Tajvan i američko-kineski odnosi

Tajvan i američko-kineski odnosi

Tajpeh; photo: ipicturee.com

Mnogi su mišljenja da je tajvansko pitanje daleko manja pretnja regionalnoj stabilnosti negoli što je slučaj sa statusom Senkaku/Diaoju ostrva ili sa pitanjem proširenja zone vazdušne zaštite Kine (ADIZ). O Severnoj Koreji da i ne govorimo. Ipak, tajvansko pitanje i dalje ostaje važna tema od koje ni jedna od strana ne odstupa lako. NR Kina svakako nije spremna da se olako odrekne ambicija koje podrazumevaju apsolutni povratak Tajvana pod suverenitet Narodne Republike Kine. Sa druge strane SAD nisu spremne da prepuste uticaj koji imaju na zvanični Tajpeh ali istovremeno zauzdavaju ambiciju tajvanskih vlasti da nastave sa promocijom svog suvereniteta. Za deo intelektualaca u svetu, radi se o prećutnom dogovoru Vašingtona i Pekinga koji podrazumeva kinesko odustajanje od „oružanog primoljavanja Tajpeha na povratak matici“ i ujedno američko zaustavljanje tajvanskih „visokih tonova“ odnosno zahteva za punopravnim statusom Tajvana u međunarodnoj zajednici. I pored niza pretpostavki i nagađanja, teško je potvrditi ili demantovati postojanje takvog dogovora. Ipak, jasno je da obe velike sile mudro balansiraju na tajvanskoj temi naročito u trenutku povišenih tenzija na relaciji Japan – NR Kina, Japan – Južna Koreja,  Južna Koreja – Severna Koreja i Japan – Severna Koreja. U tom slučaju tajvansko pitanje deluje kao „zamrznuto“ ali nema sumnje da se radi o, i dalje, važnom geopolitičkom pitanju od kog zavisi opšta bezbednost i stabilnost Dalekog istoka.

Branko Lazić, 30. januar 2014. god.

Pritisci na SAD zbog japansko-kineskih tenzija

Jačanje pritiska na američku spoljnu politiku zbog tenzija na Dalekom istoku

Fred Hiat,
photo: washingtonnote

U autorskom tekstu „Rocky Waters Between China and Japan Could Buffet America“ objavljenom u „Washington Post“-u Fred Hiat (Fred Hiatt) iznosi svoje viđenje trenutne dalekoistočne krize u kontekstu pritisaka na Sjedinjene Države i njihovo ozbiljnije pozicioniranje u vezi sa tenzijama u tom delu sveta.

Hiat iznosi tvrdnju da su glavne dalekoistočne sile (Japan i NR Kina) sve više ljute jedna na drugu i da tenzije među njima konstantno rastu što može biti opasno i po SAD kao silu zaštitnicu Japana. Čitava priča se prenosi i na niže nivoe u SAD-u te je tako u borbi za glasove Amerikanaca korejskog porekla skupština države Virdžinije spremna da prihvati ime Istočno more umesto imen Japansko more protiv čega Japan trenutno lobira. Istovremeno, Kina je odlučila da odustane od balansiranja i otvorila je „memorijalni centar“ posvećen Korejcu An Jung Geunu koji je 1909. godine ubio bivšeg japanskog premijera na železničkoj stanici u Harbinu. Korejski političari su pozdravili taj gest Kine dok je japanska strana ljutito reagovala opisujući taj gest glorifikovanjem terorista. Odgovor korejskih političara bio je da, ako je Geun bio terorista, onda je Japan bio teroristička zemlja koja je okupirala svoje susede tj. njihove teritorije. Tenzija je očekivana obzirom da su i Geun i Ito Hirobumi heroji u svojim državama. Na ove tenzije se nadovezuje i nedavni Abeov obilazak svetilišta Jasukuni u kom su sahranjeni i japanski ratni zločinci što je naišlo na oštre osude zvaničnih Seula i Pekinga.

memorijal posvećen An Jung Geunu; photo: japantimes

O ozbiljnosti ovih tenzija govori i činjenica da se radi o moćnim zemljama i velikim privredama koje zauzimaju drugo i četvrto mesto u svetu po privrednoj snazi. O konstantnom nadmetanju govore i nedavne posete premijera Abea i kineskog šefa diplomatije afričkim zemljama u potrazi za privrednim partnerima. Japanski premijer je kineski pristup okarakterisao „novim kolonijalizmom odnosno uzimanjem prirodnih resursa kroz kupovinu političkih lidera u Africi“. Kineski ambasador u Etiopiji nije ostao dužan Abeu i nazvao ga je najproblematičnijim političkim faktorom u Aziji!

Na ove tenzije se nadovezuje velika tema kinesko-japanskog spora oko ostrva u Istočnom kineskom moru. Pitanje Senkaku odnosno Diaoju ostrva teško može da se usmeri na spor oko imena i očito je da se radi o ozbiljnoj borbi za riblje i naftne resurse kojima obiluje ta oblast. U čitavu priču se, želele one ili ne, uključuju i SAD koje, ukoliko dođe do oružanog sukoba, moraju brzo reagovati i rešiti dilemu da li da podrže ili ne podrže svoje „poletne štićenike“ (Japan). To je dilema koju SAD svakako žele da izbegnu. Iz tog razloga, autor teksta govori o potrebi jačeg američkog učešća u smirivanju kinesko-japanskih ali i japansko-korejskih tenzija. Hiat je mišljenja da bi jačanje uloge SAD-a umirilo Japan ali i susedne zemlje koje strahuju od ekspanzije Japana. Ipak, u ovom času nema naznaka da su SAD fokusirane na Daleki istok kao u vreme prve Obamine administracije i angažovanja Kurta Kembela (Kurt Campbell), pomoćnika državne sekretarke Hilari Klinton, koji je bio zadužen za Aziju. Danas su SAD fokusirane na neke druge regione u svetu navodi Hiat i iznosi strah da bi moglo doći do eskalacije sukoba na Dalekom istoku a da će to za SAD onda biti daleko veći izazov od smirivanja tenzija oko Senkaku/Diaoju ostrva.

Branko Lazić, 28.01.2014.

Izvor: „Rocky Waters Between China and Japan Could Buffet America, 

Washington Post, Fred Hiatt, 27th of January 2014.

Rahul Gandi u trci za poziciju indijskog premijera!?

Rahul Gandi u trci za poziciju indijskog premijera!?

Narendra Modi i Rahul Gandi; photo: ibnlive.in.com

Sin nekadašnjeg indijskog premijera Radživa Gandija i unuk bivše indijske premijerke Indire Gandi, Rahul Gandi sve češće se u indijskoj javnosti pominje kao potencijalni kandidat „Kongresne partije“ na opštim parlamentarnim izborima koji će biti održani u maju ove godine. 

„Kongresna partija“ koja vlada Indijom nalazi se pred velikim izazovima uoči predstojećih izbora obzirom da je država suočena sa problemima poput korupcije i ekonomskog pada na nivou cele Indije. Sam Rahul je izjavio da je on „vojnik Kongresne partije i da će se kandidovati za premijera ako partija to kaže“. Inače, na čelu „Kongresne partije“ nalazi se Sonja Gandi, supruga pokojnog Radživa Gandija i Rahulova majka. O ulozi i značaju porodice prvog indijskog premijera Nerua ranije je bilo govora u tekstu „Politički sistem Indije koji je objavljen na ovom blogu 27.04.2013. god.  Rahul Gandi ima praktično otvoren put ka premijerskoj kandidaturi obzirom da aktuelni premijer Manmohan Sing nije pokazao interesovanje za reizborom i izrazio je spremnost da podrži Gandija. U „Kongresnoj partiji“ je sve vidljivija podrška Rahulu Gandiju ali je evidentan i strah od političke trke sa vrlo popularnim opozicionim liderom Narendrom Modijem koji je kandidat konkurentske „Indijske narodnu partije“ (Bharatiya Janata Party - BJP) koju vodi Radžnat Sing. BJP je u periodu od 1998. do 2004. godine uspela da preotme vlast KP-u i u tom periodu na čelu indijske vlade nalazio se Atal Bihari Vajpaji.

Kandidat BJP-a Modi nalazi se u vođstvu prema prognozama koje se iznose u Indiji. Zanimljivo je da je on 2002. godine optužen za učešće u antimuslimanskim nemirima u indijskoj državi Gudžarat na čijem je čelu od 2001. godine . Tom prilikom je nastradalo minimalno 1.000 muslimana ali nije bilo dokaza o Modijevom učešću u tim krvavim događajima. Dodatnu bojazan u redovima KP-a izaziva i jačanje Aaam Aadmi Party („Partija običnih ljudi“ - AAP) koja je prepoznata kao antikorupcijski pokret i koja je uspela da pobedi KP na izborima u Nju Deliju u decembru 2013. godine. AAP predvodi Arvind Kedžrival. Radi se o stranci levog centra koja je osnovana krajem novembra 2012. godine. Rahul Gandi, koji je od jula 2013. godine i potpredsednik KP-a,  je u vezi sa ulogom AAP-a u svojim javnim istupima podržao antikorupcijsku borbu koju vodi i AAP ali je istakao da su KP i AAP različiti politički entiteti sa drugačijim pristupima.

Prema prognozama iznetim krajem 2013. godine očekuje se da će „Nacionalna demokratska alijansa“ (koalicija okupljena oko BJP-a) osvojiti do 195 mandata što bi bilo za oko 40 mandata više u odnosu na izbore 2009. godine. Ono što predstavlja ozbiljnu promenu jeste očekivani rast podrške tzv. „trećim partijama“ sa 122 mandata na čak 216 mandata. „Kongres“ bi prema tim prognozama spao sa 262 na 142 mandata. Među partijama „treće opcije“ dominanatan je „Treći front“, savez manjih stranaka koji je osvojio 79 mandata na prethodnim izborima. U ovom času „Kongresna partija“ vlada sa većinom od 276 poslanika u Donjem domu  indijskog parlamenta koji broji 545 poslanika. Na budući izborni rezultat dva bloka uticaće i „periferni događaji“ na indijskoj političkoj sceni poput rezultata BJP-a u državi Utar Pradeš u kojoj veliki uticaj ima Socijalistička partija (Samjawadi Party), partner KP-a. Slično važi i za državu Bihar u kojoj je „Kongresna partija“ u dilemi da li da stvara savez sa „Ujedinjenima“ ili „Nacionalnom narodnom strankom“. Upravo od tih kombinovanja na lokalnom nivou može zavisiti i rezultat na glavnoj sceni tj. na majskim izborima za Donji dom („Lok Sabha“).

Ono što je jasno jeste da će se „Kongresna partija“, najverovatnije sa Rahulom Gandijem kao kandidatom za premijera,  naći pred najvećim izazovom za opstanak na vlasti posle desetogodišnje dominacije na indijskoj političkoj sceni.

Branko Lazić,

25.01.2014. god.

Povezani tekstovi:

„POLITIČKI SISTEM INDIJE“, Branko Lazić

http://branko-serbia.blogspot.com/2013/04/politickisistem-indije-krajem-martana.html

Dačićev susret sa direktorom Direktorata za proširenje EU

Početak pregovora o pristupanju EU kao prekretnica za Srbiju

Predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić danas se susreo sa novoimenovanim generalnim direktorom Direktorata za proširenje EU (Evropska komisija) Kristijanom Danijelsonom. U obraćanju predstavnicima medija premijer Dačić je izrazio nadu i očekivanja da će Srbija u narednih pet do šest godina ispuniti uslove za punopravno članstvo u EU tj. da će od 2020. godine biti punopravna članica Unije. On je taj datum doveo u vezu i sa novim sedmogodišnjim budžetom Unije i mogućnostima za većim pristupom fondovima EU. Dačić smatra da je početak pregovaračkog ciklusa, bez ikakve skromnosti, najveći istorijski događaj u Srbiji nakon Drugog svetskog rata. „Početak pregovora je događaj koji određuje budućnost Srbije“, rekao je premijer ukazujući da će ulaskom u EU Srbija biti na novom putu, putu novih vrednosti. On je najavio intenzivan dijalog sa EU ove godine, brojne ekspertske skrininge i nadu da će Srbija do kraja godine otvoriti poglavlja koja se tiču pravosuđa i bezbednosti (poglavlja 23/24) kao i poglavlje 35 koje će se baviti dijalogom i normalizacijom odnosa sa Prištinom. Nije isključio ni mogućnost skorog otvaranja poglavlja koja se odnose na finansijsku kontrolu (poglavlje 32), obrazovanje, kulturu ...

Premijer smatra da su nam potrebni „koraci od 7.000 milja“ kako bismo nadoknadili propušteno kao i da je EU naklonjena prema Srbiji i da to treba iskoristiti u procesu daljih reformi. Naglasio je i značaj ekonomskih veza Srbije i EU sa kojom Srbija obavi oko dve trećine svoje trgovinske razmene i iz koje je stiglo oko dve trećine direktnih stranih investicija u Srbiju. Ivica Dačić je naglasio da u EU ima država koje daju više nego što dobijaju od EU i da se radi o bogatim članicama. Srbija će u EU, svakako (bar u početku) biti među zemljama koje više dobijaju nego što daju, rekao je premijer. On se osvrnuo i na sam trenutak ulaska u EU rekavši da će Srbija raspisati referendum i da će građani reći ima li ulazak u EU podršku građana Srbije.

Prvi čovek Direktorata za proširenje EU gospodin Denijelson pozdravio je otpočinjanje pregovora Srbije i EU kao novo poglavlje u odnosima Srbije i Evropske unije. I on je istakao da će u početku pregovora fokus biti na poglavljima 23, 24 i 35 kao i da proces pristupanja EU predstavlja svojevrsnu transformaciju društva. Danijelson je izrazio zadovoljstvo zbog predstojeće saradnje napomenuvši da prvi koraci obuhvataju tzv. skrininge za koje će biti potrebno određeno vreme pre nego li što se otvore prva pregovaračka poglavlja. U nastavku konferencije premijer je odgovarao na pitanja novinara i tom prilikom je naglasio da ni on ni Aleksandar Vučić ne koče reforme već da se traži dogovor kada se radi o donošenju Zakona o radu kao i zakona koji se tiču privatizacije i stečaja. Na temu „curenja“ informacija iz MUP-a naglasio je da ga je Aleksandar Vučić obavestio da ima problema u operativnom sektoru i da se ne radi o političkim i ličnim već o profesionalnim (policijskim) stvarima. Na pitanje u vezi sa presudama koje je „Haški tribunal“ danas doneo i kojima su osuđeni visoki funkcioneri nekadašnje SRJ i Srbije zbog zločina na Kosovu i Metohiji, premijer je rekao da se Srbija generalno ne izjašnjava o odlukama tog suda ali da bi ubuduće trebali da povedemo više računa o tome kako teku procesi pred sudom u Hagu. Rekao je i da nije dobro ako se pojedinci osuđuju u konkretnim procesima jer se to može povezati i sa državom. Rekao je da je u konkretnom procesu pozitivno smanjenje kazni za pojedince i odustajanje od pojedinih delova optužnica.

Branko Lazić, 23.01.2014.

O početku pregovora sa EU

O početku pristupnih pregovora Srbije i EU

Srbija danas ulazi u finalnu fazu u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Radi se o ozbiljnom procesu koji će zahtevati niz godina pregovaranja i usaglašavanja o brojnim životnim temama počev od onih tehničkih i svakodnevnih pa sve do visokopolitičkih.

Ne treba smetnuti sa uma da Srbija u dijalog ulazi želeći da postane deo razvijene nadnacionalne zajednice u kojoj funkcionišu najviši standardi po kojima funkcioniše jedno moderno društvo. U tome je zapravo najveća vrednost pristupanja Uniji. Srbiju niko ne treba da tera na ulazak u EU, to je njena odluka i cilj kom su stremile sve vlade počev od vlade Zorana Đinđića preko vlada Vojislava Koštunice (uz manje ili veće zastoje) i Mirka Cvetkovića do današnje vlade predvođene Ivicom Dačićem koji ima čast i privilegiju da zatvori jedan decenijski ciklus. 

Dijalog sa EU i potencijalni ulazak u EU ne treba gledati kao gubljenje suvereniteta i identiteta već kao deljenje vrednosti i veće mogućnosti za Srbiju koja, ukoliko bude mudra, može očuvati i svoje vrednosti i identitet i ujedno postati deo "evropskog elitnog kluba" u kom su naši prijatelji Grci, Slovaci, Španci, Italijani, Austrijanci, Rumuni, Česi i niz drugih starih evropskih naroda. To, naravno, ne znači da Srbija nije i danas u grupi evropskih država ali ono što treba da uradi jeste da se jače i funkcionalnije poveže sa razvijenim evropskim zemljama a najbolji mehanizam za to je, i dalje, Evropska unija. 

Živela moderna, tolerantna, mudra i dostojanstvena Srbija!

Branko Lazić,

21.01.2014.

Kinesko zauzdavanje Severne Koreje

KINESKO ZAUZDAVANJE SEVERNE KOREJE

photo: eastasiaintel.com

Hari Kazijanis (Harry Kazianis) u svom autorskom tekstu u „Diplomat“ magazinu (China’s North Korea Opportunity) iznosi zanimljivo viđenje kineskog „potkupljivanja Severne Koreje“. Kazijanis konstatuje da je NR Kina u ovom trenutku suočena sa nizom bilateralnih problema od kojih su najozbiljniji teritorijalni sporovi sa Japanom i Indijom i jednostavno joj nije u interesu da ima nestabilnog partnera na severoistoku. Tome treba pridodati i globalno takmičenje sa SAD-om. Stoga se pretnje koje je Pjongjang nedavno izrekao na račun Vašingtona u kontekstu upotrebe severnokorejskog nuklearnog programa svakako ne dopadaju zvaničnom Pekingu.

Iz tog razloga Kazijanis iznosi tezu o tri modela zauzdavanja Severne Koreje od strane Kine. Prvi bi podrazumevao uskraćivanje kineskog mentorstva i podrške ukoliko bi Severna Koreja vršila prepade i ugrožavala južnokorejsku mornaricu i brodove i teritoriju generalno. Peking bi u tom slučaju zapretio uskraćivanjem diplomatske i ekonomske pomoći Pjongjangu. U drugoj varijanti Kina bi Severnoj Koreji ponudila ekonomski model kojim je reformisala svoju privredu čime bi pažnja Pjongjanga sa Vašingtona bila preusmerena na unutarekonomske teme u zemlji bogatoj resursima ali i dalje izuzetno siromašnoj i tehnološki zaostaloj. Izuzetak ostaje nepoznanica oko tehnološkog progresa u domenu nuklearnih tehnologija. Ipak, ovde postoji jedna zadrška a ticala bi se spremnosti stranih investitora da ulažu u sadašnju „buntovničku Severnu Koreju“. Prema trećoj varijanti Peking bi ukazao Pjongjangu na visoku cenu nuklearnih ambicija kako u ljudskim životima tako i u novcu. Pominje se i ideja o određenim severnokorejskim (raketnim) probama na tlu Kine i sugerisanje da se Pjongjang zadrži na nivou laboratorijskih istraživanja. Za uzvrat bi zadržao mentorstvo Kine i ublažio tenzije u regionu koje nikako ne idu Kini na ruku naročito ako se u obzir uzme potencijalni nuklearni sukob Severne Koreje sa SAD-om ili američkim saveznicima poput Japana ili Južne Koreje. Tome se mogu dodati i milionske reke korejskih izbeglica u Kini što Kini svakako nije u interesu i želeće mirniji i stabilniji region u 2014. nego li što je bio slučaj u 2013. godini. To svakako, imajući u vidu regionalna zbivanja, neće biti lako ostvarivo ali Kina ima potencijal da gradi takav balans.

Branko Lazić, 08.01.2014. 

branko-serbia.blogspot.com 2013

branko-serbia.blogspot.com in 2013

Izraelsko-palestinski dijalog na pocetku 2014. god

Izraelsko-palestinski dijalog na početku 2014. godine

Nakon niza godina pregovora i određenih pomaka u dijalogu ali i brojnih zastoja i vraćanja unazad Izraelci i Palestinci nalaze se ponovo u svojevrsnom „zamrznutom dijalogu“ koji Sjedinjene Američke Države pokušavaju da odrmznu novom ofanzivom državnog sekretara Džona Kerija. Keri, koji je u višedecenijski dijalog ušao vrlo ambiciozno uvideo je niz teškoća i krutih stavova na obema stranama i očito da je odlučio da promeni strategiju vođenjem realističnije medijatorske politike. Prethodna dešavanja uključiv i Obamino nadigravanje sa Netanjahuom naučili su Kerija da mora biti oprezniji u dijalogu sa Izraelcima i Palestincima odnosno Arapima.

Bliski istok je u ovom času izuzetno nestabilan region i „Arapsko proleće“ još uvek predstavlja okvir u kom deluju brojni arapski politički činioci često međusobno sukobljeni i neretko bez puno volje za kompromisom. Kada se tome pridodaju različiti interesi spoljnih faktora, naročito velikih sila, situacija na Bliskom istoku postaje izuzetno kompleksna i zahteva dobro razumevanje bliskoistočnih prilika. Tunis, Egipat, Libija, Sirija, Liban, Izrael i Palestina, Jemen, Bahrein, Irak, Iran, Turska, sve su to zemlje koje pokazuju određene znakove nestabilnosti i utiču na globalna zbivanja imajući u vidu geopolitički značaj regiona. Putevi energenata koji su najvećim delom (oko 65% svetskih rezervi) skoncentrisani na Bliskom istoku u velikoj meri utiču na globalnu stabilnost. Ipak, ono na šta će se ovaj tekst dalje fokusirati jeste višedecenijski a na određeni način i viševekovni istorijski nesporazum na prostoru koji danas nazivamo Izraelom i Palestinskom samoupravom (PA). I 66 godina nakon nastanka Države Izrael i inicijalne ideje o podeli na jevrejski i arapski deo Mandatne Palestine Izraelci i Palestinci nisu uspeli iznaći kompromis i rešenje za miran suživot. Umesto toga desila su se tri veća izraelsko – arapska rata, niz sukoba manjeg intenziteta, dve intifade i brojni pregovori praćeni terorističkim napadima i brojnim civilnim žrtvama sa obe strane.

Abas, Keri i Netanjahu; photo: jssnews.com

U ovom trenutku, pojedini analitičari i hroničari bliskoistočnih dešavanja poput Džeksona Dila (Jackson Diehl) predviđaju umereniji pristup sekretara Kerija koji se, za razliku od predsednika Obame u svom prvom mandatu, neće usredsrediti na politiku zamrzavanja izgradnje izraelskih naselja na palestinskim teritorijama. Od Kerija se očekuje da će prihvatiti i promovisati izraelske zahteve za priznavanjem jevrejskog karaktera Države Izrael kao i zahteve da izraelska vojska (IDF) ostane prisutna na palestinskim teritorijama odnosno na granici sa Jordanom. Za uzvrat se očekuje da će Izrael biti spreman na koncesije palestinskoj strani predvođenoj predsednikom Palestinske samouprave Mahmudom Abasom. Govori se i o Kerijevim očekivanjima da do prvih ozbiljnijih rezultata u dijalogu dođe do aprila 2014. godine. Zapravo, do tada bi trebalo postići dogovor o opštim principima bez ulaženja u detalje. U nastavku bi Keri krenuo ka konkretnijim rešenjima koja bi trebala nadići „Road Map for Peace“ predsednika Džordža Buša mlađeg. Još jedan od zahteva koji će se čuti sa izraelske strane biće, vrlo verovatno, i zahtev da se ne dozvoli masovni povratak palestinskih izbeglica u Izrael. Sa druge strane Palestinci bi u osnovi mogli biti zadovoljni vraćanjem na granice iz 1967. godine (pre „Šestodnevnog rata“) i priznavanje Jerusalima za glavni grad Palestine. O tom rešenju će se svakako razgovarati a kao kompromis za Izrael figurira varijanta prema kojoj bi predgrađe odnosno deo Jerusalima steklo pomenuti status.

Treba imati u vidu i da dok Keri vapi za diplomatskom pobedom Benjamin Netanjahu i Mahmud Abas važe za obazrive, oprezne i odugovlačenju sklone političare. To je delom i opravdano i očekivano jer njih dvojica u dijalogu mogu mnogo više izgubiti u odnosu na američkog državnog sekretara. Ne treba smetnuti sa uma da i „Hamas“ predvođen Kalidom Mašalom i Ismaelom Hanijom vlada Pojasom Gaze, u kojoj živi većina Palestinaca, igra važnu ulogu a za sad je ostavljen po strani u dijalogu, delom i zbog unutarplestinskih razmirica i negativnog imidža „Hamasa“ u delu međunarodne zajednice. O dijalogu Izraela i Palestine pojedini analitičari poput Amija Ajalona iznose mišljenje da se radi o svojevrsnom „sistemu spojenih sudova“ sa iranskim pitanjem i opštim stanjem u regionu. Ajalon smatra i da bi Netanjahu trebao pokazati veliku hrabrost i spremnost na rizik u iznalaženju održivog rešenja u odnosima sa Palestincima jer će se samo na taj način osigurati trajna i stabilna bezbednost za Izrael. Ipak, za takav potez Netanjahu bi morao rizikovati budućnost svoje sadašnje koalicije koja vlada Izraelom što sa gledišta praktične politike neće biti lako ni jednostavno dovesti pod znak pitanja.

Nema sumnje da će i 2014. godina biti godina pokušaja da se Izraelci i Palestinci stave za isti pregovarački sto uz međunarodnu medijaciju koju u ovom času predvode Sjedinjene Američke Države ali interesovanje pokazuju i Rusija, UN i EU. Niz prethodnih dijaloga je jednostavno propao zbog rigidnosti obeju strana koje, istini za volju, puno gube popuštanjima ali ni sadašnje stanje koje je izvor nestabilnosti za sve u regionu uključiv i Izrael nije dobro i sigurno da bi dogovor o nekakvim opštim principima bio dobar korak napred. Važno je da se istorija ne ponovi i da se ostane na nivou opštosti i povratka u „pregovaračke čaure“ jer u tom slučaju još dugo neće biti izgleda za trajnim i održivim mirom i suživotom na tlu nekadašnje Mandatne Palestine odnosno današnjeg Izraela i Palestinske samouprave.

Branko Lazić,

07.01.2014.