branko-serbia

Spoljna i bezbednosna politika Finske

 

Helsinki, glavni grad Finske; photo: ds-lands.com

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu imao je priliku da 4. aprila 2013. godine ugosti visokog zvaničnika Ministarstva spoljnih poslova Finske koji je prisutnim studentima i gostima fakulteta prezentovao principe na kojima počiva spoljna i bezbednosna politika ove nordijske zemlje. Perti Torstila (Pertti Torstila), državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Finske i diplomata sa višedecenijskim iskustvom svoje izlaganje je započeo konstatacijom da činjenica da ste mala država povlači niz pozitivnih i negativnih efekata u vođenju spoljne politike.

Torstila ističe da je Finska, iako mala, uspela da se odupre Sovjetskom Savezu i Nemačkoj 1939. i 1944. godine. Ratovi su, ipak, naneli veliku štetu Finskoj odnevši 100.000 ljudskih života i učinivši još toliko ljudi ratnim invalidima. Finska ostaje i bez 12% svoje dotadašnje teritorije što dovodi do unutrašnjih migracija u zemlji. Uslediće period obnove i konsolidacije zemlje čija je prestonica Helsinki na svega 60 km udaljenosti od estonske prestonice Talina (posleratna sovjetska teritorija). Finska postaje „nokijalend“ i danas se svrstava među najrazvijenije svetske privrede. Uporedo sa privrednim progresom odvija se proces izgradnje slobodne (finske) nacije. U hladnoratovskom ambijentu finska spoljna politika je morala biti pragmatična i Finska se opredeljuje za vojnu neutralnost koja, prema Torstili, nije bila poklon već potreba (balansiranje između Istoka i Zapada). Finska se ipak opredeljuje za intenzivnu saradnju sa Zapadom i postaje deo OECD-a, EFTA i konačno Evropske unije 1995. godine. Danas Finska izdaje 1,3 miliona šengenskih viza koje najvećim delom izdaje Rusima koji posećuju Finsku u velikom broju kao turisti (80% od 12 miliona prelazaka finske granice odvija se sa Ruskom Federacijom). Torstila današnje odnose sa Ruskom Federacijom opisuje dobrom interakcijom.

Poseban značaj u kreiranju evropske bezbednosne konstrukcije Torstila pridaje Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji (CSCE) održanoj 1975. godine upravo u Helsinkiju. Uslediće dramatične promene koje se ogledaju u raspadu SSSR-a i „Varšavskog pakta“. U međuvremenu NNA zemlje (neutralne i nesvrstane među kojima su bile i Finska i Jugoslavija) igraju ulogu „bezbednosnog mosta“. Gost iz Finske je u ovom kontekstu istakao i da će 2015. godine Srbija biti zemlja predsedavajući OEBS-a na četrdesetogišnjicu od konferencije u Helsinkiju i potpisivanja "Helsinškog završnog akta“.

Izlaganje Nj. E. Torstile na Fakultetu političkih nauka, 4. april 2013. god;
photo: Fakultet političkih nauka

Kada se govori o proširenju EU i NATO-a, Torstila je izjavio da Finska podržava oba procesa na prostoru Zapadnog Balkana. Osvrnuo se i na činjenicu da Hrvatska za tri meseca postaje članica EU, Crna Gora je otpočela pregovore o članstvu a Srbija je na pragu otpočinjanja pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Potom se osvrnuo na 1995. godinu i ulazak tri NNA države u EU članstvo. Te tri zemlje su bile Austrija, Švedska i Finska. Obzirom da se radi o političkoj integraciji za Finsku je to značilo i da je gotovo sa politikom neutralnosti. Torstila je naglasio i da EU i danas uživa veliku podršku među građanima Finske (i pored ekonomske i institucionalne krize – primedba B. Lazić). Dodeljivanje Nobelove nagrade EU smatra dobrim potezom koji treba da stimuliše koncept koji Unija predstavlja i simbolizuje.

Po Torstilinom mišljenju NATO predstavlja ključ evropske bezbednosti. Za njega su EU i NATO delovi iste bezbednosne zajednice a sama Finska je aktivni član NATO partnerskih programa. Konkretno, Finska važi za naprednog člana NATO programa Partnerstvo za mir i kao takva ima svoje vojne kontigente u Afganistanu i na Kosovu (Kosovo i Metohija – UN 1244 – primedba B. Lazić). Doprinos Finske u UN mirovnim misijama je u kontinuiranom porastu a Tortila je govoreći o UN-u iskoristio prilku da pohvali energiju Vuka Jeremića, predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a. Dalje se osvrnuo i na regionalnu saradnju u kojoj učestvuje pet nordijskih država za koje je rekao da dele iste vrednosti, kulturu i istoriju. Norveška, Švedska, Finska, Danska i Island organizuju zajedničke vojne vežbe i rade na bezbednosnoj saradnji iako su tri od tih pet zemalja članice NATO-a (Norveška, Island i Danska) a dve nisu (Finska i Švedska). Takođe tri od tih pet država su članice EU (Švedska,Danska i Finska) a dve nisu (Norveška i Island) ali to ne predstavlja prepreku njihovoj saradnji.

Finska sa svojih 5,3 miliona stanovnika, poput Srbije, spada u zemlje srednje veličine smatra gost iz Finske. Za vreme hladnog rata takve (srednje i manje) države morale su igrati „šahovsku igru“ a u današnjem svetu učestvuju u multidimenzionalnom svetu bez jasnih pravila. Torstila naglašava da ni Finska kao ni Srbija nisu bile imune tj. izolovane od svetske politike i njenih efekata.

Položaj Finske na
severoistoku Evrope

Nakon državnog sekretara Torstile prisutnima se obratio i prof. dr Predrag Simić, šef Odeljenja za međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Profesor Simić je obavljao i funkciju savetnika za spoljnu politiku a profesionalno iskustvo je sticao i kao ambasador Srbije u Francuskoj od 2004. do 2009. godine. On se odmah osvrnuo na prethodnu konstataciju o ulozi NNA zemalja tokom kreiranja KEBS-a 1975. godine i ujedno se zapitao da li je SFR Jugoslavija mogla ući u Evropsku zajednicu 1980ih? On smatra da je Jugoslavija mogla pristupiti EFTA a potom bi 2004. godine bilo realno da se pridruži EU zajedno sa ostalim istočnoevropskim zemljama. To se ipak nije dogodilo. Profesor se potom osvrnuo i na plan „Z4“ (predlog za rešavanje statusa Srba u Hrvatskoj – primedba B. Lazić) i uporedio ga sa Olandskim ostrvima odnosno olandskim modelom autonomije (finsko stanovništvo na švedskoj teritoriji). Potom se osvrnuo na evroatlantski model vođenja spoljne politike rekavši da je EU „organizacija za lepo vreme“ a da je NATO zadužen za „ružno vreme“ očito aludirajući da se radi o dve strane iste medalje. Dalje konstatuje da je podrška članstvu Srbije u EU pala sa 75% na 41% ali i da je u mnogim članicama EU podrška članstvu manja i od 41% (Slovenija, Nemačka ...). Torstila je na ovu konstataciju prokomentarisao da je u Finskoj ta podrška i dalje velika i da iznosi 56%. Profesor je zaključio da EU više nije toliko „uspešna priča“ i da Srbiji iz evropskog budžeta sleduje ne više od 200 miliona EUR nevezano za sticanje pregovaračke pozicije za članstvo u EU. Po njegovom mišljenju neoliberalni i socijaldemokratski model u Evropi su u krizi. Ipak on iznosi i stav da ako niste član kluba, onda ste sami ili ako odete ka drugima možete biti doživljeni kao neprijatelj.

Profesor Predrag Simić smatra da Srbija nema mogućnost da bira „a la carte“ kada se radi o ulasku u EU što je na određeni način bilo moguće u slučaju tri razvijene NNA demokratije 1995. godine. Iskustvo pokazuje da istočnoevropske zemlje prvo postaju članice Partnerstva za mir, potom NATO-a a tek onda i EU. U tom kontekstu je primenljiva i logika „ili si sa nama ili si protiv nas“. Profesor je upozorio i na mogućnost da države poput Srbije i Bosne i Hercegovine (članice CEFTA) mogu ostati „ostrvo u Evropi“ ili još gore mogu biti okarakterisani „klubom gubitnika“ (neintegrisanje u evroatlantske institucije – primedba B. Lazić).

Finska, poznata i kao „zemlja jezera“, nezavisnost stiče 6. decembra 1917. godine. Prethodno je bila deo Švedske od 12 do 19. veka i Rusije od 1809. do 1917. godine. Zemlja se posle Drugog svetskog rata rapidno razvija da bi 1995. godine postala članica EU a od 1999. godine je i deo „evrozone“. Zauzima površinu od 338.145 km² koje naseljava 5.266.114 stanovnika (2012). Finci čine 93,4% stanovništva dok su Šveđani 5,6% finske populacije. Među preostalim stanovništvom brojne su ruska i estonska zajednica. 82,5% stanovnika Finske su vernici Luteranske katoličke crkve dok su ostali najvećim delom ateisti (15,1%). Finska je republika na čelu sa predsednikom. Aktuelni finski predsednik je Sauli Ninisto koji se na čelu zemlje nalazi od marta 2012. godine. Prvi čovek Vlade Republike Finske je Jirki Katainen koji je na čelu Vlade od 22. juna 2011. godine. Ova nordijska zemlja je podeljena na 19 regiona. Bruto društveni proizvod Finske iznosi 198,1 milijardi američkih dolara što preneto na dohodak po stanovniku iznosi visokih 36.500,00 američkih dolara (ppp) u 2012. godini. Finska beleži ekonomski rast u protekle tri godine a stopa nezaposlenosti u Finskoj iznosi svega 7,3% i smanjena je za 0,5% u odnosu na 2011. godinu.  

Nakon izlaganja profesora Simića usledila su pitanja prisutnih studenata i ostalih slušalaca izlaganja. Među najzanimljivijim pitanjima-komentarima našao se komentar Vladimira Trapare (Institut za međunarodnu politiku i privredu) koji je izneo tezu da je proširenje NATO-a najveća pretnja evropskoj stabilnosti jer ostavlja Rusiju van integracija. Ujedno je izrazio neslaganje sa tezom profesora Simića da je ulazak u NATO preduslov za EU članstvo kada se radi o bivšim komunističkim zemljama. Jedno od pitanja se odnosilo i na namere Finske da se učlani u NATO. Na to pitanje Torstila je odgovorio da je oko 65% Finaca protiv ulaska Finske u NATO ali da finska Vlada sarađuje sa NATO-om i da su EU i NATO komplementarni sistemi i da ih ne bi trebalo multiplicirati. Profesor Simić se osvrnuo na tezu da dok god je država van sistema ona je sama i u svojevrsnoj konfrontaciji u ovom slučaju sa NATO-om što kod njega izaziva bojazan oko mogućih internacionalizovanja pitanja poput preševskog, sandžačkog, vojvođanskog ili položaja Vlaha u istočnoj Srbiji. Po svemu sudeći profesor Simić je želeo reći da je neophodno da Srbija bude deo sistema koji će raditi na integraciji Srbije a ne na dezintegraciji koja nastaje kao posledica ignorisanja okruženja. Nema sumnje da se radi o tezi baziranoj na modelu svojevrsne političke ucene ali po svemu sudeći takav stav ima realno utemeljenje i zahteva prilagođavanje Srbije bezbednosnom okruženju u cilju bolje bezbednosne komunikacije i očuvanja nacionalnih interesa Srbije.

Branko Lazić, 29. april 2013. godine