Prozivke na račun britanske spoljne politike na Bliskom istoku

Prozivke na račun britanske spoljne politike na Bliskom istoku

Premijer Kameron; photo: blogs.spectator.co.uk

Kolumnista britanskog „Telegrafa“ Den Hodžis (Dan Hodges)u autorskom tekstu „In Iraq and Israel, British Foreign Policy Has Died“,  objavljenom 13. avgusta izneo je niz kritika na račun aktuelne britanske vlade predvođene Dejvidom Kameronom.

Po njegovom mišljenju britanska vlada je prekinula kontinuitet zajedničkog angažovanja sa globalnim partnerima. Konkretno, autor se fokusira na saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelom na Bliskom istoku ističući da je ta politika utemeljena još od 1782. godine kada je oformljen „Foreign Office“. Hodžis iznosi ozbiljnu kritiku na račun zvaničnog Londona tvrdeći da je London na određeni način okrenuo leđa Izraelu koji ugrožava, po njegovim rečima, teroristički Hamas. On to potkrepljuje tvrdnjom da je sekretar za privredu, a ne šef diplomatije, najavio uvođenje sankcija na izvoz oružja Izraelu ako Izrael ponovo krene u ofanzivu protiv Hamasa u Gazi. Kaže se da je sekretar Kejbl najavio mogući embargo na izvoz tenkova, aviona i radarskih sistema što je po Hodžesu u neskladu sa samom britanskom politikom i principom zaštite teritorijalnog integriteta zemlje koja se suočava sa terorističkim napadima. S tim u vezi pravi paralelu sa militarizacijom Londona tokom nedavno održanih letnjih Olimpijskih igara u Londonu.

Autor insistira na svojevrsnom uvođenju principa „kažnjavanja žrtve“, tj. Izraela u ovom slučaju. On smatra da je Velika Britanija svojim najnovijim postupcima napustila svoju tradicionalnu spoljnu politiku i da je na određeni način rekla da će kazniti Izrael ukoliko uzvrati na Hamasov napad.

Dalje u svom tekstu Hodžis kritikuje trojicu vodećih političara Velike Britanije optužujući ih za svojevrsni pasivizam i neodlučnost u vođenju bliskoistočne politike. Tako za lidera laburista i opozicija Eda Milibanda optužuje za svojevrsnu dvoličnost i igranje političkom krizom. Navodi i da je zvanični stav laburista u ovom času neintervencionizam u Iraku i Siriji odnosno na prostoru koji kontrolišu pobunjenici iz „Islamske države Iraka i Levanta“. Ujedno, kaže i da Miliband u partiji primećuje trend okretanja ka podršci vojnoj intervenciji te i tu opciju ostavblja otvorenom ali i koristi poziciju opozicionog lidera za izbegavanje iznošenja jasnog stava po tim pitanjima.

Sa druge strane Danijel Kleg, lider liberalnih demokrata i potpredsednik Vlade, prema Hodžisu, ima sluha za patnje naroda u Gazi ali nije spreman da vojno podrži Kurde u borbi sa islamistima u Iraku. Tu pravi i paralelu sa bivšim liderom stranke Pedijem Ešdaunom koji je bio sklon intervenciji pod obrazloženjem humanitarne katastrofe na Kosovu*.

Odnos snaga na prostoru Siriji i Iraka, jul 2014. god

Za premijera Kamerona, Hodžis tvrdi da je uplašen zbog lošeg iskustva u Siriji i Milibandovog duplog pristupa tom problemu. Ujedno, smatra i da britanska Vlada još uvek ne može da se oporavi od Blerove intervencije u Iraku i da i zbog toga ima određene zadrške u njenoj politici. Ipak, autor teksta na određeni način proziva premijera i kaže mu da je on premijer i da mora da ih vodi i da stane uz Amerikance u rušenju „Islamske države Iraka i Levanta“. Pita ga „hoće li intervenisati ili ne?“. Svoj tekst Hodžis završava strahovanjem da je najveći poraz za Britance gubitak koherentnosti u njihovoj spoljnoj politici i da to može skupo platiti narod koji živi u Gazi, Izraelu i u Iraku.

Očigledno da Hodžes zastupa ofanzivnu i preemptivnu varijantu koja bi podrazumevala „sasecanje dolazećeg problema u korenu“ odnosno oštru oružanu akciju protiv islamista i vraćanje Iraka pod kontrolu centralnih vlasti i međunarodne zajednice. Po svemu sudeći, smatra da se britanska vlast u ovom času nećka u vezi sa konkretnim stepenom učešća u mogućoj intervenciji ili se čak dvoumi da uopšte interveniše zajedno sa SAD-om. Posebno je zanimljiv njegov doživljaj „pretnji Tel Avivu“ prema kojima će London kazniti Netanjahuovu vladu ako se bude branila od Hamasovih raketa. Reklo bi se da je autor situaciju prilično dramatizovao na domaćem terenu ali ono što je jasno jeste da je na Bliskom istoku u toku veliki požar i da bi britanska konsolidacija i akcija zajedno sa Amerikom ali i Rusijom i Kinom svakako mogla da smiri te tenzije. Jedini problem je taj što su SAD, Velika Britanija i Rusija opterećeni ukrajinskom krizom a Kina tradicionalno „ne gura nos“ previše van svog regiona, bar kad se radi o spoljnoj politici. A za to vreme Bliski istok gori i traži medijaciju spolja jer je očito previše usijanih glava na samom kriznom prostoru.

Branko Lazić,

19.08.2014.