branko-serbia

SIRIJSKI KONFLIKT

Najduža epizoda „Arapskog proleća“

Talas revolucija započetih dešavanjima u Tunisu 2011. godine u mnogim zemljama dočekao je svoje epiloge. Izuzetak je Sirija u kojoj od marta 2011. godine do danas traje „krvavi rat“ u kom se režim predsednika Asada obračunava sa vrlo heterogenom opozicijom oličenom u pobunjeničkim vojnim snagama (Free Syrian Army). U ovom času Asad uspešno odoleva pritiscima koji dolaze spolja, dobrim delom i zbog stabilnog savezništva sa Iranom i Ruskom Federacijom. Iran jednostavno ne želi da izgubi šiitskog saveznika u regionu a Rusija svakako nije spremna da prekine veze sa režimom koji je još 1970. uspostavio Hafez al-Asad, otac aktuelnog lidera BAS partije u Siriji.

aktuelni sirijski predsednik Bašar al-Asad

Situacija je veoma kompleksna obzirom da preti velika fragmentacija u ratnom sukobu. Pored Vlade i dobrim delom razjedinjene opozicije, kao zainteresovane strane u konfliktu javljaju se i Al-Kaida, „Muslimansko bratstvo“, Hezbolah, Kurdi ... Previše igrača je u igri, a u isto vreme Zapad ne donosi odluku da vojno interveniše. Verovatno poučen ne tako plodotvornim epilozima akcija u Iraku, Afganistanu i Libiji. Turska, članica NATO-a, već trpi određenu štetu zbog rata u Siriji. Raketiranja iz Sirije su se već dogodila ali je teško utvrditi odgovornost. U Turskoj je i 150.000 od ukupno 400.000 sirijskih izbeglica u regionu. U takvoj situaciji Turskoj u pomoć pristiže ostatak NATO-a i sredinom februara postavljen je raketni sistem „Patriot“  na nekoliko lokacija u južnoj Turskoj. Došlo je i oko 1.000 američkih, nemačkih i holandskih vojnika da opsluže tih šest baterija.

Za sve to vreme sukob u Siriji postaje sve veći i krvaviji. Preko 60.000 ljudi, mahom civila, dalo je svoje živote u ratu koji je teško definisati i objasniti motive svih ratnih strana. Bašar Al Asad želi da zadrži vlast, Al Hatami želi da ujedini opoziciju i preuzme vlast u Damasku, vojska je već dobrim delom islamizovana, Kurdi posmatraju i razmatraju svoje opcije, Hezbolah i slične organizacije mogu doći u posed opasnog oružja među kojim je i hemijsko oružje sirijskog režima, NATO je oprezan i teško je očekivati i unilateralne akcije na čelu sa SAD-om i najbližim saveznicima (naročito bez podrške UN-a), Rusija se bori da ostane u igri na Bliskom istoku i nema ništa protiv „zamrznutog konflikta“, Iran pokazuje mišiće i preti Izraelu indirektno ... 

Svi vojno-politički faktori su očito bitni, ali običan narod koji gine i biva prognan u izbegličke kampove i nalazi se na ivici humanitarne katastrofe očito nije bitan. Izgleda da ne mogu svi biti bitni, naročito ne na turbulentnom Bliskom istoku koji, po svemu sudeći, plaća cenu zakasnele demokratizacije i time ostaje pogodno tlo za paradiranja velikih sila. Možda je u toj neslozi i najveći deo arapske odgovornosti za ono što se događa u Siriji u ovom času.

Branko Lazić, 28. februar 2013. godine