branko-serbia

Odnosi  NATO-a i Rusije

Odnosi NATO-a i Ruske Federacije predstavljaju izuzetno bitnu determinantu u funkcionisanju međunarodnih odnosa i u obezbeđivanju međunarodne stabilnosti. Radi se o složenim odnosima koji su evoluirali od nekadašnjih hladnoratovskih neprijateljskih odnosa do posthladnoratovskog partnerstva. Danas Rusija i NATO intenzivno sarađuju na pitanjima kakva su anti-terorizam, novi izazovi, rizici i pretnje ili Afganistan. Na samom Balkanu NATO i Rusija su uspešno sarađivali od 1996. do 2003. Kada je Rusija učestvovala u misijama SFOR i KFOR.  Ruska misija na Kosovu i Metohiji sa oko 3.000 pripadnika bila je najveći ne-NATO kontigent u južnoj srpskoj pokrajini pod združenom komandom na čelu sa NATO generalom.

Institucionalizacija saradnje NATO-Rusija otpočinje 1991. Formiranjem Severnoatlantskog saveta za saradnju da bi 1994. Bio oformljen program Partnerstvo za mir u kojem Rusija participira od samog početka i u kojem se danas nalaze 22 ne-NATO države, uključiv i Srbiju, kao i 28 NATO država članica. Bilateralna saradnja na relaciji Moskva – Brisel jača od 1997. donošenjem Osnivačkog akta NATO-Rusija tj. formiranjem komisije NATO-Rusija, ali će 1999. usled NATO bombardovanja SR Jugoslavije doći do zahlađenja datih odnosa i zamrzavanja saradnje. Naredne 2000. dolazi do normalizacije odnosa na datoj relaciji i obnavlja se rad komisije koja 2002. na rimskom samitu donošenjem Rimske deklaracije evoluira u Savet NATO – Rusija (NRC). Tom prilikom su se u Rimu našli najviši zvaničnici dvaju strana, predsednik Putin i generalni sekretar Robertson. Savet je koncipiran kao telo slično Savetu NATO-a tj. u njemu sede predstavnici 29 država, tj. 28 NATO članica i Rusije. Savetom predsedava generalni sekretar NATO-a, a odluke se donose konsenzusom. Pitanja koja se nalaze na dnevnom redu Saveta tiču se borbe protiv terorizma, upravljanja krizama, neširenja oružja za masovno uništavanje (OMU). Samit u Bukureštu 2008. unaprediće još više uspostavljeni institucionalni aranžman.

zasedanje Saveta NATO - Rusija u Sočiju 2011. godine

Ipak, bilo bi pretenciozno idealizovati odnose dojučerašnjih hladnoratovskih neprijatelja, što znači da u njihovim odnosima postoje i određena sporna pitanja usled kojih saradnja doživljava i zastoje poput onog u 2008. nakon ruske vojne intervencije u Gruziji. Proširenje NATO članstva, naročito dalje na istok, predstavlja nešto na šta Rusija ne gleda sa simpatijama. Ovo se posebno odnosi na tzv. „rusko predgrađe“ Ukrajinu i Gruziju koje su izrazile interes za članstvom u Alijansi na šta Alijansa gleda blagonaklono. Još jedno od spornih pitanja je i raketni štit koji je Bušova administracija planirala razmestiti u Poljskoj i Češkoj Republici, ali je predsednik Obama rešio da pristupi konstruktivnijem dijalogu sa Moskovom po datom pitanju i da zamrzne ideju o planiranim vojnim kapacitetima u dvema zemljama.

16. decembra 2009. godine novoimenovani generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen posetio je Moskvu sa ciljem obnove partnerskih odnosa sa Moskvom što je naišlo na pozitivne signale iz Kremlja. Teme moskovskih razgovora bili su Afganistan, borba protiv terorizma, OMU, a Rasmusen je istakao da je jedan od glavnih ciljeva u toku njegovog mandata upravo jačanje i obnova saradnje sa Moskvom. Tom prilikom premijer Putin je pomenuo i dešavanja u Gruziji kao i pitanja konvencionalnog naoružanja. Predsednik Medvedev je Rasmusenu izneo ideju novog pan-evropskog bezbednosnog sporazuma te se može zaključiti da su vođeni konstruktivni razgovori iz kojih se mogu očekivati dalji pomaci u saradnji dvaju strana.

Ministar spoljnih poslova Ruske Federacije
Sergej Lavrov na zasedanju NRC-a

Među oblastima u kojima Rusija i NATO imaju „zajednički jezik“ na polju vojno-političke saradnje nalaze se: 1) borba protiv terorizma (razmena informacija, vežbe, civilna zaštita, iskustva ...), 2) Afganistan (borba protiv trgovine narkoticima, kopneni tranzit ne vojne NATO opreme preko ruske teritorije od marta 2008.), 3) vojno-vojna saradnja (ka postizanju interoperabilnosti), 4) spašavanje i potrage na moru, 5) reforma sistema odbrane, 6) prekvalifikacija vojnog kadra, 7) saradnja odbrambenih industrija (studije i izveštaji do sada), 8) upravljanje krizama (BiH, Kosovo ...), 9) raketna odbrana (vežbe), 10) nadzor vazdušnog prostora (antiterorizam), 11) neširenje OMU-a, 12)kontrola (konvencionalnog) naoružanja, 13) nuklearno oružje (vežbe odgovora na katastrofe), 14) civilna zaštita (suošavanje sa posledicama terorističkih napadaČ vežbe: Bogorodsk 2001, Kalinjingrad 2004 i Montelibreti 2006.; rusko-mađarska inicijativa za razvojem sposobnosti brzog razmeštanja trupa – Rapud Deployment Capability) i 15) nove pretnje, rizici i izazovi (zaštita okoline, eko-terorizam, psihološke posledice terorizma, sajber bezbednost, zaštita od napada hemijskih, bioloških i radioloških faktora ...).

Branko Lazić,

mart 2010.