Stotinu godina posle

Stotinu godina posle

Danas se navršava tačno stotinu godina od izbijanja Velikog rata (kasnije preimenovan u Prvi svetski rat jer je na žalost dobio naslednika 1939. godine). Taj rat otpočinje austrougarskom reakcijom na zbivanja u aneksiranoj Bosni i Hercegovini, ali svima je manje više jasno da su ti događaji bili izgovor i traženi povod za sukob a da su razlozi daleko dublji i kompleksniji. Kriza u tadašnjoj međunarodnoj zajednici, nezadovoljstvo pojedinih velikih sila i, po mišljenju pojedinih država, nepravedna raspodela „kolonijalnog kolača“ doveli su do eskalacije sukoba na globalnom nivou. Otuda je i jasnije da je Srbija bila samo izgovor za obračun velikih sila.

Ipak, tadašnja Srbija predstavljala je relativno mladu, odnosno zemlju sa obnovljenom državnošću koja je bila u svojevrsnom uzletu. Pobede izvojevane u Balkanskim ratovima ojačale su poziciju Srbije i njen ugled u svetu. Ujedno raste populacija koju prati modernizacija društva. To se prekida novim ratom koji odnosi ogroman broj žrtava i koji je uništio možda i one najkvalitetnije među nama. Pitanje je da li smo se i do danas oporavili uzimajući u obzir i zbivanja nakon Prvog svetskog rata i raspad države u koju je Srbija unela dobar deo svog tadašnjeg ugleda i suvereniteta. Istini za volju, druga polovina 20. veka je bila svojevrsna bajka za Srbiju u toj tvorevini ali ta priča nije imala srećan kraj već se pretvorila u „krvavu bajku“ na kraju istog veka. Nekada ujedinjena braća ulaze u ozbiljan sukob ne shvatajući da je „gvozdena zavesa“ pala niti da je nemoguće da inflacija može da „pojede kredit“ za trospratnu kuću. Neko to mora da plati. Izgleda da je i taj sukob bio deo naplate dugova koje i mi kao naslednici na određeni način plaćamo danas.

Usledile su godine izolacije jer neko je morao biti „loš momak“ a mi smo kao najveći i sveprisutni narod bili idealni negativci koji navodno maltretiraju sve ostale. Lično ne verujem da su samo Srbi odgovorni za raspad tog sistema i sklon sam mišljenju da su svi narodi iz bivše Jugoslavije odgovorni za neodgovornost prema onome što su njihovi preci krvavo stvorili nakon dva svetska rata. Uz podršku sa strane, da budemo iskreni do kraja.

Ta teška epizoda začinjena međunarodnom izolacijom Srbije, završena je početkom novog milenijuma i onda smo ušli u zakasnele reforme a moglo bi se reći za neke i idealnu prvobitnu akomulaciju kapitala. U međuvremenu su izgubljena tržišta i poslovne veze pa su i mnogi privredni giganti postali nemoćni. Paralelno demokratija kreira brojne političke aranžmane i veze u kojima su skoro svi participirali u vlasti. Ne treba biti nerealan pa reći da nema pomaka i da je Srbija zemlja nereda i haosa u kojoj se živi u najvećem siromaštvu. Ne, Srbija nije u praktičnom životu na nivou nerazvijensti neke mlade afričke zemlje koja je na ivici egzistencije, ali Srbija nije ni na nivou na kom može biti. Zato su Srbiji potrebne još efikasnije procedure i pravila igre koja će stvoriti ambijent da Srbija stane rame uz rame, za početak Slovačkoj i Češkoj, a onda možda i Austriji.

Onoj Austriji sa kojom je zaratila (ne svojom voljom) 1914. godine na današnji dan. U toj Austriji danas uspešno živi i radi oko 300.000 Srba i ta Austrija je pojedinačno najveći strani investitor u srpsku privredu. Možda su i Srbi i Austrijanci shvatili da posle sto godina saradnja i sabiranje energije daju daleko više rezultata nego podele i međusobna upiranja prstom. Verujem da Srbija može da ojača upravo sarađujući sa svojim prijateljima uključiv i bivše neprijatelje jer politika je veština mogućeg i zahteva veliku pragmatičnost zarad boljeg život svojih građana i dostojanstvenog suživota sa svojim okruženjem. Ta kooperativnost uopšte ne treba da se poistovećuje sa gubljenjem suvereniteta i identiteta i veština političara i treba da se ogleda u tome da očuvaju taj identitet ali i da ojačaju veze sa spoljnim svetom. U suprotnom teško bi mogli opravdati svoju ulogu u društvu koje vode.

Branko Lazić

(u ličnom svojstvu)

28.07.2014. god