Ocekivanja evropskog liderstva u resavanju izraelsko-palestinskog spora

Očekivanja evropskog liderstva u rešavanju izraelsko-palestinskog spora

Abraham Burg;  photo: zamanfrance.fr

Izraelski pisac i političar Abraham Burg koji je kao laburistički poslanik predsedavao Knesetom (1999 – 2003) izneo je početkom septembra stav prema kom očekuje da Evropa odnosno Evropska unija bude ključni činilac u kreiranju trajnog izraelsko-palestinskog mira. On je mišljenja da je Evropa jedini pravi pokretač mirovnih procesa na Bliskom istoku a da su SAD neko ko je zadužen da posao „samo“ dovodi do kraja. Kao primere navodi evropske mirovne  inicijative sa Rodosa, iz Madrida, Osla, Ženeve ...  

On smatra da Evropa nije neprijateljski nastrojena prema Izraelu kada iznosi svoj tvrdi i principijelni stav koji osporava izraelski karakter teritorija anektiranih 1967. godine (naselja na Zapadnoj obali i ranije u Gazi). Navodi se i da EU ostaje čvrsta u svojim stavovima po tom pitanju što se manifestuje i u najnovijim smernicama Unije u kojima se za naučna istraživanja u okviru programa „Horizon 2020“ ne predviđaju sredstva za projekte na okupiranim teritorijama.

Za Burga to nije antisemitizam već principijelnost koju on smatra prijateljskim gestom Evrope kojoj je stalo do opstanka Izraela iz perioda pre „šestodnevnog rata“  iz 1967. godine. Ta Evropa po njegovom mišljenju brine za opstanak Izraela i ujedno ne podržava velikoizraelske aspiracije izraelske desnice. Svoje razmišljanje na temu izraelskih teritorija izraelski laburista zaključuje dovođenjem u pitanje smisla pojma okupacija kao nečega što ne može biti trajno očito aludirajući na čiste račune i dolazak do trajnog rešenja odnosno jasnog razgraničenja sa Palestincima odnosno Arapima.

Izvor: EUobserver

Komentar:

Izrael iz 1967. godine

Izraelsko-palestinska drama traje u najnovijem ciklusu preko šest decenija i uprkos činjenici da je Izrael sa prvobitno dodeljenih 57% mandatne Palestine došao u posed čak 78% te teritorije a u jednom periodu i višestruko više od toga (celokupna Mandatna Palestina, Golan i Sinaj od 1967. do 1982. godine; južni Liban od 1982. do 2000. godine), nikome pa ni Izraeelu ne odgovara stanje stalnih trzavica u odnosima sa svojim okruženjem. Stoga je Burgovo razmišljanje na određeni način i očekivano i logično. Ono je daleko od antiizraelskog stava jer naprosto on ne osporava izraelske dobitke i stečena prava na velikom delu mandatne Palestine iz koje nastaju Izrael i još uvek nesuverena u punom smislu Palestina (Palestinska samouprava). Štaviše, laburisti predvođeni liderima popu Šimona Peresa, Jicaka Rabina, Ehuda Baraka, Golde Meir, Moše Dajena i Haima Hercoga učinili su puno na jačanju Izraela kao države. Rabin je Izraelu dao i svoj život na jedan paradoksalan način nastradavši od ruke mladog Izraelca koji ga je optužio za izdaju a za čiju se budućnost Rabin borio u vreme stvaranja Izraela. Stoga ni ne treba da čudi potreba Abrahama Burga da se pozove na trajno rešenje i spremnost na određene koncesije uz zaštitu EU i SAD-a jer ni Izraelu nije lako da bude u stanju permanentne „tihe opsade“. Pitanje je da li će se sa time složiti konzervativniji Likud predvođen premijerom Netanjahuom. Za sada Likud smatra da nije vreme za takve kompromise a istini za volju ni Arapi ne pokazuju punu spremnost za dijalog i iznalaženje trajnog i održivog rešenja.   

Branko Lazić,

11. septembar 2013. god.