Централни део Уба као
„брзи паркинг“
Простор између Улице Краља Петра и Улице Вука
Караџића имајући у виду значај и позицију
тих двају улица представља својеврсни центар Уба. Под тим простором
подразумевам брисани простор иза поште и новоизграђених стамбених зграда. Иако
се налази у „срцу Уба“ стицај разних околности је тај део Уба искључио из онога
што називамо уређеним урбаним простором. На том простору је подлога од ситног
камена (део паркинг зоне), контејнери за смеће и старе зидане гараже као гранична зона ка зградама
међу којима је и зграда Општинске управе и суда. Баре, смеће и камене барикаде
на правцу према улици Вука Караџића нису реткост на том простору. Претпостављам
да се о том простору размишљало као уподобљенијем али вероватно да је
(разумљиво) било и пречих ствари а и питање власничких односа и обједињавања
тог простора не може бити нити је лак посао. Било како било договор није немогућ ако су људи
разумни и спремни на компромсе. Мој предлог подразумева да се тај простор уреди
тако што би се у првој фази власницима земљишта дала разумна надокнада и земљиште учинило јавним добром.
Потом би старе и трошне гараже биле порушене чиме би се створила јасна целина
која би добила квалитетну асфалтну подлогу на којој би био изграђен „брзи паркинг“ односно „фаст парк“ попут оних у
Београду (Ада, „Ласта“, „Политика“ ...). Ради се о монтажном паркингу који има
спрат и који би могао, по мојој лаичкој процени, да угости око педестак возила.
Један део „брзог паркинга“ био би затворени паркинг
односно паркинг са нешто модернијим простором за возила власника некадашњих
трошних гаража. Осталих 40ак или више места били би део „нулте паркинг зоне“ у
којој би паркирање било бесплатно уз одређени временски лимит за задржавање. То значи да би тамо
возила могли да паркирају сви наши суграђани и гости и да, ако им није тешко,
одатле прошетају до робне куће, поште, апотеке, трга или „Занатског“ на кафу. Неко
ће рећи тиме ништа не постижете, и даље ће бити паркирања у главним улицама и
то укосо а некад и на необележеним (читај бесплатним) местима тј. тротоарима
(којима би требали ходати пешаци)? Одговор би био да је паркирање могуће у тој
зони (централни
делови помињаних двају улица) али да тај луксуз кошта, односно да онај коме је тешко да препешачи од
„фаст парка“ (где не плаћа паркинг) до продавнице или поште, онда је цена паркирања далеко виша од оне стандардне.
Тај систем је у сарадњи са полицијом и локалном самоуправом свакако одрживији и
тешко да може успети без заједничке сарадње.
И зашто ја и даље причам о паркирању? Зато јер
сматрам да непрописно паркирање, у ком ухватим и себе, представља сигнал да нам мањка система и да
тиме што себи дозвољавамо да не поштујемо правила стварамо систем у ком су
ризици по безбедност пешака далеко виши. А ти пешаци су и мала деца односно
ђаци, мајке са бебама у колицима, старији људи а и сви остали који имају потребу
да се прошетају градом. Сматрам да бисмо се сви осећали безбедније када бисмо
знали да постоје правила и санкције за њихово кршење (поново прича о једнакима и „једнакијима“). Онда би људи били
спокојнији иако бисмо у старту били џангризави али бисмо дугорочно увели ред
који би омогућио већу безбедност грађана и спокојније шетње градом. На крају се
само то рачуна. Паркирање укосо јесте лакше но боље је да знамо прописно
паркирати да нам се,
између осталог,
не би у другим местима смејали и говорили како Убљани не знају да паркирају
аутомобиле.
 |
| паркинг на Ади |
И на
крају, опет ћу рећи, знам да припрема и изградња паркинга кошта релативно пуно али такво улагање би
решило низ проблема са којима се суочавамо. Елиминисали бисмо саобраћајни хаос
и подигли ниво безбедности пешака и возача и почели да уводимо ред у наше, на
разним нивоима, неретко хаотичне системе. Од нечега морамо кренути. Уследиће више реда и
у другим сферама живота. Знам и да су они који паркирају возила гласачи и да (из визуре политичара) није паметно замерати се са гласачима
али то је и за њихово добро и добро њихове деце. Када размисле о суштини целе
приче, верујем да ће имати разумевања за поштовање саобраћајних правила која у развијеним земљама представљају
општеприхваћен
образац
понашања и нико ни не помишља да не поштује правила и прописе.
Бранко
Лазић, 15. септембар 2013.
Нема коментара:
Постави коментар