Američki „vetar u leđa“ Japanu

Američki „vetar u leđa“ Japanu

Abe i Obama u Japanu, april 2014
photo: japantoday.com

Današnji susret američkog predsednika i japanskog premijera obeležen je optimističnim komentarima i zaključcima dvojice sagovornika. Premijer Abe je zadovoljan ostvarenim u današnjim konsultacijama. Inače, radi se o prvoj poseti američkog predsednika Japanu nakon 18 godina.

Konkretno, SAD su pokazale spremnost da pruže bezbednosnu podršku Japanu u trenutno „uzburkanim istočnoazijskim vodama“ dok su na polju liberalizacije trgovinske saradnje ostali na nivou deklarativnog ali premijer Abe očekuje konkretnije korake i na tom polju (Trans-Pacific Partnership).

Branko Lazić, 25.04.2014.

Izvor: Japan Today

Toncev speaks about FC Red Star’s European Ambitions

Toncev speaks about FC Red Star’s European Ambitions

We have great chances to play in the European club competitions next season

Ivica Toncev, FC Red Star's vice president

Vice president of the Belgrade’s FC Red Star told yesterday that the issue of an in-depth investigation and a compliance audit performed at the club's premises was not the subject of the FC Red Star’s managing board meeting.

- ‘We haven’t discussed about the money. We were discussing about previously signed contracts and their contents. Therefore, we will engage lawyers who will clarify to us what are the demands from the UEFA regarding the payables toward clubs and employees’, said Toncev.

- ‘The future investigations should clear who is responsible for these negative effects on the club. The situation in the FC Red Star is very difficult but you must be aware that the current management is not responsible for these problems. In my personal opinion I think that we have over 50% chances to play European football in the next season, said Toncev.

- ‘The club should be privatized but it is my personal opinion regarding all football clubs in Serbia. An official opinion of the FC Red Star regarding that issue will be announced in coming months’, said Toncev.

FC Red Star 2013/14; photo: crvenazvezdafk.com

Some journalists asked Mr. Toncev should politicians leave sport management in Serbia? Mr. Toncev’s answer was delivered in form of question, ‘Who should come instead of politicians? It seems that we shouldn’t be present anywhere’, said Toncev.

Ivica Toncev is member of the Socialist Party of Serbia and currently works as National Security Advisor of Serbian Prime Minister Ivica Dacic. He was also Europran integrations adviser of minister of interior.

Branko Lazic

source: zurnal.rs

Zbližavanje Japana i Južne Koreje?

Zbližavanje Japana i Južne Koreje?

Ministarstvo spoljnih poslova Japana;
photo: softpedia.com

Japan i Južna Koreja ovih dana pokazuju ozbiljnu volju za dijalogom nakon nekoliko godina „zamrznutih odnosa“. Kao glavni razlog za zbližavanje tradicionalnih američkih saveznika navodi se skori dolazak predsednika Obame na Daleki istok. Obama je nedavno u Hagu uspeo ugovoriti susret premijera Abea i predsednice Park što se smatra prvim korakom u „otopljavanju odnosa“ dvaju suseda.

Podsećanja radi, Japan i Južna Koreja poslednjih godina ne uspevaju da pronađu zajednički jezik na temu japanske kolonijalne vladavine u Koreji (1910 – 1945) a naročito ne po pitanju  korejskih žena koje su Japanci tokom okupacije Koreje koristili kao „seksualne robove“ (eng – comfort women).

Prvi konkretan korak u normalizaciji odnosa dvaju zemalja, koje imaju i teritorijalne sporove (ostrva u Japanskom moru; spor oko imena Japansko ili Istočno more), biće sutrašnji odlazak Junićija Ihare u Seul. Ihara se nalazi na čelu Odeljenja za Aziju i Okeaniju u japanskom Ministarstvu spoljnih poslova.

Branko Lazić, 15.04.2014.

Izvor informacija: Japan Today

Trgovinske veze SAD-a i Japana

Teškoće u jačem trgovinskom povezivanju SAD-a i Japana

photo: justhungry.com

Ovih dana japansku i američku javnost interesuje izvesnost skorijeg potpisivanja trgovinskog sporazuma između SAD-a i Japana u kontekstu razvoja trgovinske saradnje na Pacifiku (Trans-Pacific Partnership – TPP). Kako sada stvari stoje SAD i Japan teško pronalaze zajednički jezika na polju obaranja uzajamnih trgovinskih barijera. Amerikanci očekuju da se Japan odrekne zaštitnih mera kada se radi o uvozu mesnih, mlečnih i proizvoda od šećera dok sa druge strane Japan priželjkuje da američka strana spusti tarife na uvoz japanskih automobila i naročito teretnih vozila.

Uskoro se očekuje dolazak američkog predsednika u Japan i obe strane priželjkuju potpisivanje trgovinskog sporazuma koji će biti kompromisnog karaktera i koji će ojačati trgovinsku razmenu dvaju država. Ipak, obe države strahuju od previše popuštanja i mogućeg slabljenja svoje konkurentnosti pa je skorije potpisivanje takvog sporazuma nerealno očekivati. U tom kontekstu je važna i odluka Kongresa SAD-a odnosno Trade Promotion Authority-a bez kog nije moguće pristupiti potpisivanju sporazuma sa američke strane.

Ono što ohrabruje jeste činjenica da je Japan ovih dana uskladio sličan ali ipak manje „ekonomsko-politički osetljiv” aranžman sa Australijom. Australijski premijer Abot i japanski premijer Abe su u ponedeljak javnost upoznali sa postignutom saglasnošću oko potpisivanja trgovinskog sporazuma između dve zemlje.

Branko Lazić,

10.04.2014.

Izvor: Japan Today

Srbija i izazovi pred njom

Srbija i izazovi pred njom

photo: europa.rs

Danas u vremenu brojnih turbulencija na međunarodnoj sceni, mala država poput Srbije mora da bude mudra i da vešto vaga pri (ne)opredeljivanju u konfliktima i nesporazumima velikih sila.

Ono što je jasno i izvesno jeste da Srbija nastavlja svoj evropski put i da očekuje i faktičko otpočinjanje pregovora o pristupanju Evropskoj uniji. Radi se o ozbiljnom koraku koji zahteva još neko vreme ali koji je i izvestan imajući u vidu načinjene pomake na „evropskoj agendi“ (sticanje kandidatskog statusa i zvaničan početak pregovora). Zapravo, pregovori trebaju daleko više koristiti Srbiji negoli EU obzirom da će Srbija kroz pregovore „prečešljati“ svoj državno-ekonomski poredak koji, po svemu sudeći, i dalje ima puno manjkavosti. Uvođenje evropskih standarda je svakako najviši cilj. Možda viši i od samog članstva koje treba da bude „samo“ verifikacija uređenosti srpskog društva. Pod tom uređenošću podrazumevam efikasnu javnu administraciju, konkurentnu privredu, kvalitetnu (i na adekvatan način održavanu) infrastrukturu, efikasnije zdravstvo, usklađeniji prosvetni sistem ... To je svakako ideal kom država u „produženoj tranziciji“ stremi i treba da stremi. Da li će se članstvo u EU ostvariti do 2018, 2020. ili koju godinu kasnije manje je važno u odnosu na uređenost države i društva po modernim standardima (disciplina i veća produktivnost). Kada shvatimo da je bolje asfaltirati tri ulice umesto jednu prekopavati i „krpiti“ tri puta, onda smo već ušli u EU odnosno u društvo uređenih i efikasnih država.

O Evropskoj uniji kao projektu nadnacionalne zajednice može se puno govoriti danas i u toj diskusiji može biti izneto i puno pro i contra argumenata za njen opstanak i funkcionisanje ali teško je reći da današnja Srbija ne može slediti uzore u standardima koji postoje u EU ili bolje rečeno u državama članicama poput Austrije, Nemačke ili Švedske.

Jedna od najosetljivih tema svakako je i pitanje JPN Kosova*, zatim atlantskih integracija i odnosa Srbije i Ruske Federacije. Tu Srbija svakako treba da bude obazriva ali nije nemoguć scenario u kom bi Srbija mogla biti „najbolji ruski prijatelj u evroatlantskoj ili bar evropskoj zajednici“. Politika je ipak „veština mogućeg“. To ne znači da narod u Srbiji treba ili može da zaboravi nemile događaje iz 1999. godine, naročito ne oni koji su osetili direktne posledice tih razaranja. Ipak, u svetskoj politici nema „večnih prijateljstava i neprijateljstava“ i koliko god to zvučalo surovo  male države moraju biti mudre i predupređivati neku novu 1999. godinu. Iako mnogima (iz opravdanih ili neopravdanih razloga) zvuči čudno i nerealno da Srbija može biti partner i EU pa i NATO-a (barem kroz „Partnerstvo za mir“ u kom je i Rusija) i Rusije to nije nemoguće uz veštu i izbalansiranu diplomatiju. Ujedno spoljna politika teško može počivati na podjednako jakim i jednakim partnerstvima i razumno je primarno vezivanje za evropski (EU) prostor koji nas okružuje (Mađarska, Rumunija, Hrvatska, Bugarska ...) uz dopunjavanje saradnje sa Rusijom (politika, ekonomija, energetika, kulturne veze ...) i SAD-om (ekonomija i uzajamno političko razumevanje zarad izbegavanja „ponavljanja bliske istorije“) kao i arapskih „petrolejskih monarhija“ ili sve ekspanzivnijih Kine, Brazila, Indonezije ...

Jasno je da Srbiju čekaju brojni izazovi sa kojima se male države daleko teže suočavaju u odnosu na one velike. Delom i zbog toga što nemaju nuklearne arsenale ili privrede velikog obima i produktivnosti. Upravo Srbija treba da ima u vidu te činjenice i da u budućnosti izgradi jasnu i za obe strane korisnu vezu sa EU ali i da mudro balansira u odnosima sa globalnim akterima poput velikih država ili multinacionalnih korporacija i interesnih klubova. Samo takva Srbija koja će biti reformisana na zdravim osnovama uz poštovanje svačijeg rada (i u javnom i u privatnom sektoru) može ići napred. Ako i dalje budemo prekopavali trotoare, bacali smeće gde stignemo, „gutali svoje resurse“ uz minimalnu korist onda nam ne mogu pomoći ni EU, ni Rusija ni SAD. Srbija mora stvoriti sistem u kom se vrednuju ideje, kreativnost i kritički duh (zarad pozitivnog razmatranja problema) a ne sistem u kom se kreativni i obrazovani plaše da im neko ne „odseče glavu koja štrči“ jer nešto pametuju i filozofiraju. Samo tako se može dovesti EU (red i racionalniji pristup radu i životu) u Srbiju. To ne znači odricanje od svoje tradicije i kulture, to znači mudriji pristup radu i životu koji će zahtevati da razum češće nadjačava emocije. Obzirom da smo mi jedan od emotivnijih naroda, to neće ići lako ali vredi pokušati zarad budućih generacija jer Srbija ima veliki (neiskorišćeni) potencijal.

Branko Lazić,

07.04.2014. god. 

Tajvanska unutrašnja razmimoilaženja

Tajvansko unutrašnje razmimoilaženje oko veza sa NR Kinom

tajvanski predsednik Ma Jing-Đeu; photo:topnews.in

Ovih dana tajvansku javnost okupiraju informacije o namerama predsednika Maa da revidira trgovinske odnose sa NR Kinom u korist većeg partnera. Delu intelektualaca i mladim Tajvancima taj pristup izgleda neprihvatljivo i mogli su se čuti kritički glasovi koji upozoravaju predsednika da je Tajvan demokratija i da se mora ponašati u skladu sa demokratskim principima.

Očito da deo Tajvanaca strahuje od približavanja Tajvana NR Kini koja, u krajnjoj varijanti, svakako želi da vrati i Tajvan pod okrilje svoje suverenosti. Identično kao što je urađeno sa Hong Kongom i Makaoom. Upravo, Hong Kong služi kao argument mladim Tajvancima da se usprotive „popuštanju predsednika Maa“ jer smatraju da je NR Kina počela da nameće Honkg Kongu ono što nije bilo predviđeno dogovorima o ponovnom ujedinjavanju. Oni smatraju da NR Kina kao komunistička zemlja treba da uči od Hong Konga kao jednog od trgovinsko-finansijskih centara sveta, a ne da bude obrnuto. Zato se u Tajvanu sve više potencira i smanjivanje zavisnosti od trgovine sa NR Kinom i ukazuje se na saradnju sa državama poput Novog Zelanda kojima Tajvan treba da prodaje svoje računare i drugu sofisticiranu izvoznu robu.

Naravno, na čitavu priču se nadovezuju globalni odnosi na relaciji Peking – Vašington u kojima Tajpeh mora da „igra na tankoj žici“ tj. da ne iritira velike igrače koji u Tajvanu vide važan segment za očuvanje i jačanje svojih pozicija na Dalekom istoku.

Branko Lazić, 03.04.2014.

Izvor: Bloomberg

Zalivski savet za saradnju GCC (profil)

Zalivski savet za saradnju (GCC)

Bogate „petrolejske monarhije“ smeštene na obalama Persijskog (Arapskog) zaliva osim činjenice da se radi o arapskim monarhijama u kojima dominira sunitski islam povezuje i potreba za jačim vezama imajući u vidu okruženje i zbivanja na geopolitičkom planu. Tako su UAE, Kuvajt, Kraljevina Saudijska Arabija, Bahrein, Oman i Katar 1981. godine usvojili povelju kojom se formira „Zalivski savet za saradnju“ (Gulf Cooperation Council – GCC). Model regionalnog udruživanja koji asocira na EU.

Integracija koja je u početku bila „labavog tipa“ dostiže relativno visok nivo povezivanja imajući u vidu da ove države danas funkcionišu kao zajedničko tržište (od 2008. godine) sa tendencijom da dostignu i stadijum monetarne unije po ugledu na „evrozonu“. Ipak, monetarno ujedinjavanje odnosno formiranje Centralne banke GCC-a još uvek predstavlja preveliki izazov, delom zbog tehničkih ali daleko više zbog političkih neslaganja (UAE se protive predlogu da sedište CB bude u Rijadu obzirom da je već veliki broj organa GCC-a smešten u Saudijskoj Arabiji).

GCC je prvobitno ekonomski povezan kroz Sporazum o slobodnoj trgovini (1983 – 2003), da bi potom nivo integracija podigli na stupanja carinske unije (od 2003.) koju su nadogradili kreiranjem zajedničkog tržišta 2008. godine. Ipak, činjenica da su Bahrein i Oman potpisali separatne ugovore o slobodnoj trgovini sa SAD-om nanela je određenu štetu slozi u okviru GCC-a i pomenuto ekonomsko povezivanje pokazalo je izvesne manjkavosti.

Kada se govori o organizacionoj strukturi ove regionalne organizacije, ona poseduje nekoliko organa od kojih je glavni Vrhovni savet u kom sede šefovi pomenutih država i kreiraju smernice daljeg razvoja GCC-a. Odmah ispod njih je Ministarski savet koji okuplja ministre spoljnih poslova (ili druge delegirane ministre). Sve njih opslužuje Generalni sekretarijat na čijem čelu se nalazi Abdulatif bin Rašid Al Zajani, iskusni bahreinski vojnik, inženjer i diplomata. Pored Sekretarijata u GCC-u postoji još nekoliko podorgana poput Konsultativne komisije koja je direktno podređena Vrhovnom savetu i za koji priprema analize i studije po direktnom nalogu šefova država. GCC ima i nekoliko biroa i agencija mahom usmerenih na oblasti obrazovanja, snabdevanja električnom energijom i razvoj nauke i turizma.

lideri GCC država na jednom od samita Vrhovnog saveta, photo: arabia2day.com

Poseban segment u delovanju GCC-a jeste i vojno povezivanje koje je manifestovano kroz kreiranje Peninsula Shield Force-a. Združene vojne snage bivaju oformljene zvanično 1984. godine nakon inicijalnih vojnih vežbi 1982. godine. Danas one predstavljaju i dalje simboličnu vojno-bezbednosnu integraciju obzirom da obuhvataju oko 40.000 vojnika sa centralom u Saudijskoj Arabiji (baza u Hafar al Batinu) i glavnokomandujućim koji je uvek Saudijac (od 2011. godine na čelu PSF-a nalazi se general al-Azima). PSF su do sada bile simbolično angažovane. Konkretno u kuvajtsko-iračkim konfliktima i u Bahreinu 2011. godine kada su smirivali strasti u „Arapskim prolećem“ uzavreloj ostrvskoj monarhiji. Činjenica da je vojna integracija i dalje simbolična ne treba da čudi obzirom da su sve pomenute države tradicionalni saveznici SAD-a koji ima respektabilno vojno prisustvo u pojedinim od ovih država.

GCC je danas svakako pred brojnim izazovima koji pre svega podrazumevaju dalje širenje članstva i potencijalni ulazak ekonomski slabašnog ali za arabijske prilike mnogoljudnog Jemena (već su kooptirani u brojna GCC regulatorna tela). O drugim državama kao potencijalnim članovima se manje govori ali u tom pogledu figuriraju i države poput Iraka (Kuvajt podržava ambicije Iraka da postane član GCC-a), Jordana pa i daleke arapske monarhije Maroka. Pred GCC-om je i veliki izazov monetarnog ujedinjavanja koje se očekuje do 2020. godine čime bi posle „evrozone“ postali „druga najbogatija monetarna unija“. GCC i EU danas rade i na produbljivanju trgovinskih veza (sporazum o slobodnoj trgovini) obzirom na visok obim trgovinske razmene (oko 200 milijardi EUR uz GCC suficit od oko 60 milijardi EUR). Geopolitika i odnosi, pre svega sa Iranom, ali i SAD-om (pitanje ostajanja u čvrstoj vezi sa SAD-om ili veća samostalnost u spoljnopolitičkom delovanju) i stabilnošću poslovanja u naftno-gasnom sektoru takođe su ključni izazovi pred GCC državama članicama koje već danas moraju razmišljati o diversifikaciji svojih privreda koje previše zavise od nafte i gasa. Ipak, ne treba smetnuti sa uma da moćna zalivska (državna) investiciona tela imaju velike udele u brojnim zapadnim privrednim subjektima te je ta nestabilnost delom i prividna slabost.

Branko Lazić,

01.04.2014.