Srbija i izazovi pred njom

Srbija i izazovi pred njom

photo: europa.rs

Danas u vremenu brojnih turbulencija na međunarodnoj sceni, mala država poput Srbije mora da bude mudra i da vešto vaga pri (ne)opredeljivanju u konfliktima i nesporazumima velikih sila.

Ono što je jasno i izvesno jeste da Srbija nastavlja svoj evropski put i da očekuje i faktičko otpočinjanje pregovora o pristupanju Evropskoj uniji. Radi se o ozbiljnom koraku koji zahteva još neko vreme ali koji je i izvestan imajući u vidu načinjene pomake na „evropskoj agendi“ (sticanje kandidatskog statusa i zvaničan početak pregovora). Zapravo, pregovori trebaju daleko više koristiti Srbiji negoli EU obzirom da će Srbija kroz pregovore „prečešljati“ svoj državno-ekonomski poredak koji, po svemu sudeći, i dalje ima puno manjkavosti. Uvođenje evropskih standarda je svakako najviši cilj. Možda viši i od samog članstva koje treba da bude „samo“ verifikacija uređenosti srpskog društva. Pod tom uređenošću podrazumevam efikasnu javnu administraciju, konkurentnu privredu, kvalitetnu (i na adekvatan način održavanu) infrastrukturu, efikasnije zdravstvo, usklađeniji prosvetni sistem ... To je svakako ideal kom država u „produženoj tranziciji“ stremi i treba da stremi. Da li će se članstvo u EU ostvariti do 2018, 2020. ili koju godinu kasnije manje je važno u odnosu na uređenost države i društva po modernim standardima (disciplina i veća produktivnost). Kada shvatimo da je bolje asfaltirati tri ulice umesto jednu prekopavati i „krpiti“ tri puta, onda smo već ušli u EU odnosno u društvo uređenih i efikasnih država.

O Evropskoj uniji kao projektu nadnacionalne zajednice može se puno govoriti danas i u toj diskusiji može biti izneto i puno pro i contra argumenata za njen opstanak i funkcionisanje ali teško je reći da današnja Srbija ne može slediti uzore u standardima koji postoje u EU ili bolje rečeno u državama članicama poput Austrije, Nemačke ili Švedske.

Jedna od najosetljivih tema svakako je i pitanje JPN Kosova*, zatim atlantskih integracija i odnosa Srbije i Ruske Federacije. Tu Srbija svakako treba da bude obazriva ali nije nemoguć scenario u kom bi Srbija mogla biti „najbolji ruski prijatelj u evroatlantskoj ili bar evropskoj zajednici“. Politika je ipak „veština mogućeg“. To ne znači da narod u Srbiji treba ili može da zaboravi nemile događaje iz 1999. godine, naročito ne oni koji su osetili direktne posledice tih razaranja. Ipak, u svetskoj politici nema „večnih prijateljstava i neprijateljstava“ i koliko god to zvučalo surovo  male države moraju biti mudre i predupređivati neku novu 1999. godinu. Iako mnogima (iz opravdanih ili neopravdanih razloga) zvuči čudno i nerealno da Srbija može biti partner i EU pa i NATO-a (barem kroz „Partnerstvo za mir“ u kom je i Rusija) i Rusije to nije nemoguće uz veštu i izbalansiranu diplomatiju. Ujedno spoljna politika teško može počivati na podjednako jakim i jednakim partnerstvima i razumno je primarno vezivanje za evropski (EU) prostor koji nas okružuje (Mađarska, Rumunija, Hrvatska, Bugarska ...) uz dopunjavanje saradnje sa Rusijom (politika, ekonomija, energetika, kulturne veze ...) i SAD-om (ekonomija i uzajamno političko razumevanje zarad izbegavanja „ponavljanja bliske istorije“) kao i arapskih „petrolejskih monarhija“ ili sve ekspanzivnijih Kine, Brazila, Indonezije ...

Jasno je da Srbiju čekaju brojni izazovi sa kojima se male države daleko teže suočavaju u odnosu na one velike. Delom i zbog toga što nemaju nuklearne arsenale ili privrede velikog obima i produktivnosti. Upravo Srbija treba da ima u vidu te činjenice i da u budućnosti izgradi jasnu i za obe strane korisnu vezu sa EU ali i da mudro balansira u odnosima sa globalnim akterima poput velikih država ili multinacionalnih korporacija i interesnih klubova. Samo takva Srbija koja će biti reformisana na zdravim osnovama uz poštovanje svačijeg rada (i u javnom i u privatnom sektoru) može ići napred. Ako i dalje budemo prekopavali trotoare, bacali smeće gde stignemo, „gutali svoje resurse“ uz minimalnu korist onda nam ne mogu pomoći ni EU, ni Rusija ni SAD. Srbija mora stvoriti sistem u kom se vrednuju ideje, kreativnost i kritički duh (zarad pozitivnog razmatranja problema) a ne sistem u kom se kreativni i obrazovani plaše da im neko ne „odseče glavu koja štrči“ jer nešto pametuju i filozofiraju. Samo tako se može dovesti EU (red i racionalniji pristup radu i životu) u Srbiju. To ne znači odricanje od svoje tradicije i kulture, to znači mudriji pristup radu i životu koji će zahtevati da razum češće nadjačava emocije. Obzirom da smo mi jedan od emotivnijih naroda, to neće ići lako ali vredi pokušati zarad budućih generacija jer Srbija ima veliki (neiskorišćeni) potencijal.

Branko Lazić,

07.04.2014. god.