Reigion i EU/NATO

Region i evroatlantske integracije

generalni sekretar NATO-a, Anders Fog Rasmusen;
photo: justiceinconflict.org

Zapadni Balkan i dalje predstavlja trustno područje kad se govori o bezbednosnim ali i demokratskim standardima. Sa druge strane nije sporno ni da je region načinio veliki otklon u odnosu na konfliktne 1990e nakon kojih su usledile manje ili više uspešne tranzicione reforme zapadnobalkanskih država. Posebnu pažnju privlači Srbija opterećena odnosima sa kosovskim Albancima kao i Makedonija i BiH koje su zaustavljene u evroatlantskim integracijama ali iz potpuno različitih razloga. Makedonija zbog grčke blokade, a BiH zbog unutrašnje nefunkcionalnosti države. Za to vreme Crna Gora koliko toliko uspešno grabi ka NATO-u i EU obzirom da sprovodi MAP sa NATO-om i da je otpočela pregovore sa EU. I pored toga veliki posao se nalazi pred Vladom premijera Đukanovića naročito na polju odobrovoljavanja javnosti na putu u NATO ali i na temeljnim reformama i pregovorima sa EU. No, kada se radi o EU u Crnoj Gori kao i u Srbiji postoji kakav takav konsenzus o prihvatljivosti članstva u Uniji ali ne i kada se radi o članstvu u NATO-u. U slučaju Srbije to razmimoilaženje je još izraženije iako se radi o komplementarnim organizacijama odnosno organima istog „liberalno-demokratskog tela“ oličenog u pojmu Zapad. Učešće Crne Gore u misiji ISAF i spremnost vladajućih elita da uvedu Crnu Goru u NATO u velikoj meri olakšava put zemlje u NATO ali ostaje uskraćeno za demokratski legitimitet te odluke obzirom na, i dalje, malu podršku građana ulasku zvanične Podgorice u Alijansu. Ipak, iskustva poput slovenačkog pokazuju da je moguće „preobratiti“ javnost i izdejstvovati dvotrećinsko DA ulasku u NATO. Svakako, treba imati u vidu daleko mirniju i prijateljskiju prošlost Slovenije i NATO-a negoli što je slučaj kada se radi o odnosima NATO-a sa Crnom Gorom a još manje sa Srbijom.

Srbija poslednjih godina laganim ali kontinuiranim hodom ide ka približavanju odnosno boljem razumevanju sa NATO-om u čijem je „Partnerstvu za mir“ od 2006. godine. Trenutno se realizuje jedan od IPAP-a i Srbija ima zadovoljavajuću saradnju sa NATO-om koju je moguće dalje unapređivati na obostranu korist zarad regionalne stabilnosti. Ostaju nerešeni pitanja članstva i „moralne odgovornosti“ za dešavanja 1999. godine ali je teško (ikada) očekivati konkretnija usaglašavanja na tom polju. Opšti je utisak da Srbija vodi umerenu i odmerenu spoljnu i odbrambenu politiku koja je daleko bliža aktivnom članu PZM-a negoli vojno neutralnoj zemlji iako je Srbija 2008. godine donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti ali se ista ne pominje u potonjim bezbednosnim strategijama i zakonima.

Trenutna dešavanja oko stabilizacije stanja na Kosovu i Metohiji i približavanja stavova Brograda i Prištine, bar kad se radi o svakodnevnom životu građana, olakšavaju delovanje NATO-a koji je na čelu KFOR-a i sarađuje intenzivno sa Vojskom Srbije, naročito u kopnenoj zoni bezbednosti. Istovremeno NATO gleda blagonaklono i na Kosovske snage bezbednosti koje broje par hiljada lako naoružanih pripadnika ali se uvek postavlja pitanje njihove transformacije u klasičnu vojsku. Zasad Agim Čeku zadužen za KSF demantuje odstupanja od Ahtisarijevog plana ali to nije sprečilo KSF da uđu u bilateralni aranžman o vojno-tehničkoj saradnji sa Albanijom. Sam sporazum se smatra svojevrsnom provokacijom iz vizure Srbije dok NATO uopšteno posmatrano nema kritički odnos prema toj saradnji obzirom da velika većina članica NATO-a priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. To dodatno usložnjava odnose naročito ako se ima u vidu da je generalni sekretar NATO-a Rasmusen otvoren i za intenziviranje saradnje Srbije i NATO-a i konačno i punopravno članstvo Srbije u Alijansi. Dalji put Srbije ka NATO-u svakako će zavisiti od hazarderstva političkih lidera i spremnosti da se politički rizikuje obzirom na i dalje negativan odnos većeg dela javnosti prema NATO-u (rat iz 1999.) ali i svojevrsno nerznanje i nerazumevanje da su EU i NATO „dve strane istog novčića“. Teza o uslovljenostzi ulaskla u EU ulaskom u NATO nema zvanično utemeljenje tj. nije formalni uslov ali je nezvanično svakako jedan od ključnih preduslova kada se radi o postsocijalističkim zemljama. Jednostavo, radi se o verifikaciji demokratskih i tržišnih reformi. Srbija je svakako u procesu tih reformi poodmakla ali se i dalje suočava sa nizom spoljnih i unutrašnjih prepreka među kojima je ključna normalizacija odnosa Beograda i Prištine. Po svemu sudeći, dalji put Srbije u EU kao i u NATO zavisiće od raspleta srpsko-albanskih odnosa. Nema sumnje da će zapadni deo međunarodne zajednice biti blagonaklonjeniji Srbiji ukoliko pokaže kooperativnost u tom dijalogu ali za Srbiju je važno da ujedno zaštiti i svoj „nacionalni ponos“ a i ostvari i određene državne interese što ni malo nije niti će biti lako.

Branko Lazić,

Jul 2013.