Izraelsko-palestinski dijalog na pocetku 2014. god

Izraelsko-palestinski dijalog na početku 2014. godine

Nakon niza godina pregovora i određenih pomaka u dijalogu ali i brojnih zastoja i vraćanja unazad Izraelci i Palestinci nalaze se ponovo u svojevrsnom „zamrznutom dijalogu“ koji Sjedinjene Američke Države pokušavaju da odrmznu novom ofanzivom državnog sekretara Džona Kerija. Keri, koji je u višedecenijski dijalog ušao vrlo ambiciozno uvideo je niz teškoća i krutih stavova na obema stranama i očito da je odlučio da promeni strategiju vođenjem realističnije medijatorske politike. Prethodna dešavanja uključiv i Obamino nadigravanje sa Netanjahuom naučili su Kerija da mora biti oprezniji u dijalogu sa Izraelcima i Palestincima odnosno Arapima.

Bliski istok je u ovom času izuzetno nestabilan region i „Arapsko proleće“ još uvek predstavlja okvir u kom deluju brojni arapski politički činioci često međusobno sukobljeni i neretko bez puno volje za kompromisom. Kada se tome pridodaju različiti interesi spoljnih faktora, naročito velikih sila, situacija na Bliskom istoku postaje izuzetno kompleksna i zahteva dobro razumevanje bliskoistočnih prilika. Tunis, Egipat, Libija, Sirija, Liban, Izrael i Palestina, Jemen, Bahrein, Irak, Iran, Turska, sve su to zemlje koje pokazuju određene znakove nestabilnosti i utiču na globalna zbivanja imajući u vidu geopolitički značaj regiona. Putevi energenata koji su najvećim delom (oko 65% svetskih rezervi) skoncentrisani na Bliskom istoku u velikoj meri utiču na globalnu stabilnost. Ipak, ono na šta će se ovaj tekst dalje fokusirati jeste višedecenijski a na određeni način i viševekovni istorijski nesporazum na prostoru koji danas nazivamo Izraelom i Palestinskom samoupravom (PA). I 66 godina nakon nastanka Države Izrael i inicijalne ideje o podeli na jevrejski i arapski deo Mandatne Palestine Izraelci i Palestinci nisu uspeli iznaći kompromis i rešenje za miran suživot. Umesto toga desila su se tri veća izraelsko – arapska rata, niz sukoba manjeg intenziteta, dve intifade i brojni pregovori praćeni terorističkim napadima i brojnim civilnim žrtvama sa obe strane.

Abas, Keri i Netanjahu; photo: jssnews.com

U ovom trenutku, pojedini analitičari i hroničari bliskoistočnih dešavanja poput Džeksona Dila (Jackson Diehl) predviđaju umereniji pristup sekretara Kerija koji se, za razliku od predsednika Obame u svom prvom mandatu, neće usredsrediti na politiku zamrzavanja izgradnje izraelskih naselja na palestinskim teritorijama. Od Kerija se očekuje da će prihvatiti i promovisati izraelske zahteve za priznavanjem jevrejskog karaktera Države Izrael kao i zahteve da izraelska vojska (IDF) ostane prisutna na palestinskim teritorijama odnosno na granici sa Jordanom. Za uzvrat se očekuje da će Izrael biti spreman na koncesije palestinskoj strani predvođenoj predsednikom Palestinske samouprave Mahmudom Abasom. Govori se i o Kerijevim očekivanjima da do prvih ozbiljnijih rezultata u dijalogu dođe do aprila 2014. godine. Zapravo, do tada bi trebalo postići dogovor o opštim principima bez ulaženja u detalje. U nastavku bi Keri krenuo ka konkretnijim rešenjima koja bi trebala nadići „Road Map for Peace“ predsednika Džordža Buša mlađeg. Još jedan od zahteva koji će se čuti sa izraelske strane biće, vrlo verovatno, i zahtev da se ne dozvoli masovni povratak palestinskih izbeglica u Izrael. Sa druge strane Palestinci bi u osnovi mogli biti zadovoljni vraćanjem na granice iz 1967. godine (pre „Šestodnevnog rata“) i priznavanje Jerusalima za glavni grad Palestine. O tom rešenju će se svakako razgovarati a kao kompromis za Izrael figurira varijanta prema kojoj bi predgrađe odnosno deo Jerusalima steklo pomenuti status.

Treba imati u vidu i da dok Keri vapi za diplomatskom pobedom Benjamin Netanjahu i Mahmud Abas važe za obazrive, oprezne i odugovlačenju sklone političare. To je delom i opravdano i očekivano jer njih dvojica u dijalogu mogu mnogo više izgubiti u odnosu na američkog državnog sekretara. Ne treba smetnuti sa uma da i „Hamas“ predvođen Kalidom Mašalom i Ismaelom Hanijom vlada Pojasom Gaze, u kojoj živi većina Palestinaca, igra važnu ulogu a za sad je ostavljen po strani u dijalogu, delom i zbog unutarplestinskih razmirica i negativnog imidža „Hamasa“ u delu međunarodne zajednice. O dijalogu Izraela i Palestine pojedini analitičari poput Amija Ajalona iznose mišljenje da se radi o svojevrsnom „sistemu spojenih sudova“ sa iranskim pitanjem i opštim stanjem u regionu. Ajalon smatra i da bi Netanjahu trebao pokazati veliku hrabrost i spremnost na rizik u iznalaženju održivog rešenja u odnosima sa Palestincima jer će se samo na taj način osigurati trajna i stabilna bezbednost za Izrael. Ipak, za takav potez Netanjahu bi morao rizikovati budućnost svoje sadašnje koalicije koja vlada Izraelom što sa gledišta praktične politike neće biti lako ni jednostavno dovesti pod znak pitanja.

Nema sumnje da će i 2014. godina biti godina pokušaja da se Izraelci i Palestinci stave za isti pregovarački sto uz međunarodnu medijaciju koju u ovom času predvode Sjedinjene Američke Države ali interesovanje pokazuju i Rusija, UN i EU. Niz prethodnih dijaloga je jednostavno propao zbog rigidnosti obeju strana koje, istini za volju, puno gube popuštanjima ali ni sadašnje stanje koje je izvor nestabilnosti za sve u regionu uključiv i Izrael nije dobro i sigurno da bi dogovor o nekakvim opštim principima bio dobar korak napred. Važno je da se istorija ne ponovi i da se ostane na nivou opštosti i povratka u „pregovaračke čaure“ jer u tom slučaju još dugo neće biti izgleda za trajnim i održivim mirom i suživotom na tlu nekadašnje Mandatne Palestine odnosno današnjeg Izraela i Palestinske samouprave.

Branko Lazić,

07.01.2014.