoj partiji (Freiheitliche Partei Österreichs, FPÖ) predvođenoj Karl Hajncom Štraheom, naslednikom ultradesničara Jerga Hajdera. Hajder je inače 2005. godine napustio Slobodarsku partiju i osnovao Alijansu za budućnost (Bündnis Zukunft Österreich, BZÖ) na čijem je čelu bio do svoje smrti, odnosno do oktobrta 2008. godine kada je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Upravo od 2008. godine Štrahe se odlučuje pacifizovati FPÖ i otvoriti vrata stranke neaustrijancima hrišćanima. Tada stranci pristupa Konstantin Dobrilović Srbin iz nemačkog Munstera koji staje na čelo „Hrišćansko-slobodarske platforme za slobodnu Evropu suverenih naroda“ (Die Christlich-Freiheitliche Plattform, CFP). Na izborima za bečki parlament FPÖ osvaja zavidan procenat glasova (25,77%) i 27 mandata odnosno 13 mesta više nego li na izborima 2005. godine. Među 24 poslanika FPÖ-a u Beču nalaze se i dvojica Srba obojica sa liste Štraheovog FPÖ-a, Luka Marković i Konstantin Dobrilović. Oni svoju podršku Štraheu, između ostalog, objašnjavaju i opravdavaju Štraheovim razumevanjem stradanja Srba na Kosovu i Metohiji i njegovim otvorenim kritikama zvaničnog Beča u odnosu prema kosovskom pitanju. Među malobrojnim Srbima koji

Darko Miloradović

uzimaju učešće u političkom životu Austrije i Beča je i Darko Miloradović, mladi intelektualac srpskog porekla koji se kandidovao u Beču na listi SPÖ-a. Imajući u vidu porast popularnosti FPÖ-a smatra se da deo zasluga za to imaju i Austrijanci srpskog porekla kojih, prema procenama, oko 27% glasa za Štrahea ali i dalje više od polovine podržava Valtera Fajmana i negov SPÖ. Za očekivati je da će podrška socijaldemokratama ponovo rasti, naročito nakon što je Austrija postala svojevrsni „zastupnik Srbije u EU“. Kada se radi o Štraheovoj listi njoj se daje maksimalnih 19% glasova na predstojećim izborima što bi bilo za oko 1,5% više u odnosu na 2008. godinu. Trebalo bi obratiti pažnju i na austrijsko-kanadskog industrijalca Franka Štronaha koji je 2012. godine osnovao partiju Team Stronach für Österreich i već je „preoteo“ pet poslanika BZÖ-a. Njemu se daju šanse da dođe do respektabilnih 8% glasova na jesenjim izborima.

Opšti je utisak da Srbi, obzirom na svoju brojnost i potencijal koji imaju u Austriji, nemaju dovoljno društvene i političke moći. Treba imati u vidu da je i dalje daleko veći broj Srba koji nemaju austrijsko državljanstvo a žive u Austriji. To je i razumljivo obzirom da varijanta dvojnog državljanstva nije u opticaju i ljudi se, razumljivo, ne odlučuju lako da promene državljanstvo (2.810 lica sa prostora bivše Jugoslavije dobilo je državljanstvo Austrije u 2011. godini). Oni nemaju pravo političkog delovanja, ali i onih 80.000 od kojih većina može da glasa ostaju marginalizovani. Pitanje je da li je za to odgovorna zvanična Austrija ili naša tradicionalna nesloga i nezainteresovanost. Bojim se da je u pitanju ono drugo, ali je i za očekivati da će se tu situacija promeniti na bolje daljom emancipacijom i integracijom Srba u Austriji. Naročito novih generacija koje imaju dvojni srpsko-austrijski identitet. Samo na taj način Srbi se mogu izboriti za srazmeran uticaj ali i za očuvanje svoje kulture i identiteta u okviru nove domovine.

Branko Lazić,

jul 2013. godine