Austrijski izbori 2013

Parlamentarni izbori u Austriji (2013)

Fajman (SPO) i Špindeleger (OVP), i partneri i rivali;
photo: news.yahoo.com

Predstojeći vikend veoma je važan za austrijske političke elite obzirom da se 29. septembra održavaju redovni parlamentarni izbori za Donji dom austrijskog parlamenta. Na izborima će, po običaju, glavnu reč voditi socijaldemokrate (SPÖ) i narodna stranka (ÖVP) koje trenutno vode „veliku koaliciju“ na čelu sa premijermo Fajmanom. Ipak, poslednjih godina i SPÖ i ÖVP beleže izvestan pad popularnosti među biračima. Tako je ÖVP iz vremena Šiselove dominacije pao sa 42,3% podrške u 2002. godini na 25,98% podrške među Austrijancima u 2008. godini. SPÖ je sa 36,5% u 2002. i 35,34% u 2006. godini pao na 29,26% podrške u 2008. godini. No, obema strankama je to bilo dovoljno da oforme vladu 2008. godine.

Ujedno je u Austriji prisutno jačanje desnice oličene u Štraheovom FPÖ koji je ranije vodio kontroverzni Jerg Hajder. Hajder je 2006. godine napustio FPO i osnovao „Alijansu za budućnost“ (BZÖ) koja je imala veliko uporište u Štajerskoj ali danas je pitanje da li će preći i cenzus od 4% na nacionalnom nivou. Stranka nakon Hajderove pogibije 2008. godine beleži konstantan pad popularnosti. Na izborima 2006. godine BZÖ osvaja 4,11% glasova da bi 2008. godine osvojili 10,7%. Štraheov FPÖ 2006. osvaja 11,04% da bi na narednim izborima 2008. godine uzdrmao konkurenciju sa 17,54% glasova odnosno 34 od 183 mandata u Donjem domu parlamenta. Još jedna od velikih stranaka na nacionalnom nivou su i „Zeleni“ (Grüne) koji beleže stabilne rezultate i osvajaju oko 10% glasova na izborima.

Novo lice na austrijskoj političkoj sceni, Frank Štronah
photo: REUTERS

Predstojeće izbore može obeležiti i austrijski multimilijarder Frank Štronah osnivač svetski poznate kompanije „Magna International Ltd“. Štronah 2012. preuzima 5 poslanika u Donjem domu i formira svoj poslanički klub da bi septembra iste godine oformio i stranku „Team Stronach“. Njegova politička opcija se svrstava u liberalni blok sa umerenim desnim stavovima i za očekivati je da može okrnjiti biračko telo Špindelegeru (ÖVP), Štraheu (FPÖ) i Fon der Belenu (BZÖ).

Aktuelne prognoze daju socijaldemokratama između 25 i 28% glasova, narodnoj partiji 24 ili 25%, slobodarcima (FPÖ) 18 ili 19%, zelenima čak 13 – 16% i Štronahu 7 – 10% dok BZÖ ostaje ispod cenzusa sa 2 – 3% glasova. No, poslednju reč će dati birači u nedelju kada će štošta biti jasnije a najveći su izgledi da stanje ostane nepromenjeno ali ostaje i otvoren prostor za desnu koaliciju ÖVP, FPÖ i „Team Stronach“. Ukoliko Štronahova lista uđe u parlament postoje veliki izgledi da se u poslaničkim klupama nađe i Darinka Hrnjez Austrijanka srpskog porekla visoko kotirana na „Team Stronach“ listi (10).

Branko Lazić, 27. septembar 2013.

Konferencija o regionalizmu i pomirenjima

„Regionalizam i pomirenje“

Beograd je 9. septembra 2013. godine u prostorijama Instituta za međunarodnu politiku i privredu imao priliku da ugosti grupu japanskih politikologa koji su zajedno sa kolegama iz Srbije učestvovali na međunarodnoj konferenciji na temu „Regionalizam i pomirenje“ (Regionalism and Conciliation). Konferenciju su otvorili direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu Dr Duško Dimitrijević, Nj.E. Miomir Udovički, pomoćnik ministra spoljnih poslova zadužen za bezbednosnu politiku i Nj.E. Masafumi Kuroki ambasador Japana u Srbiji.

Tokom konferencije svaki od autora je prezentovao rezultate svog istraživanja među kojima su se našle teme Peace after Ending the Regional Conflict (profesor Taro Cukimura), The Phenomenon of Transfrontier Regional Cooperation in Europe (dr D. Dimitrijević), Abe’s Diplomatic Offensive – A Way of Reconciliation in East Asia (Prof. dr Dragana Mitrović), Lessons from German Policy of Reconciliation?: Willy Brandt’s Ostpolitik and its Implications for Regionalism (profesor Tetsuji Seno), Dispute Settlement in South East China Sea (mr Ivona Lađevac i dr Ana Jović Lazić), Balkanization of Middle East (M.A. Vladimir Ajzenhamer, doktorant na Fakultetu političkih nauka), Status of Jerusalem – its Importance in the Middle East Peace Process (M.A Slobodan Janković) i Japan’s Role in the East Asian Security Order (M.A. Branko Lazić).

Tokom izlaganja učesnika konferencije mogla su se čuti zanimljiva razmišljanja i tumačenja aktuelnih bezbednosnih tema posmatranih iz vizure regionalnog kompleksa. Profesor Cukimura je govorio o situaciji u Burundiju i Ruandi dok je profesorka Fakulteta političkih nauka i direktorka Centra za studije Azije i Dalekog istoka Dragana Mitrović govorila o velikoj diplomatskoj ofanzivi Japana u regionu i efektima „abenomiksa“. Utpal Vias sa Ritsumeikan Asia Pacific University govorio je o malom prostoru za intraregionalne identitete na Dalekom istoku dok je dr Dragan Đukanović sa IMPP-a izlagao o pomirenju među zapadnobalkanskim narodima uz osvrt na pojedinačne države. Profesor Seno sa Senšu Univerziteta je istakao značaj i ulogu Vilija Branta u pomirenju dve Nemačke i zbližavanju SR Nemačke sa Sovjetskim Savezom. Aia Hino sa Goldsmit Univerziteta iz Londona je svoju pažnju usmerila na teorijsko određenje regionalizma i pomirenja ističući da pomirenje ima dve manifestacije, ličnu i kolektivnu.

Profesorka Makiko Toda iz Kjotoa govorila je o statusu somalijske zajednice u susednoj Keniji dok je Ivona Lađevac sa IMPP-a prisutne upoznala sa tenzijama oko suvereniteta nad ostrvima u Južnom kineskom moru. Branko Lazić (Centar za studije Azije i Dalekog istoka – FPN) je prisutne upoznao sa bezbednosnom politikom Japana, zaštitnim mehanizmima te politike odnosno ulozi SAD-a u neutralisanju spoljnih pretnji po Japan ali i o sve dinamičnijoj spoljnoj i bezbednosnoj politici Japana koji intenzivira svoju saradnju sa pojedinim zemljama u regionu dok sa Kinom, Tajvanom, dvema Korejama i Rusijom ima i ozbiljne teritorijalne sporove. Vladimir Ajzenhamer (Centar za studije Azije i Dalekog istoka – FPN) je u svom izlaganju kandidovao tezu o Bliskom istoku kao antiregionu izloženom fragmentiranjima. Slobodan Janković je pitanje statusa Jerusalima definisao jevrejsko – muslimanskim a ne primarno palestinsko – izraelskim razmimoilaženjem. Mladi studenti iz Japana Tešiba i Kagami su govorili o evaluaciji u japanskoj politici i obnovi Japana nakon nesreće u Fukušimi odnosno o ulozi japanske Agencije za obnovu (Japan’s Reconstruction Agency).

Opšti je utisak da je konferencija na jedan zanimljiv i multidisciplinaran način ukrstila razmišljanja naučnika iz dva različita dela sveta naročito jer su gosti iz Japana pažnju usmerili na teme iz Evrope i Afrike dok su mnogi učesnici iz Srbije govorili o azijskim temama. Nakon nekoliko uspešnih japansko-srpskih naučnih skupova u proteklim godinama može se reći da je i ovaj skup nastavak jedne uspešne prakse koja je i ove godine krunisana svečanim prijemom učesnika konferencije kod ambasadora Japan u Srbiji.

Branko Lazić,

  18. septembar 2013. 

"Fast park" u Ubu

Централни део Уба као

„брзи паркинг“

Простор између Улице Краља Петра и Улице Вука Караџића имајући у виду значај и позицију тих двају улица представља својеврсни центар Уба. Под тим простором подразумевам брисани простор иза поште и новоизграђених стамбених зграда. Иако се налази у „срцу Уба“ стицај разних околности је тај део Уба искључио из онога што називамо уређеним урбаним простором. На том простору је подлога од ситног камена (део паркинг зоне), контејнери за смеће и старе зидане гараже као гранична зона ка зградама међу којима је и зграда Општинске управе и суда. Баре, смеће и камене барикаде на правцу према улици Вука Караџића нису реткост на том простору. Претпостављам да се о том простору размишљало као уподобљенијем али вероватно да је (разумљиво) било и пречих ствари а и питање власничких односа и обједињавања тог простора не може бити нити је лак посао. Било како било договор није немогућ ако су људи разумни и спремни на компромсе. Мој предлог подразумева да се тај простор уреди тако што би се у првој фази власницима земљишта дала разумна надокнада и земљиште учинило јавним добром. Потом би старе и трошне гараже биле порушене чиме би се створила јасна целина која би добила квалитетну асфалтну подлогу на којој би био изграђен „брзи паркинг“ односно „фаст парк“ попут оних у Београду (Ада, „Ласта“, „Политика“ ...). Ради се о монтажном паркингу који има спрат и који би могао, по мојој лаичкој процени, да угости око педестак возила. Један део „брзог паркинга“ био би затворени паркинг односно паркинг са нешто модернијим простором за возила власника некадашњих трошних гаража. Осталих 40ак или више места били би део „нулте паркинг зоне“ у којој би паркирање било бесплатно уз одређени временски лимит за задржавање. То значи да би тамо возила могли да паркирају сви наши суграђани и гости и да, ако им није тешко, одатле прошетају до робне куће, поште, апотеке, трга или „Занатског“ на кафу. Неко ће рећи тиме ништа не постижете, и даље ће бити паркирања у главним улицама и то укосо а некад и на необележеним (читај бесплатним) местима тј. тротоарима (којима би требали ходати пешаци)? Одговор би био да је паркирање могуће у тој зони (централни делови помињаних двају улица) али да тај луксуз кошта, односно да онај коме је тешко да препешачи од „фаст парка“ (где не плаћа паркинг) до продавнице или поште, онда је цена паркирања далеко виша од оне стандардне. Тај систем је у сарадњи са полицијом и локалном самоуправом свакако одрживији и тешко да може успети без заједничке сарадње.

И зашто ја и даље причам о паркирању? Зато јер сматрам да непрописно паркирање, у ком ухватим и себе, представља сигнал да нам мањка система и да тиме што себи дозвољавамо да не поштујемо правила стварамо систем у ком су ризици по безбедност пешака далеко виши. А ти пешаци су и мала деца односно ђаци, мајке са бебама у колицима, старији људи а и сви остали који имају потребу да се прошетају градом. Сматрам да бисмо се сви осећали безбедније када бисмо знали да постоје правила и санкције за њихово кршење (поново прича о једнакима и „једнакијима“). Онда би људи били спокојнији иако бисмо у старту били џангризави али бисмо дугорочно увели ред који би омогућио већу безбедност грађана и спокојније шетње градом. На крају се само то рачуна. Паркирање укосо јесте лакше но боље је да знамо прописно паркирати да нам се, између осталог, не би у другим местима смејали и говорили како Убљани не знају да паркирају аутомобиле.

паркинг на Ади

И на  крају, опет ћу рећи, знам да припрема и изградња паркинга кошта релативно пуно али такво улагање би решило низ проблема са којима се суочавамо. Елиминисали бисмо саобраћајни хаос и подигли ниво безбедности пешака и возача и почели да уводимо ред у наше, на разним нивоима, неретко хаотичне системе. Од нечега морамо кренути. Уследиће више реда и у другим сферама живота. Знам и да су они који паркирају возила гласачи и да (из визуре политичара) није паметно замерати се са гласачима али то је и за њихово добро и добро њихове деце. Када размисле о суштини целе приче, верујем да ће имати разумевања за поштовање саобраћајних правила која у развијеним земљама представљају општеприхваћен образац понашања и нико ни не помишља да не поштује правила и прописе.    

Бранко Лазић, 15. септембар 2013. 

Ocekivanja evropskog liderstva u resavanju izraelsko-palestinskog spora

Očekivanja evropskog liderstva u rešavanju izraelsko-palestinskog spora

Abraham Burg;  photo: zamanfrance.fr

Izraelski pisac i političar Abraham Burg koji je kao laburistički poslanik predsedavao Knesetom (1999 – 2003) izneo je početkom septembra stav prema kom očekuje da Evropa odnosno Evropska unija bude ključni činilac u kreiranju trajnog izraelsko-palestinskog mira. On je mišljenja da je Evropa jedini pravi pokretač mirovnih procesa na Bliskom istoku a da su SAD neko ko je zadužen da posao „samo“ dovodi do kraja. Kao primere navodi evropske mirovne  inicijative sa Rodosa, iz Madrida, Osla, Ženeve ...  

On smatra da Evropa nije neprijateljski nastrojena prema Izraelu kada iznosi svoj tvrdi i principijelni stav koji osporava izraelski karakter teritorija anektiranih 1967. godine (naselja na Zapadnoj obali i ranije u Gazi). Navodi se i da EU ostaje čvrsta u svojim stavovima po tom pitanju što se manifestuje i u najnovijim smernicama Unije u kojima se za naučna istraživanja u okviru programa „Horizon 2020“ ne predviđaju sredstva za projekte na okupiranim teritorijama.

Za Burga to nije antisemitizam već principijelnost koju on smatra prijateljskim gestom Evrope kojoj je stalo do opstanka Izraela iz perioda pre „šestodnevnog rata“  iz 1967. godine. Ta Evropa po njegovom mišljenju brine za opstanak Izraela i ujedno ne podržava velikoizraelske aspiracije izraelske desnice. Svoje razmišljanje na temu izraelskih teritorija izraelski laburista zaključuje dovođenjem u pitanje smisla pojma okupacija kao nečega što ne može biti trajno očito aludirajući na čiste račune i dolazak do trajnog rešenja odnosno jasnog razgraničenja sa Palestincima odnosno Arapima.

Izvor: EUobserver

Komentar:

Izrael iz 1967. godine

Izraelsko-palestinska drama traje u najnovijem ciklusu preko šest decenija i uprkos činjenici da je Izrael sa prvobitno dodeljenih 57% mandatne Palestine došao u posed čak 78% te teritorije a u jednom periodu i višestruko više od toga (celokupna Mandatna Palestina, Golan i Sinaj od 1967. do 1982. godine; južni Liban od 1982. do 2000. godine), nikome pa ni Izraeelu ne odgovara stanje stalnih trzavica u odnosima sa svojim okruženjem. Stoga je Burgovo razmišljanje na određeni način i očekivano i logično. Ono je daleko od antiizraelskog stava jer naprosto on ne osporava izraelske dobitke i stečena prava na velikom delu mandatne Palestine iz koje nastaju Izrael i još uvek nesuverena u punom smislu Palestina (Palestinska samouprava). Štaviše, laburisti predvođeni liderima popu Šimona Peresa, Jicaka Rabina, Ehuda Baraka, Golde Meir, Moše Dajena i Haima Hercoga učinili su puno na jačanju Izraela kao države. Rabin je Izraelu dao i svoj život na jedan paradoksalan način nastradavši od ruke mladog Izraelca koji ga je optužio za izdaju a za čiju se budućnost Rabin borio u vreme stvaranja Izraela. Stoga ni ne treba da čudi potreba Abrahama Burga da se pozove na trajno rešenje i spremnost na određene koncesije uz zaštitu EU i SAD-a jer ni Izraelu nije lako da bude u stanju permanentne „tihe opsade“. Pitanje je da li će se sa time složiti konzervativniji Likud predvođen premijerom Netanjahuom. Za sada Likud smatra da nije vreme za takve kompromise a istini za volju ni Arapi ne pokazuju punu spremnost za dijalog i iznalaženje trajnog i održivog rešenja.   

Branko Lazić,

11. septembar 2013. god.

Izraelsko razocarenje u americki pristup sirijskom konfliktu

Izraelsko razočarenje u američki pristup sirijskom konfliktu

Netanjahu i Obama; photo: algemeiner.com

Prema pisanju „Times of Israel“, buduća dešavanja u Siriji će ići na ruku Iranu i Siriji jer je američki predsednik odlukom da prepusti Kongresu odluku o potencijalnoj vojnoj intervenciji u Siriji oslabio svoju ulogu i umanjio šanse za obračun sa Asadom.

Izraelska štampa smatra da Benjamin Netanjahu ne može računati na „američki oslonac“ i da su se SAD očito preračunale i zaključile da je prava pretnja u Iranu koji je daleko ozbiljniji protivnik od Asadove Sirije. Ipak, potencijalna intervencija u Siriji bi, po svemu sudeći iz američke perspektive, dovela do rasplamsavanja sukoba i ulaska u konflikt sa Iranom. Izraelci smatraju i da su se SAD na određeni način, pri odlučivanju, vodile i pretnjama iz Teherana odnosno da eventualni napad na Siriju neće ostati bez odgovora druge strane odnosno neistomišljenika sa zapadnom politikom prema Asadu.

Novine iz Izraela dalje pišu da Asad sad može mirno nastaviti da se obračunava sa svojim protivnicima upotrebom konvencionalnog oružja. Očigledno da je deo izraelske javnosti očekivao veću odlučnost i ofanzivniji pristup SAD-a u sirijskoj krizi što je zapravo povezano sa izraelskim oprezom u odnosu na Iran koji Izrael percipira kao glavnu pretnju svojoj bezbednosti. O tome koliko je ta pretnja realna potrebno je posebno raspravljati. Bilo kako bilo, sirijski civili i dalje ginu a velike sile se i dalje raspravljaju o mogućim rešenjima za kraj krvoprolića u Siriji. Nadajmo se da rešenje neće podrazumevati „dolivanje ulja na vatru“ već mudro gašenje „bliskoistočnog požara“ koji gori predugo.

Branko Lazić,

4. septembar 2013.