branko-serbia

Politički sistem Indije

Indija predstavlja jednu od najmnogoljudnijih i ujedno najveću (u populacionom smislu) demokratiju sveta. Prema podacima iz 2011. godine u Indiji živi skoro 1,2 milijarde ljudi, tačnije 1.189.172.906 stanovnika. Indija i dalje beleži kontinuirani rast populacije i on iznosi 1,34% na godišnjem nivou. Posebnu teškoću u demografskom razvoju Indije predstavlja činjenica da u Indiji ima 50 miliona muškaraca više u odnosu na žene. Glavni razlog za ovaj disbalans jeste tradicionalizam odnosno česti abortusi kada se očekuje rođenje ženskog deteta. To dovodi do socijalnih trzavica koje su rezultirale porastom broja silovanja žena i prostitucije. Ovakav trend je negativno uticao i na interesovanje stranih turista ženskog pola prilikom razmatranja turističkih obilazaka Indije. Kada se govori o indijskom narodu treba reći i da se radi o vrlo mladoj naciji sa prosekom od svega 26,2 godine što svakako predstavlja veliki potencijal.

Najveći deo tj. oko 70% indijske populacije živi na selu tj. u ruralnim sredinama. Od urbanih oblasti, najveći grad predstavlja Nju Delhi sa populacijom od 21,7 miliona stanovnika. Odmah iza Nju Delhija po naseljenosti se izdvajaju Bombaj (danas Mumbaj), Kalkuta, Čenaj (Madras) ... Mumbaj važi za poslovni centar Indije. U etničkoj strukturi Indije dominiraju Indo-arijani sa udelom od 72%, slede ih Dravidi sa udelom od 25% dok na ostale etničke grupe otpada 3% udela u populaciji Indije. Kada se posmatra religijska slika Indije, najzastupljeniji su hindusi koji čine 80,5% populacije. Muslimani čine 13,4% populacije Indije i treba imati u vidu da se radi o drugoj najbrojnijoj muslimanskoj skupini u svetu i da u Indiji živi više muslimana nego li u susednom Pakistanu. Od ostalih verskih skupina među veće se ubrajaju hrišćani (2,3%) i Siki (1,9%). Kada se govori o zastupljenosti i brojnosti pojedinih grupa u Indiji ne treba smetnuti s uma da u Indiji 1% predstavlja 12 miliona ljudi. Takođe, treba imati u vidu da je u Indiji prisutan niz različitih kombinacija etničke i verske pripadnosti tj. da ne treba isključivo vezivati Indo-arijane za hinduizam. U Indiji su zvanični jezici hindu i engleski ali prisutno je i 14 regionalnih jezika. I pored činjenice da hindusi žele da hindu bude jedini zvanični jezik, engleski opsataje kao zvanični jezik ali i drugi jezici opstaju u svakodnevnoj komunikaciji. Primera radi u filmskoj produkciji „Bolivud“ mogu se videti i čuti filmovi ne samo na hindu jeziku već i na urduu, engleskom i nekim drugim jezicima.

premijer
Manmohan Sing

Današnja Indija nezavisnost stiče 15. avgusta 1947. godine. Tadašnji lider i „otac nacije“ Mahatma Gandi založio se da u grbu Indije bude razboj kao simbol starih zanata i tradicije. Na kraju je dogovoreno da Indiju simbolizuju Ašokina čakra i krug. Takođe, Indija je i pored sticanja nezavisnosti 1947. godine ostala deo „Komonvelta“. Zanimljivo je da u tranzicionom periodu tj. u vreme odlaska Britanaca i indijskog preuzimanja vlasti, Indija za prvog suverena dobija Britanca lorda Mauntbatena dok je prvi premijer bio Neru. Treba napomenuti da istog dana kada je Indija proglasila samostalnost u odnosu na Veliku Britaniju i Pakistan proglašava nezavisnost od „britanskog radža“ kom su pripadali zajedno današnji Indija, Pakistan i Bangladeš (1971. godine se izdvojio iz jedinstvenog Pakistana iako je fizički bio odvojen od Pakistana). Dati prostor je pre britanske kolonizacije bio izuzetno fragmentiran i u 16. veku se na tom prostoru nalazilo preko 1.500 različitih kraljevina. Na žalost hindusa i muslimana sticanje nezavisnosti od Britanaca koštalo je novonastale zemlje Indiju i Pakistan životima 1.000.000 ljudi koji su nastradali u sukobima dvaju država. Rat u Kašmiru predstavlja veliko breme u istoriji obeju zemalja a naročito veliku štetu je pretrpela zajednica Sika koji žive na tim prostorima. 1950. godine Indija donosi ustav kojim raskida veze sa „Komonveltom“.

Indijski parlament

Indijsko zakonodavno telo (Bharat ki Sansad - भारत की संसद) predstavlja bikameralni zakonodavni organ koji čine Veće država (Radžija Sabha - राज्य सभा ) i Narodna skupština (Lok Sabha - लोक सभा). Gornji dom odnosno Veće država ima 245 članova koji dolaze iz parlamenata država članica uz stalna rotiranja dela članova na svake dve godine i činjenicu da 12 članova Gornjeg doma imenuje predsednik Indije. Donji dom odnosno Narodna skupština Indije ima 545 narodnih predstavnika izabranih na direktnim izborima na petogodišnji mandat. 543 poslanika dolaze iz 543 izborne jedinice dok dvojicu poslanika imenuje šef države. Radi se o dva predstavnika anglosaksonske zajednice koji u „otvorenoj trci“ ne bi mogli pobediti u izbornim jedinicama ali indijsko političko rukovodstvo želi da zadrži prisustvo anglosaksonske zajednice u zakonodavnoj instituciji. Ipak, praksa pokazuje da Donji dom nikad nema svih 545 poslanika a razlozi za to su različiti i uslovljeni su društvenim, geografskim, političkim i drugim faktorima. Indijski parlament ima tri redovna godišnja zasedanja. Premijer i njegova vlada (Savet ministara) odgovorni su direktno u kolektivnom kapacitetu Donjem domu čime se povećava stabilnost političkog sistema a treba dodati i da je isključena mogućnost interpelacije. Zanimljivo je da aktuelni premijer koji je i ugledni indijski ekonomista Manmohan Sing nije lider „Kongresa“ tj. vodeće indijske političke partije. Na čelu „Kongresa“ nalazi se Sonja Gandi, supruga bivšeg premijera Radživa Gandija i snaja takođe nesrećno nastradale premijerke Indije Indire Gandi (Neruova ćerka). Predsednika Indije bira elektorski koledž na mandat od pet godina. Praksa je pokazala da predsednik Indije vlada u jednom mandatu i da se najčešće radi o protokolarnoj funkciji. Retko se dešava u praksi da predsednik vrati zakon na ponovno glasanje. Izuzetak je bilo vraćanje zakona kojim su poslanici sebi drastično povećali primanja nakon čega su, izloženi pritiscima javnosti, odustali od samonagrađivanja. Aktuelni predsednik Indije je Pranab Mukerđi koji dolazi iz bengalske zajednice. Pre njega je funkciju predsednika obavljala žena , a pre nje je predsednik Indije bio musliman. Dešavalo se i da predsednik dolazi iz nižih kasti i to ne čudi kada se radi o Indiji jer indijski politički sistem pokušava da izgradi svojevrstan balans postavljanjem na mesto šefa države pripadnika manjinskih zajednica. Jedan od indijskih predsednika bio je i Sik. Predsednik Sing je bio na vlasti od 1982. do 1987. godine. Premijerku Indiru Gandi su 1984. godine ubili upravo Siki iz njenog ličnog obezbeđenja i predsednik Sik je na određeni način bio medijator i „amortizujući faktor“ u tadašnjoj krizi. Radilo se o revoltu dela Sika zbog premijerkine vojne intervencije u njihovom svetilištu „zlatnom hramu“ tokom tenzija oko statusa Pendžaba.

federalna podela Indije

Teritorijalna podela Indije obuhvata 28 država i sedam teritorija unije. Jedna od teritorija unije je i grad Nju Delhi kao i Čandigar sedište Pendžaba. U Indiji su prisutna tri nivoa vlasti (vertikalna organizacija vlasti): federalni, državni i lokalni. Za izbore u Indiji se kaže da predstavljaju „festival demokratije“. Izbori se organizuju po većinskom – jednokružnom sistemu (First Past the Post) i većina izbornih jedinica obuhvata po oko dva miliona glasača. Izuzetak su manje – ostrvske teritorije koje imaju par stotina hiljada birača. Izbori u Indiji traju i po nekoliko meseci jer se, u zavisnosti od vremenskih prilika i poljoprivrednih radova, organizuju u različitim periodima (u hladnim krajevima na primer nije moguće organizovati izbore na proleće). Na izborima 2009. godine registrovano je 714 miliona birača koji su glasali na 828.804 biračka mesta.  Izlaznost je bila relativno visoka i iznosila je 59,7% uz troškove izbora od oko 200 miliona američkih dolara. „Ujedinjena progresivna alijansa“ predvođena već pomenutim „Indijskim nacionalnim kongresom“ osvojila je 262 mesta u parlamentu Indije. Ova politička grupacija je oformila većinu udruživanjem sa još četrdesetak poslanika iz redova manjinskih partija. Nacionalna demokratska Alijansa (predvođena BJP-om) osvojila je 159 mandata. Zanimljivo je da se na čelu ove desničarske partije – pokreta nalazi takođe osoba koja se preziva Gandi iako ni ona nije potomak osnivača Indije Mahatme Gandija. Neki smatraju da se to prezime namerno „eksploatiše“ u marketinške svrhe u indijskoj politici jer se smatra da se radi o svojevrsnoj „magiji indijske politike“ (slava i ugled Mahatme Gandija). U svakom slučaju Varun Gandi koji je član BJP-a je u porodičnim vezama sa porodicom Gandi (sin Sandžeja Gandija i unuk Indire Gandi) koja vodi „Kongres“. Treći politički blok u Indiji predstavlja indijska levica koja je osvojila 79 poslaničkih mandata.

„Indijski nacionalni kongres“ osnovan je još 1885. godine tj. za vreme britanske kolonijalne vlasti nad tadašnjim „britanskim radžom“ (Indija, Pakistan i Bangladeš). Statistika kaže da je „Kongres“ u Indiji od 1946. godine do danas proveo 80% vremena na vlasti. Radi se o političkom bloku koji se ideološki svrstava u partije centra. Iako se radi o vrlo fluidnoj političkoj skupini koja je često bila sklona unutrašnjim podelama i razdorima partija opstaje kao simbol antikolonijalne borbe i opstaje kao najveća politička partija u Indiji. Za „Kongres“ važi i da simbolizuje „porodični posao“ odnosno „Neru – Gandi magiju“ koja je često ključ uspeha u indijskoj politici. „Batarija Džanata Partija“ (Indijska narodna partija) predstavlja drugu po veličini političku grupaciju u Indiji. Obeležava je isticanje hinduizma kao i povremeni „izleti u nacionalizam“. Od 1998. do 2004. godine ova partija je vršila i vlast u Indiji (premijer Vajpaji). Komunistička partija Indije važi za tzv. „marksističko krilo“ a u jednom periodu je praktikovala i levi ekstremizam. 1962. godine dolazi do unutrašnjih podela u partiji usled različitog odnosa prema konfliktu Indije i Kine (granični spor). Danas se radi više o umerenoj tj. klasičnoj levičarskoj opciji koja se ističe i antiglobalističkim stavovima. Na srednjem i lokalnom nivou važe za jaku političku opciju u severoistočnoj Indiji (Asam, Bengal ...) ali uporište im je u Kerali na jugozapadu Indije. Ova partija nikada nije bila posebno favorizovana od Sovjetskog Saveza jer Sovjeti nisu time želeli da ugroze „prijateljstvo sa Kongresom“.

Jedan od fenomena u indijskom političkom životu jesu politička ubistva. Veliki broj indijskih lidera, među kojima je i Mahatma Gandi „otac nacije“, završili su svoje živote tragično tj. ubili su ih politički neistomišljenici. Mahatma Gandi je ubijen 1948. godine a kao razlog za njegovo ubistvo se navodi nezadovoljstvo Gandijevom pasivnošću prilikom odvajanja Pakistana od Indije. Indira Gandi, Neruova ćerka i indijska premijerka ubijena je 1984. godine jer se zamerila zajednici Sika vojnom intervencijom u Pendžabu o čemu je već bilo govora u prethodnom delu teksta. Njen sin Radživ Gandi takođe je ubijen dok je obavljao premijersku funkciju. Njega su 1991. godine ubili neistomišljenici odnosno oni koji se nisu složili sa rešavanjem tamilskog problema i Gandijevim zaokretom i kooperativnošću sa Tamilcima (suprostavljeni Sinhalcima (indo-arijani) na Šri Lanki).

Indira Gandi (1917 - 1984) sa sinovima
Radživom (1944 - 1991) i Sandžejom (1946 - 1980)

U zaključnim razmatranjima se možemo osvrnuti na nekoliko interesantnih viđenja budućnosti Indije. Jedan od lidera indijskih muslimana iz Hajderabada iznosi zanimljiv stav u kom kaže da je Pakistan (muslimanska država „britanskog radža“) greška od države i da se radi o delu jedne celine ali da su ih stranci zavadili. On je izrazio očekivanja da će se Indija i Pakistan ujediniti za 15 do 20 godina. Mnogi poznavaoci Indije konstatuju da indijski politički sistem karakterišu brojne izborne manipulacije, promene stranaka ali i veliki koalicioni kapacitet regionalnih partija. Ipak, oni kažu da demokratija (i pored pobrojanih slabosti) funkcioniše u Indiji i da je Indija primer da je u Aziji moguće finkcionisanje demokratije. Po mišljenju dela intelektualaca Indija je idealna i za proveru Dalove poliarhije. Zanimljivo je i da Rahul Gandi, sin Radživa i Sonje Gandi takođe ulazi u politiku i da se trenutno bavi lokalnom politikom polako se upoznajući sa višim nivoima politike uz moguću ambiciju da u duhu tradicije porodice premijera Nerua preuzme vođenje „Kongresa“. Prisutno je i pominjanje dva puta kojima Indija može krenuti u budućnosti. Jedan je američki model u kom Indija jača gornji – federalni nivo vlasti dok je drugi model tzv. „balkanski model“ koji može dovesti do disolucije zemlje. Ipak, činjenica je da u mnogoljudnoj Indiji svake godine 30 miliona ljudi pređe u „srednju klasu“ (treba imati u vidu da je srednja klasa u Indiji daleko niži društveni sloj u odnosu na zapadne zemlje; radnik u „kol centru“ na primer) i da migracije nisu velike kada se posmatra procentualni udeo u populaciji ali u apsolutnim brojkama se ipak radi o milionima ljudi.

Rahul (1970) i Varun Gandi
(1980),braća od stričeva,
unuci Indire Gandi i
politički protivnici u Indiji danas

Nakon razgovora na temu indijske političke svene može se steći utisak da je Indija i te kako specifična država imajući u vidu da se radi o najvećoj svetskoj demokratiji koja tu demokratiju praktikuje na neki svoj način prilagođen kulturološkim i socijalnim karakteristikama velike indijske populacije. Uprkos tim specifičnostima, Indija uspeva da održi svoju demokratiju i da se kreće napred uprkos činjenici da se radi o glomaznom i veoma heterogenom sistemu često izloženom npolitičkim trzavicama i ne tako retkim izlivima političkog nasilja. Za zemlju koja je uspela da opstane kao demokratija iako je „podigla ruku“ na svog „oca nacije“ ali i nekoliko njegovih naslednika, može se reći da je razvila svojevrsne samoodbramnene mehanizme koji ne dozvoljavajui da se uzdrmaju temelji najveće svetske demokratije pred kojom je tek dalji put razvoja i pune demokratske konsolidacije. 

Tekst pripremljen na osnovu razgovora sa Markom Ilićem koji važi za jednog od boljih poznavalaca prilika u Indiji i na Šri Lanki. Marko je u nekoliko navrata bio u prilici i da poseti Indiju i Šri Lanku i da se na licu mesta uveri na koji način funkcionišu zemlje južnoazijskog potkontinenta.

Branko Lazić, 27. april 2013. godine