Debatovanje o bezbednosnoj 

politici Srbije

učesnici konferencije 

Institut za međunarodnu politiku i privredu 22. i 23. aprila 2013. godine bio je domaćin međunarodne naučne konferencije na temu „Strateški pravci razvoja i utvrđivanja položaja Srbije u savremenim međunarodnim odnosima“. Konferencija je održana u saradnji sa fondacijom „Hans Zajdel“ iz Nemačke. Na otvaranju konferencije učesnike su pored direktora IMPP-a dr Duška Dimitrijevića govorili i mr Vladimir Božović, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, ambasador Miroslav Jovanović, pomoćnik ministra odbrane zadužen za politiku odbrane i Luc Kober ispred Fondacije Hans Zajdel. Konferencija je obuhvatila preko 70 govornika. Posebno zanimljiv panel bio je poslednji panel koji se bavio bezbednosnim aspektima utvrđivanja položaja Srbije u savremenim međunarodnim odnosima. 

Prvi izlagač na „bezbednosnom panelu“ bio je prof. dr Vladan Jončić sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji je izlagao na temu „Geostrateški činilac kao determinanta spoljne politike, mesta i uloge Republike Srbije u međunarodnim odnosima“. On je izneo trvdnju da Srbija ima vrlo nepovoljan geopolitički položaj ali da je takav položaj imala i SFR Jugoslavija. Mišljenja je i da je Srbija izložena ucenama Evropske unije. Takođe smatra da je Srbija u pogodnoj poziciji kao tranzitna država ističući primere izgradnje „Južnog toka“ i koridora 10 i 7.

Nakon profesora Jončića reč je dobio prof. dr Branislav Đorđević sa Akademije za diplomatiju i bezbednost. On je govorio na temu „Geostrategijski položaj kao činilac bezbednosti Republike Srbije“. Profesor Đorđević dovodi u pitanje aktuelnost pojma geopolitika danas. Smatra da je geopolitika danas prisutna u obrisima. Kada se radi o položaju Srbije u širem okruženju, Đorđević je prepoznao dominaciju Sjedinjenih Američkih Država na Balkanu kako na bilateralnom tako i na multilateralnom nivou. Istakao je da SAD poseduju čak 760 vojnih baza u svetu a neke od njih broje desetine hiljada ljudi! U svom izlaganju je izneo i tezu prema kojoj je kada se govori o EU fokus na Briselu ali se odluke donose u Berlinu.

Treći govornik na „bezbednosnom panelu“ bio je dr Darko Trifunović koji je izlagao na temu „Bezbednosni aspekti utvrđivanja položaja Srbije u savremenim međunarodnim odnosima“. On se u svom izlaganju osvrnuo na geopolitički kontekst zbivanja u Libiji, Siriji i Grčkoj. Potom je govorio problemu kriminala u Srbiji istakavši da je gram heroina u Beogradu jeftiniji nego u Tirani. Za Vojsku Srbije Trifunović je izjavio da je danas ustrojena po NATO standardima.

Na temu „Multinacionalne operacije i novi bezbednosni izazovi i perspektive Srbije u globalizovanom svetu“ govorila je dr Jasminka Simić sa RTS-a. On a usvom izlaganju konstatuje da je Srbija vojno neutralna zemlja i govori o evroatlantskim aspektima, Ujedinjenim nacijama, ruskom uticaju i modernim rizicima i pretnjama (klimatske promene, bezbednost hrane …). Tokom izlaganja je govorila o Partnerstvu za mir (NATO program) u kom Srbija gradi svoje interoperabilne kapacitete. U 2013. godini Srbija će angažovati 474 vojnih mirovnjaka što je nekoliko puta veći broj u odnosu na prethodne godine.

Branko Lazić (Centar za studije Azije i Dalekog istoka) je prezentovao na temu „Srbija između Severnoatlantskog saveza i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti“. On je rad pripremio zajedno sa kolegom Draganom Trailovićem (Centar za studije Azije i Dalekog istoka / Institut za političke studije). Lazić je u uvodu svog izlaganja postavio pitanje održivosti koncepta vojne neutralnosti na početku 21. veka navodeći kao primere vojni aktivizam vojno neutralnih Finske i Švedske (intervencija u Libiji). Naglašeno je i da je važno razlikovati neutralnost od izolacionizma, neutralizma i nesvrstavanja. Konstatovana je i potreba međunarodnog priznavanja vojne neutralnosti. Lazić je izneo (na osnovu stavova javnog mnjenja) i glavne argumente za i protiv članstva Srbije u NATO-u. Na kraju svog izlaganja se osvrnuo na potencijalno članstvo Srbije u ODKB-u (“Ruski NATO“) konstatujući da je Srbija od nedavno posmatrač u toj organizaciji ali i da geostrateški ne pripada tom (neoevroazijskom) prostoru.

Marina Kostić je izlagala na temu „Vojna neutralnost Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji“ na kojoj je radila zajedno sa mr Srđanom Petkanićem sa Instituta za evropske studije (Alfa Univerzitet). Ona je govorila o vojnoj neutralnosti u okviru EU. Navela je primer Irske iz EU ali i Turkmenostana i njegovu vojnu neutralnost. Kao moguće puteve – pravce u vođenju bezbednosne politike (slučaj Srbije u EU) prepoznali su puno bezbednosno integrisanje zemlje, puno integrisanje uz status vojne neutralnosti i izuzeće iz Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU.

                                              

                                                                                                       

  Branko Lazić

09.05.2013.

                                                                                                                 

                                            

OSMA GODINA “GLOBSEKA”

Osmu godinu za redom slovačka prestonica Bratislava ugostila je brojne svetske stručnjaka za bezbednost i spoljnu politiku koji su od 18. do 20. aprila 2013. godine uzeli učešće na panelima u okviru osmog „Globseka“ (GLOBSEC). Među učesnicima ove sve važnije konferencije našla su se i imena poput bivšeg američkog državnog sekretara Zbignjeva Bžežinskog ali i aktuelni politički lideri i stručnjaci poput Miroslava Lajčaka, Mikulaša Dzurinde, Tima Džude, Štefana Filea, Stivena Flanagana, Janoša Mortonjija, Franka Fratinija, Mila Đukanovića, Sonje Liht, Roberta Fica, Aleksandra Vondre, Karela Švarcenberga, Radoslava Sikorskog ...

učesnici GLOBSEC 2013, Hotel Kempinsky; photo: globsec.org

Konferencija je obuhvatila niz tema od regionalnog i globalnog značaja. Konkretno, panelisti su govorili o „Višegradskoj grupi“, energetici i geopolitici centralne Evrope, „Azijskom veku“, iranskom pitanju, odnosima EU i istočnoevropskih zemalja, evropskoj raketnoj odbrani, proširenju EU na Zapadni Balkan, daljem konsolidovanju Afganistana, bliskoistočnim kriznim žarištima ...

Milo Đukanović tokom izlaganja na GLOBSEC 2013
photo: pobjeda.me

Pre početka zvaničnog panela o Zapadnom Balkanu učesnici konferencije su imali prilku da čuju crnogorskog premijera Mila Đukanovića koji je govorio o aktuelnoj situaciji u Crnoj Gori ali i o regionu u kontekstu evro-atlantskih integracija. Đukanović smatra da su, kada se radi o Zapadnom Balkanu, i dalje prisutne brojne predrasude ali da su i dalje prisutni antagonizmi među pojedinim balkanskim narodima i državama. Paralelno se dešava proces svojevrsnog „hlađenja od indeje evroatlantizma“ u regionu stoga je Đukanović pozvao zapadne partnere da ne zapostavljaju region i da zajedno sa regionalnim vladama rade na unapređivanju infrastrukture kako bi se stvorili bolji uslovi za međusobnu povezanost balkanskih naroda a ujedno i otklanjanje prethodno pomenutih predrasuda. Đukanović smatra da na konkretnom planu nedostaje akcija. On je mišljenja da region (Zapadni Balkan) treba integrisati i u NATO i u Evropsku uniju. Crna Gora je spremna da bude promoter integracija uz Đukanovićevu opasku da ima „zrnce moralnog kapitala“ za takvu ulogu. Crnogorski premijer smatra da će se Evropa (EU) i NATO baviti Balkanom na ovaj ili onaj način odnosno preventivno ili postkonfliktno. Na pitanje Pavola Demeša koji je vodio razgovor sa Đukanovićem kako će se region izboriti sa problemom korupcije, Đukanović je naglasio da je Crna Gora jedina država u pregovorima sa kojom se pregovara po novom modelu koji znači direktan fokus upravo na pitanja o kojima je Demeš govorio.

Nakon razgovora Demeša i Đukanovića, usledio je panel kojim je moderirao novinar „Ekonomista“ Tim Džuda. Na panelu su učestvovali Štefan File, evropski komesar zadužen za proširenje i susedsku politiku, Nikola Poposki, makedonski ministar spoljnih poslova, Petrit Selimi zamenik ministra spoljnih poslova Kosova, Sonja Liht iz „Beogradskog fonda za političku izuzetnost“ i Mikulaš Dzurinda, bivši slovački premijer i ministar spoljnih poslova (aktuelni savetnik-konsultant Vlade Srbije).

učesnici "balkanskog panela" na GLOBSEC 2013; photo: www.mfa.gov.mk

Priliku da se na „balkanskom panelu“ prvi obrati prisutnima u hotelu Kampinski ima je evropski komesar Štefan File. File je na samom početku naglasio da je nacionalna agenda sasvim legitiman cilj države ali da je pogrešno kada pojedine zemlje tu (nacionalnu) agendu suprostavljaju evropskoj agendi a određene države to čine. File se osvrnuo na domete zapadnobalkanskih zemalja kada se radi o njihovom evropskom puti i ujedno je naglasio da nije dovoljno diskutovati samo 35 poglavlja u pregovorima sa EU već je neophodno rešiti i otvorena bilateralna pitanja u regionu (spor Beograda i Prištine, grčko blokiranje evroatlantskih integracija Makedonije, podele unutar BiH, obostrane tužbe na relaciji Beograd – Zagreb ... – primedba – B. Lazić).

Makedonski šef diplomatije Nikola Poposki je istakao da energiju odnosno fokus (balkanskih vlada) treba usmeriti na važne stvari. Pravosuđe je veoma važno i osetljivo polje koje zahteva profesionalno sudstvo izjavio je Poposki. Potom naglašava da je regionu neophodna kvalitetnija infrastruktura (saobraćaj, energetika ...) i kvalitetni ljudski resursi odnosno stavljanje akcenta na obrazovanje. On smatra da „kulturu reagovanja“ treba zameniti preduzetničkim duhom na Balkanu. Na Džudino pitanje šta očekuje od dijaloga sa Atinom u vezi sa sporom oko imena, Poposki je izjavio da se nada pomacima ali da ne bi da nagađa. Naglasio je i da evropska agenda treba da bude iznad nacionalne očito ukazujući na grčko insistiranje oko imena Makedonija u kontekstu zaštite nacionalne agende Grka.

Naredni govornik na panelu kojim je moderirao Tim Džuda bio je Petrit Selimi zamenik kosovskog šefa diplomatije Envera Hodžaja. On je naglasio da, na marginama konferencije, očekuje susret sa ambasadorom Momirom Udovičkim pomoćnikom ministra spoljnih poslova Srbije (zadužen za bezbednosnu politiku). Dodao je i da očekuje da će sa prijateljima iz Beograda uz šampanjac proslaviti dogovor iz Brisela (ubrzo je došlo i do postizanja dogovora – primedba B. Lazić). On se osvrnuo na dosadašnje razgovore beogradskih i prištinskih pregovarača uz opasku da se sada razmatra tek prvi set pitanja u normalizaciji odnosa. Selimi smatra da su susreti dvaju delegacija dobra stvar i da je sloboda kretanja većine stanovništva cilj kome treba stremiti.

Tim Džuda se nakon Selimijevog obraćanja obratio Štefanu Fileu želeći da čuje njegovo mišljenje o dalje evropskom putu Srbije i Kosova. File je odgovorio afirmativno u oba slučaja rekavši da očekuje da će obe zemlje (Fileova kvalifikacija) krenuti napred a da kada se radi o Kosovu ono može ući u proceduru oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU obzirom da, iako pet članica EU ne priznaju Kosovo, Evropska komisija može bez nacionalnih ratifikacija odobriti otpočinjanje SSP postupka sa Kosovom (postlisabonske tekovine).

Bivši slovački premijer i ministar spoljnih poslova, ujedno i najzaslužniji čovek za ulazak Slovačke u NATO i EU, Mikulaš Dzurinda izjavio je da Evropi trebaju balkanske zemlje ali je naglasio i da one moraju biti politički konsolidovane. Istakao je značaj reforme javne administracije uz poseban naglasak na kompetentnost i osposobljenost zaposlenih. Kada se radi o Srbiji, Dzurinda je posebno naglasio svoje simpatije prema Srbiji (trenutno savetuje potpredsednicu Vlade Srbije Suzanu Grubješić) i mišljenje u kom naglašava da smatra da Srbija treba da dobije datum za početak pregovora o pristupanju tokom irskog predsedavanja Evropskom unijom. On se osvrnuo i na nepovoljnu situaciju u BiH ukazujući na prepreke poput nerešavanja slučaja Sejdić – Finci. Na temu severa Kosova, Dzurinda je naglasio da Evropljani trebaju da upotrebe svoja iskustva i znanja u svrhu zaštite individualnih prava uz opasku da su i u pojedinim zemljama članicama EU ta ista prava upitna.

Nakon Mikulaša Dzurinde prisutnima se obratila i Sonja Liht iz „Beogradskog fonda za političku izuzetnost“ (BFPE). Sonja Liht je poseban naglasak stavila na poverenje pri rešavanju sporova o kojima se govorilo na panelu. Potom je istakla doprinos Slovačke na evropeizaciji Balkana istakavši uloge slovačkih političara i diplomata Eduarda Kukana, Miroslava Lajčaka i Mikulaša Dzurinde. Zatim se osvrnula i na ulogu „Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope“ osnovanog 1999. godine. Za Sonju Liht evropska perspektiva je bila i ostala najatraktivnija opcija za region (Zapadni Balkan). Sam dijalog sa EU smatra izuzetno korisnim za pojedinačne zemlje jer se kroz taj proces one modernizuju i jačaju svoje institucije. Kao primer je navela Tursku za koju smatra da bez pregovora sa EU ne bi bila toliko evropska koliko je evropska danas. Pozdravila je ideju o nazdravljanju sporazumu Beograda i Prištine ali je istakla da je izuzetno važna sama implementacija Sporazuma odnosno kvalitetne i sposobne institucije čiji će zadatak biti da sprovode Sporazum.

Pre nego što se prešlo na pitanja publike, Štefan File se osvrnuo na BiH istakavši da je Bosna i Hercegovina još pre dve godine upoznata sa uslovama za nastavak evropskih integracija (u ovom času BiH čeka status kandidata za članstvo u EU). Opšti je utisak da EU nakon pomaka u dijalogu Beograda i Prištine očekuje da će konkretni pomaci podstaći dijalog u BiH i na relaciji Skopje – Atina, između ostalog. Iako nije bio učesnik panela, jedno od pitanja bilo je upućeno crnogorskom premijeru Đukanoviću. Pitanje se odnosilo na to da li je Vlada Crne Gore na vezi sa Beogradom i Prištinom tokom pregovora na šta je on odgovorio potvrdno istakavši da je Podgorica u intenzivnom dijalogu sa svim svojim susedima naglasivši da očekuje pomake na bilateralnom planu i kretanje regiona ka NATO-u i Evropskj uniji.

Jedno od pitanja upućenih Štefanu Fileu odnosilo se na evroatlantsku sinergiju u regionu tj. da li smatra da je potrebno više takve sinergije (sinhronizovaniji put kao NATO-u i EU zemalja Zapadnog Balkana – primedba B. Lazić). File je odgovorio vrlo konkretno rekavši: „Da, želim!“. Selimi je dalje izneo stav da nepostojanjem dogovora sve strane u sporu gube misleći konkretno na aktuelni dijalog Beograda i Prištine. Sonja Liht je mišljenja da se u regionu nešto menja u pozitivnom smeru i navela je primer populista iz HDZ-a koji su Hrvatsku uveli u EU. Poposki je za svoju zemlju izjavio da je Makedonija „guru strpljenja“ očito aludirajući na niz propuštenih godina u evroatlantskim integracijama (Makedonija je kandidat za članstvo u EU od 2005. godine ali još uvek nije dobila datum za otpočinjanje pregovora o članstvu u EU) usled spora oko imena sa Grčkom. Jedno od pitanja se odnosilo i na „frustriranost regiona“ nedostatkom strategije EU za Zapadni Balkan. File je odgovorio da EU ne nedostaje ni strategija ni instrumenti i da su članice i te kako posvećene proširenju Unije uprkos ekonomskoj krizi. Ono što nedostaje File je opisao sledećim rečima: „Just to do it!“ očito aludirajući na veće zalaganje samih pretendenata na članstvo što bi moglo vratiti priču na njegov prvobitni poziv za izdizanje evropske agende iznad nacionanih agendi.

Branko Lazić, 3. maj 2013. godine

Spoljna i bezbednosna politika Finske

 

Helsinki, glavni grad Finske; photo: ds-lands.com

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu imao je priliku da 4. aprila 2013. godine ugosti visokog zvaničnika Ministarstva spoljnih poslova Finske koji je prisutnim studentima i gostima fakulteta prezentovao principe na kojima počiva spoljna i bezbednosna politika ove nordijske zemlje. Perti Torstila (Pertti Torstila), državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Finske i diplomata sa višedecenijskim iskustvom svoje izlaganje je započeo konstatacijom da činjenica da ste mala država povlači niz pozitivnih i negativnih efekata u vođenju spoljne politike.

Torstila ističe da je Finska, iako mala, uspela da se odupre Sovjetskom Savezu i Nemačkoj 1939. i 1944. godine. Ratovi su, ipak, naneli veliku štetu Finskoj odnevši 100.000 ljudskih života i učinivši još toliko ljudi ratnim invalidima. Finska ostaje i bez 12% svoje dotadašnje teritorije što dovodi do unutrašnjih migracija u zemlji. Uslediće period obnove i konsolidacije zemlje čija je prestonica Helsinki na svega 60 km udaljenosti od estonske prestonice Talina (posleratna sovjetska teritorija). Finska postaje „nokijalend“ i danas se svrstava među najrazvijenije svetske privrede. Uporedo sa privrednim progresom odvija se proces izgradnje slobodne (finske) nacije. U hladnoratovskom ambijentu finska spoljna politika je morala biti pragmatična i Finska se opredeljuje za vojnu neutralnost koja, prema Torstili, nije bila poklon već potreba (balansiranje između Istoka i Zapada). Finska se ipak opredeljuje za intenzivnu saradnju sa Zapadom i postaje deo OECD-a, EFTA i konačno Evropske unije 1995. godine. Danas Finska izdaje 1,3 miliona šengenskih viza koje najvećim delom izdaje Rusima koji posećuju Finsku u velikom broju kao turisti (80% od 12 miliona prelazaka finske granice odvija se sa Ruskom Federacijom). Torstila današnje odnose sa Ruskom Federacijom opisuje dobrom interakcijom.

Poseban značaj u kreiranju evropske bezbednosne konstrukcije Torstila pridaje Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji (CSCE) održanoj 1975. godine upravo u Helsinkiju. Uslediće dramatične promene koje se ogledaju u raspadu SSSR-a i „Varšavskog pakta“. U međuvremenu NNA zemlje (neutralne i nesvrstane među kojima su bile i Finska i Jugoslavija) igraju ulogu „bezbednosnog mosta“. Gost iz Finske je u ovom kontekstu istakao i da će 2015. godine Srbija biti zemlja predsedavajući OEBS-a na četrdesetogišnjicu od konferencije u Helsinkiju i potpisivanja "Helsinškog završnog akta“.

Izlaganje Nj. E. Torstile na Fakultetu političkih nauka, 4. april 2013. god;
photo: Fakultet političkih nauka

Kada se govori o proširenju EU i NATO-a, Torstila je izjavio da Finska podržava oba procesa na prostoru Zapadnog Balkana. Osvrnuo se i na činjenicu da Hrvatska za tri meseca postaje članica EU, Crna Gora je otpočela pregovore o članstvu a Srbija je na pragu otpočinjanja pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Potom se osvrnuo na 1995. godinu i ulazak tri NNA države u EU članstvo. Te tri zemlje su bile Austrija, Švedska i Finska. Obzirom da se radi o političkoj integraciji za Finsku je to značilo i da je gotovo sa politikom neutralnosti. Torstila je naglasio i da EU i danas uživa veliku podršku među građanima Finske (i pored ekonomske i institucionalne krize – primedba B. Lazić). Dodeljivanje Nobelove nagrade EU smatra dobrim potezom koji treba da stimuliše koncept koji Unija predstavlja i simbolizuje.

Po Torstilinom mišljenju NATO predstavlja ključ evropske bezbednosti. Za njega su EU i NATO delovi iste bezbednosne zajednice a sama Finska je aktivni član NATO partnerskih programa. Konkretno, Finska važi za naprednog člana NATO programa Partnerstvo za mir i kao takva ima svoje vojne kontigente u Afganistanu i na Kosovu (Kosovo i Metohija – UN 1244 – primedba B. Lazić). Doprinos Finske u UN mirovnim misijama je u kontinuiranom porastu a Tortila je govoreći o UN-u iskoristio prilku da pohvali energiju Vuka Jeremića, predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a. Dalje se osvrnuo i na regionalnu saradnju u kojoj učestvuje pet nordijskih država za koje je rekao da dele iste vrednosti, kulturu i istoriju. Norveška, Švedska, Finska, Danska i Island organizuju zajedničke vojne vežbe i rade na bezbednosnoj saradnji iako su tri od tih pet zemalja članice NATO-a (Norveška, Island i Danska) a dve nisu (Finska i Švedska). Takođe tri od tih pet država su članice EU (Švedska,Danska i Finska) a dve nisu (Norveška i Island) ali to ne predstavlja prepreku njihovoj saradnji.

Finska sa svojih 5,3 miliona stanovnika, poput Srbije, spada u zemlje srednje veličine smatra gost iz Finske. Za vreme hladnog rata takve (srednje i manje) države morale su igrati „šahovsku igru“ a u današnjem svetu učestvuju u multidimenzionalnom svetu bez jasnih pravila. Torstila naglašava da ni Finska kao ni Srbija nisu bile imune tj. izolovane od svetske politike i njenih efekata.

Položaj Finske na
severoistoku Evrope

Nakon državnog sekretara Torstile prisutnima se obratio i prof. dr Predrag Simić, šef Odeljenja za međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Profesor Simić je obavljao i funkciju savetnika za spoljnu politiku a profesionalno iskustvo je sticao i kao ambasador Srbije u Francuskoj od 2004. do 2009. godine. On se odmah osvrnuo na prethodnu konstataciju o ulozi NNA zemalja tokom kreiranja KEBS-a 1975. godine i ujedno se zapitao da li je SFR Jugoslavija mogla ući u Evropsku zajednicu 1980ih? On smatra da je Jugoslavija mogla pristupiti EFTA a potom bi 2004. godine bilo realno da se pridruži EU zajedno sa ostalim istočnoevropskim zemljama. To se ipak nije dogodilo. Profesor se potom osvrnuo i na plan „Z4“ (predlog za rešavanje statusa Srba u Hrvatskoj – primedba B. Lazić) i uporedio ga sa Olandskim ostrvima odnosno olandskim modelom autonomije (finsko stanovništvo na švedskoj teritoriji). Potom se osvrnuo na evroatlantski model vođenja spoljne politike rekavši da je EU „organizacija za lepo vreme“ a da je NATO zadužen za „ružno vreme“ očito aludirajući da se radi o dve strane iste medalje. Dalje konstatuje da je podrška članstvu Srbije u EU pala sa 75% na 41% ali i da je u mnogim članicama EU podrška članstvu manja i od 41% (Slovenija, Nemačka ...). Torstila je na ovu konstataciju prokomentarisao da je u Finskoj ta podrška i dalje velika i da iznosi 56%. Profesor je zaključio da EU više nije toliko „uspešna priča“ i da Srbiji iz evropskog budžeta sleduje ne više od 200 miliona EUR nevezano za sticanje pregovaračke pozicije za članstvo u EU. Po njegovom mišljenju neoliberalni i socijaldemokratski model u Evropi su u krizi. Ipak on iznosi i stav da ako niste član kluba, onda ste sami ili ako odete ka drugima možete biti doživljeni kao neprijatelj.

Profesor Predrag Simić smatra da Srbija nema mogućnost da bira „a la carte“ kada se radi o ulasku u EU što je na određeni način bilo moguće u slučaju tri razvijene NNA demokratije 1995. godine. Iskustvo pokazuje da istočnoevropske zemlje prvo postaju članice Partnerstva za mir, potom NATO-a a tek onda i EU. U tom kontekstu je primenljiva i logika „ili si sa nama ili si protiv nas“. Profesor je upozorio i na mogućnost da države poput Srbije i Bosne i Hercegovine (članice CEFTA) mogu ostati „ostrvo u Evropi“ ili još gore mogu biti okarakterisani „klubom gubitnika“ (neintegrisanje u evroatlantske institucije – primedba B. Lazić).

Finska, poznata i kao „zemlja jezera“, nezavisnost stiče 6. decembra 1917. godine. Prethodno je bila deo Švedske od 12 do 19. veka i Rusije od 1809. do 1917. godine. Zemlja se posle Drugog svetskog rata rapidno razvija da bi 1995. godine postala članica EU a od 1999. godine je i deo „evrozone“. Zauzima površinu od 338.145 km² koje naseljava 5.266.114 stanovnika (2012). Finci čine 93,4% stanovništva dok su Šveđani 5,6% finske populacije. Među preostalim stanovništvom brojne su ruska i estonska zajednica. 82,5% stanovnika Finske su vernici Luteranske katoličke crkve dok su ostali najvećim delom ateisti (15,1%). Finska je republika na čelu sa predsednikom. Aktuelni finski predsednik je Sauli Ninisto koji se na čelu zemlje nalazi od marta 2012. godine. Prvi čovek Vlade Republike Finske je Jirki Katainen koji je na čelu Vlade od 22. juna 2011. godine. Ova nordijska zemlja je podeljena na 19 regiona. Bruto društveni proizvod Finske iznosi 198,1 milijardi američkih dolara što preneto na dohodak po stanovniku iznosi visokih 36.500,00 američkih dolara (ppp) u 2012. godini. Finska beleži ekonomski rast u protekle tri godine a stopa nezaposlenosti u Finskoj iznosi svega 7,3% i smanjena je za 0,5% u odnosu na 2011. godinu.  

Nakon izlaganja profesora Simića usledila su pitanja prisutnih studenata i ostalih slušalaca izlaganja. Među najzanimljivijim pitanjima-komentarima našao se komentar Vladimira Trapare (Institut za međunarodnu politiku i privredu) koji je izneo tezu da je proširenje NATO-a najveća pretnja evropskoj stabilnosti jer ostavlja Rusiju van integracija. Ujedno je izrazio neslaganje sa tezom profesora Simića da je ulazak u NATO preduslov za EU članstvo kada se radi o bivšim komunističkim zemljama. Jedno od pitanja se odnosilo i na namere Finske da se učlani u NATO. Na to pitanje Torstila je odgovorio da je oko 65% Finaca protiv ulaska Finske u NATO ali da finska Vlada sarađuje sa NATO-om i da su EU i NATO komplementarni sistemi i da ih ne bi trebalo multiplicirati. Profesor Simić se osvrnuo na tezu da dok god je država van sistema ona je sama i u svojevrsnoj konfrontaciji u ovom slučaju sa NATO-om što kod njega izaziva bojazan oko mogućih internacionalizovanja pitanja poput preševskog, sandžačkog, vojvođanskog ili položaja Vlaha u istočnoj Srbiji. Po svemu sudeći profesor Simić je želeo reći da je neophodno da Srbija bude deo sistema koji će raditi na integraciji Srbije a ne na dezintegraciji koja nastaje kao posledica ignorisanja okruženja. Nema sumnje da se radi o tezi baziranoj na modelu svojevrsne političke ucene ali po svemu sudeći takav stav ima realno utemeljenje i zahteva prilagođavanje Srbije bezbednosnom okruženju u cilju bolje bezbednosne komunikacije i očuvanja nacionalnih interesa Srbije.

Branko Lazić, 29. april 2013. godine     

Učešće premijera Dačića na konferenciji o bezbednosnim i ekonomskim izazovima evroatlantskog prostora

photo: tanjug

Megatrend Univerzitet zajedno sa Atlantskim savetom Srbije i organizacijom Security Defence Agenda (Brisel) organizovao je konferenciju na temu „Srbija u bezbednosnim i ekonomskim izazovima evroatlantskog prostora“. Konferencija je održana 26. aprila 2013. godine u velikom amfiteatru Megatrend Univerziteta a priliku da se obrate prisutnima imali su, pored domaćina prof. dr Miće Jovanovića, i predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin. Prisutnima su se obratili i gosti iz inostranstva među kojima je bio i bivši ministar odbrane Velike Britanije Dag Henderson i član belgijskog parlamenta Denis Dukarme. Posebno je bilo zanimljivo izlaganje gostiju iz Slovenije i Hrvatske koji su govorili o iskustvima svojih država na evroatlantskom putu i benefitima članstva Slovenije i Hrvatske u NATO-u i Evropskoj uniji. Oficiri Vojske Srbije su govorili o konkretnim aktivnostima VS u okviru programa Partnerstvo za mir odnosno o standardizacijama i kodifikacijama ali i o učešću pripadnika VS u međunarodnim mirovnim misijama o čemu je govorio general-major Goran Radovanović.

Jelko Kacin, izvestilac EP za Srbiju, predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić i rektor Megatrend Univerziteta prof. dr
Mića Jovanović na konferenciji o bezbednosti održanoj 26. aprila 2013. godine; photo: tanjug

Premijer Dačić je u svom izlaganju istakao da Srbija teži ka tome da bude garant regionalne bezbednosti kao i dobar komšija i promoter evropskih integracija. Posebno je naglasio značaj zaštite nacionalnih interesa i dijalog sa građanima uz prisustvo svesti da je tranzicija bolan proces i da zahteva žrtve koje moramo podneti zarad bolje budućnosti. Prvi čovek srpske Vlade je naglasio da je posebno važan dijalog sa onim državama sa kojima Srbija ima mnogo toga zajedničkog. Sa njima treba govoriti i o razlikama kojih ima ali daleko više ima onoga što nas spaja sa tim državama izjavio je premijer Dačić. Po njegovom mišljenju, najznačajniji problem sa kojim se Srbija suočava jeste kosovsko pitanje i u interesu svih građana Srbije je da se to pitanje reši. On je istakao principijelan i dobronameran odnos koji je baronesa Ešton imala prema delegaciji Srbije tokom dijaloga Beograda i Prištine. Ivica Dačić je naglasio da je Beograd spreman i na direktne razgovore sa Prištinom ali ne da bi smo time izbegli posrednike već jer bi to bila dodata vrednost procesa koji se trenutno odvija (pregovori uz posredovanje EU). Ono što treba da usledi jeste efikasna primena sporazuma i nastavak dijaloga. Premijer je naglasio da se u Srbiji više ne mogu neprirodno odvajati pitanja bezbednosti od privrednih i kulturnih tema. Očito da je želeo da istakne međuzavisnost brojnih društvenih pojava koje se ne mogu posmatrati izolovano naročito pri promatranju bezbednosti jedne države. Istakao je i nastavak oštre borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije u Srbiji. Osvrćući se na (očekivane) predstojeće pregovore sa EU premijer je istakao potrebu da se sva ministarstva pripreme za pregovarački proces. Posebno je naglasio značaj i ulogu nezavisnih regulatornih tela na putu Srbije ka EU odnosno u njenoj daljoj modernizaciji i razvoju. Na kraju svog izlaganja premijer se zahvalio Univerzitetu Megatrend i Atlantskom savetu Srbije na organizovanju konferencije koja se bavi bezbednosnom tematikom.

Branko Lazić,

28. april 2013. godine

Politički sistem Indije

Indija predstavlja jednu od najmnogoljudnijih i ujedno najveću (u populacionom smislu) demokratiju sveta. Prema podacima iz 2011. godine u Indiji živi skoro 1,2 milijarde ljudi, tačnije 1.189.172.906 stanovnika. Indija i dalje beleži kontinuirani rast populacije i on iznosi 1,34% na godišnjem nivou. Posebnu teškoću u demografskom razvoju Indije predstavlja činjenica da u Indiji ima 50 miliona muškaraca više u odnosu na žene. Glavni razlog za ovaj disbalans jeste tradicionalizam odnosno česti abortusi kada se očekuje rođenje ženskog deteta. To dovodi do socijalnih trzavica koje su rezultirale porastom broja silovanja žena i prostitucije. Ovakav trend je negativno uticao i na interesovanje stranih turista ženskog pola prilikom razmatranja turističkih obilazaka Indije. Kada se govori o indijskom narodu treba reći i da se radi o vrlo mladoj naciji sa prosekom od svega 26,2 godine što svakako predstavlja veliki potencijal.

Najveći deo tj. oko 70% indijske populacije živi na selu tj. u ruralnim sredinama. Od urbanih oblasti, najveći grad predstavlja Nju Delhi sa populacijom od 21,7 miliona stanovnika. Odmah iza Nju Delhija po naseljenosti se izdvajaju Bombaj (danas Mumbaj), Kalkuta, Čenaj (Madras) ... Mumbaj važi za poslovni centar Indije. U etničkoj strukturi Indije dominiraju Indo-arijani sa udelom od 72%, slede ih Dravidi sa udelom od 25% dok na ostale etničke grupe otpada 3% udela u populaciji Indije. Kada se posmatra religijska slika Indije, najzastupljeniji su hindusi koji čine 80,5% populacije. Muslimani čine 13,4% populacije Indije i treba imati u vidu da se radi o drugoj najbrojnijoj muslimanskoj skupini u svetu i da u Indiji živi više muslimana nego li u susednom Pakistanu. Od ostalih verskih skupina među veće se ubrajaju hrišćani (2,3%) i Siki (1,9%). Kada se govori o zastupljenosti i brojnosti pojedinih grupa u Indiji ne treba smetnuti s uma da u Indiji 1% predstavlja 12 miliona ljudi. Takođe, treba imati u vidu da je u Indiji prisutan niz različitih kombinacija etničke i verske pripadnosti tj. da ne treba isključivo vezivati Indo-arijane za hinduizam. U Indiji su zvanični jezici hindu i engleski ali prisutno je i 14 regionalnih jezika. I pored činjenice da hindusi žele da hindu bude jedini zvanični jezik, engleski opsataje kao zvanični jezik ali i drugi jezici opstaju u svakodnevnoj komunikaciji. Primera radi u filmskoj produkciji „Bolivud“ mogu se videti i čuti filmovi ne samo na hindu jeziku već i na urduu, engleskom i nekim drugim jezicima.

premijer
Manmohan Sing

Današnja Indija nezavisnost stiče 15. avgusta 1947. godine. Tadašnji lider i „otac nacije“ Mahatma Gandi založio se da u grbu Indije bude razboj kao simbol starih zanata i tradicije. Na kraju je dogovoreno da Indiju simbolizuju Ašokina čakra i krug. Takođe, Indija je i pored sticanja nezavisnosti 1947. godine ostala deo „Komonvelta“. Zanimljivo je da u tranzicionom periodu tj. u vreme odlaska Britanaca i indijskog preuzimanja vlasti, Indija za prvog suverena dobija Britanca lorda Mauntbatena dok je prvi premijer bio Neru. Treba napomenuti da istog dana kada je Indija proglasila samostalnost u odnosu na Veliku Britaniju i Pakistan proglašava nezavisnost od „britanskog radža“ kom su pripadali zajedno današnji Indija, Pakistan i Bangladeš (1971. godine se izdvojio iz jedinstvenog Pakistana iako je fizički bio odvojen od Pakistana). Dati prostor je pre britanske kolonizacije bio izuzetno fragmentiran i u 16. veku se na tom prostoru nalazilo preko 1.500 različitih kraljevina. Na žalost hindusa i muslimana sticanje nezavisnosti od Britanaca koštalo je novonastale zemlje Indiju i Pakistan životima 1.000.000 ljudi koji su nastradali u sukobima dvaju država. Rat u Kašmiru predstavlja veliko breme u istoriji obeju zemalja a naročito veliku štetu je pretrpela zajednica Sika koji žive na tim prostorima. 1950. godine Indija donosi ustav kojim raskida veze sa „Komonveltom“.

Indijski parlament

Indijsko zakonodavno telo (Bharat ki Sansad - भारत की संसद) predstavlja bikameralni zakonodavni organ koji čine Veće država (Radžija Sabha - राज्य सभा ) i Narodna skupština (Lok Sabha - लोक सभा). Gornji dom odnosno Veće država ima 245 članova koji dolaze iz parlamenata država članica uz stalna rotiranja dela članova na svake dve godine i činjenicu da 12 članova Gornjeg doma imenuje predsednik Indije. Donji dom odnosno Narodna skupština Indije ima 545 narodnih predstavnika izabranih na direktnim izborima na petogodišnji mandat. 543 poslanika dolaze iz 543 izborne jedinice dok dvojicu poslanika imenuje šef države. Radi se o dva predstavnika anglosaksonske zajednice koji u „otvorenoj trci“ ne bi mogli pobediti u izbornim jedinicama ali indijsko političko rukovodstvo želi da zadrži prisustvo anglosaksonske zajednice u zakonodavnoj instituciji. Ipak, praksa pokazuje da Donji dom nikad nema svih 545 poslanika a razlozi za to su različiti i uslovljeni su društvenim, geografskim, političkim i drugim faktorima. Indijski parlament ima tri redovna godišnja zasedanja. Premijer i njegova vlada (Savet ministara) odgovorni su direktno u kolektivnom kapacitetu Donjem domu čime se povećava stabilnost političkog sistema a treba dodati i da je isključena mogućnost interpelacije. Zanimljivo je da aktuelni premijer koji je i ugledni indijski ekonomista Manmohan Sing nije lider „Kongresa“ tj. vodeće indijske političke partije. Na čelu „Kongresa“ nalazi se Sonja Gandi, supruga bivšeg premijera Radživa Gandija i snaja takođe nesrećno nastradale premijerke Indije Indire Gandi (Neruova ćerka). Predsednika Indije bira elektorski koledž na mandat od pet godina. Praksa je pokazala da predsednik Indije vlada u jednom mandatu i da se najčešće radi o protokolarnoj funkciji. Retko se dešava u praksi da predsednik vrati zakon na ponovno glasanje. Izuzetak je bilo vraćanje zakona kojim su poslanici sebi drastično povećali primanja nakon čega su, izloženi pritiscima javnosti, odustali od samonagrađivanja. Aktuelni predsednik Indije je Pranab Mukerđi koji dolazi iz bengalske zajednice. Pre njega je funkciju predsednika obavljala žena , a pre nje je predsednik Indije bio musliman. Dešavalo se i da predsednik dolazi iz nižih kasti i to ne čudi kada se radi o Indiji jer indijski politički sistem pokušava da izgradi svojevrstan balans postavljanjem na mesto šefa države pripadnika manjinskih zajednica. Jedan od indijskih predsednika bio je i Sik. Predsednik Sing je bio na vlasti od 1982. do 1987. godine. Premijerku Indiru Gandi su 1984. godine ubili upravo Siki iz njenog ličnog obezbeđenja i predsednik Sik je na određeni način bio medijator i „amortizujući faktor“ u tadašnjoj krizi. Radilo se o revoltu dela Sika zbog premijerkine vojne intervencije u njihovom svetilištu „zlatnom hramu“ tokom tenzija oko statusa Pendžaba.

federalna podela Indije

Teritorijalna podela Indije obuhvata 28 država i sedam teritorija unije. Jedna od teritorija unije je i grad Nju Delhi kao i Čandigar sedište Pendžaba. U Indiji su prisutna tri nivoa vlasti (vertikalna organizacija vlasti): federalni, državni i lokalni. Za izbore u Indiji se kaže da predstavljaju „festival demokratije“. Izbori se organizuju po većinskom – jednokružnom sistemu (First Past the Post) i većina izbornih jedinica obuhvata po oko dva miliona glasača. Izuzetak su manje – ostrvske teritorije koje imaju par stotina hiljada birača. Izbori u Indiji traju i po nekoliko meseci jer se, u zavisnosti od vremenskih prilika i poljoprivrednih radova, organizuju u različitim periodima (u hladnim krajevima na primer nije moguće organizovati izbore na proleće). Na izborima 2009. godine registrovano je 714 miliona birača koji su glasali na 828.804 biračka mesta.  Izlaznost je bila relativno visoka i iznosila je 59,7% uz troškove izbora od oko 200 miliona američkih dolara. „Ujedinjena progresivna alijansa“ predvođena već pomenutim „Indijskim nacionalnim kongresom“ osvojila je 262 mesta u parlamentu Indije. Ova politička grupacija je oformila većinu udruživanjem sa još četrdesetak poslanika iz redova manjinskih partija. Nacionalna demokratska Alijansa (predvođena BJP-om) osvojila je 159 mandata. Zanimljivo je da se na čelu ove desničarske partije – pokreta nalazi takođe osoba koja se preziva Gandi iako ni ona nije potomak osnivača Indije Mahatme Gandija. Neki smatraju da se to prezime namerno „eksploatiše“ u marketinške svrhe u indijskoj politici jer se smatra da se radi o svojevrsnoj „magiji indijske politike“ (slava i ugled Mahatme Gandija). U svakom slučaju Varun Gandi koji je član BJP-a je u porodičnim vezama sa porodicom Gandi (sin Sandžeja Gandija i unuk Indire Gandi) koja vodi „Kongres“. Treći politički blok u Indiji predstavlja indijska levica koja je osvojila 79 poslaničkih mandata.

„Indijski nacionalni kongres“ osnovan je još 1885. godine tj. za vreme britanske kolonijalne vlasti nad tadašnjim „britanskim radžom“ (Indija, Pakistan i Bangladeš). Statistika kaže da je „Kongres“ u Indiji od 1946. godine do danas proveo 80% vremena na vlasti. Radi se o političkom bloku koji se ideološki svrstava u partije centra. Iako se radi o vrlo fluidnoj političkoj skupini koja je često bila sklona unutrašnjim podelama i razdorima partija opstaje kao simbol antikolonijalne borbe i opstaje kao najveća politička partija u Indiji. Za „Kongres“ važi i da simbolizuje „porodični posao“ odnosno „Neru – Gandi magiju“ koja je često ključ uspeha u indijskoj politici. „Batarija Džanata Partija“ (Indijska narodna partija) predstavlja drugu po veličini političku grupaciju u Indiji. Obeležava je isticanje hinduizma kao i povremeni „izleti u nacionalizam“. Od 1998. do 2004. godine ova partija je vršila i vlast u Indiji (premijer Vajpaji). Komunistička partija Indije važi za tzv. „marksističko krilo“ a u jednom periodu je praktikovala i levi ekstremizam. 1962. godine dolazi do unutrašnjih podela u partiji usled različitog odnosa prema konfliktu Indije i Kine (granični spor). Danas se radi više o umerenoj tj. klasičnoj levičarskoj opciji koja se ističe i antiglobalističkim stavovima. Na srednjem i lokalnom nivou važe za jaku političku opciju u severoistočnoj Indiji (Asam, Bengal ...) ali uporište im je u Kerali na jugozapadu Indije. Ova partija nikada nije bila posebno favorizovana od Sovjetskog Saveza jer Sovjeti nisu time želeli da ugroze „prijateljstvo sa Kongresom“.

Jedan od fenomena u indijskom političkom životu jesu politička ubistva. Veliki broj indijskih lidera, među kojima je i Mahatma Gandi „otac nacije“, završili su svoje živote tragično tj. ubili su ih politički neistomišljenici. Mahatma Gandi je ubijen 1948. godine a kao razlog za njegovo ubistvo se navodi nezadovoljstvo Gandijevom pasivnošću prilikom odvajanja Pakistana od Indije. Indira Gandi, Neruova ćerka i indijska premijerka ubijena je 1984. godine jer se zamerila zajednici Sika vojnom intervencijom u Pendžabu o čemu je već bilo govora u prethodnom delu teksta. Njen sin Radživ Gandi takođe je ubijen dok je obavljao premijersku funkciju. Njega su 1991. godine ubili neistomišljenici odnosno oni koji se nisu složili sa rešavanjem tamilskog problema i Gandijevim zaokretom i kooperativnošću sa Tamilcima (suprostavljeni Sinhalcima (indo-arijani) na Šri Lanki).

Indira Gandi (1917 - 1984) sa sinovima
Radživom (1944 - 1991) i Sandžejom (1946 - 1980)

U zaključnim razmatranjima se možemo osvrnuti na nekoliko interesantnih viđenja budućnosti Indije. Jedan od lidera indijskih muslimana iz Hajderabada iznosi zanimljiv stav u kom kaže da je Pakistan (muslimanska država „britanskog radža“) greška od države i da se radi o delu jedne celine ali da su ih stranci zavadili. On je izrazio očekivanja da će se Indija i Pakistan ujediniti za 15 do 20 godina. Mnogi poznavaoci Indije konstatuju da indijski politički sistem karakterišu brojne izborne manipulacije, promene stranaka ali i veliki koalicioni kapacitet regionalnih partija. Ipak, oni kažu da demokratija (i pored pobrojanih slabosti) funkcioniše u Indiji i da je Indija primer da je u Aziji moguće finkcionisanje demokratije. Po mišljenju dela intelektualaca Indija je idealna i za proveru Dalove poliarhije. Zanimljivo je i da Rahul Gandi, sin Radživa i Sonje Gandi takođe ulazi u politiku i da se trenutno bavi lokalnom politikom polako se upoznajući sa višim nivoima politike uz moguću ambiciju da u duhu tradicije porodice premijera Nerua preuzme vođenje „Kongresa“. Prisutno je i pominjanje dva puta kojima Indija može krenuti u budućnosti. Jedan je američki model u kom Indija jača gornji – federalni nivo vlasti dok je drugi model tzv. „balkanski model“ koji može dovesti do disolucije zemlje. Ipak, činjenica je da u mnogoljudnoj Indiji svake godine 30 miliona ljudi pređe u „srednju klasu“ (treba imati u vidu da je srednja klasa u Indiji daleko niži društveni sloj u odnosu na zapadne zemlje; radnik u „kol centru“ na primer) i da migracije nisu velike kada se posmatra procentualni udeo u populaciji ali u apsolutnim brojkama se ipak radi o milionima ljudi.

Rahul (1970) i Varun Gandi
(1980),braća od stričeva,
unuci Indire Gandi i
politički protivnici u Indiji danas

Nakon razgovora na temu indijske političke svene može se steći utisak da je Indija i te kako specifična država imajući u vidu da se radi o najvećoj svetskoj demokratiji koja tu demokratiju praktikuje na neki svoj način prilagođen kulturološkim i socijalnim karakteristikama velike indijske populacije. Uprkos tim specifičnostima, Indija uspeva da održi svoju demokratiju i da se kreće napred uprkos činjenici da se radi o glomaznom i veoma heterogenom sistemu često izloženom npolitičkim trzavicama i ne tako retkim izlivima političkog nasilja. Za zemlju koja je uspela da opstane kao demokratija iako je „podigla ruku“ na svog „oca nacije“ ali i nekoliko njegovih naslednika, može se reći da je razvila svojevrsne samoodbramnene mehanizme koji ne dozvoljavajui da se uzdrmaju temelji najveće svetske demokratije pred kojom je tek dalji put razvoja i pune demokratske konsolidacije. 

Tekst pripremljen na osnovu razgovora sa Markom Ilićem koji važi za jednog od boljih poznavalaca prilika u Indiji i na Šri Lanki. Marko je u nekoliko navrata bio u prilici i da poseti Indiju i Šri Lanku i da se na licu mesta uveri na koji način funkcionišu zemlje južnoazijskog potkontinenta.

Branko Lazić, 27. april 2013. godine 

SUOČAVANJE SRBIJE SA (SUROVOM) REALNOŠĆU

photo: csmonitor

Evidentno je da se Srbija nalazi u izuzetno nepovoljnoj poziciji i pored izuzetne kooperativnosti koju je pokazala u aktuelnom dijalogu. Stiče se utisak da je Srbiju potrebno prisiliti na popuštanje kao „poraženu stranu“ što Srbija ne mora prihvatiti ali će u tom slučaju doživeti „tihu izolaciju“ jer će EU neuspeh pregovora doživeti „lično“ kao „debakl EU diplomatije“. Za to vreme Albanci sa Kosova nemaju puno da izgube, naročito dok imaju otvorenu ili prikrivenu podršku EU i SAD-a. Ističe se da su SAD izuzetno važan činilac u ovom dijalogu i da će na kraju Vašington ponovo (zbog nesposobnosti Brisela) presuditi. Istorija pokazuje da će to biti na štetu Srbije i stoga Srbija mora učiniti veliki napor da se mudro i pragmatično uklopi u „igru velikih zapadnih sila“ da ne bi bila ponovo marginalizovana i proglašena za „remetilački faktor“. U suprotnom, ne bi bilo neočekivano da kazna bude ne samo izolacija već i nove tenzije ne samo na severu Kosova i Metohije već i na „jugu Srbije“ ali i u Sandžaku i Vojvodini. Upravo zbog toga Srbija mora da zaustavi nepovoljni kurs koji već dve decenije ide na njenu štetu. To svakako nije lako učiniti naročito jer su uloge ranije podeljene, ali prekomponovanje nije nemoguće.

U svakom slučaju nova izolacija bi bila pogubna po Srbiju a i olakšala bi delovanje Albancima (priželjkuju inaćenje Srbije koju bi ponovo optužili za nespremnost za pomirenje) na reintegraciji severa Kosova. Percepcija NATO-a i EU kao neprijatelja Srbije u današnjem trenutku nanosi veliku štetu šansama Srbije da pronađe svoje mesto u regionu i Evropi i očigledno je neophodno prilagođavanje spoljnopolitičkog pristupa zemlje kako bi izbegla dupli gubitak (ni Kosovo ni EU) što bi Srbiji nanelo nesagledivu štetu dugoročno samom činjenicom da je skrajnuta iz regionalnih i evropskih tokova. 

Branko Lazić, april 2013.

УБСКИ ФУДБАЛСКИ ТАЛЕНТИ

Лионел Меси (Барселона) у дуелу са Немањом Матићем (Бенфика)
photo: bleacherreport.net

Многима делује невероватно да општина од око тридесетак хиљада становника може да изнедри читаву „чету талентованих фудбалера“ који данас бране боје клубова попут португалске Бенфике и турског Генчлербирлигија. Ипак, то је реалност у случају општине Уб која у овом тренутку има око десет афирмисаних професионалних фудбалера од којих је половина у иностраним клубовима. Са друге стране то и није толико изненађујуће ако се има у виду да је Уб српском фудбалу подарио имена попут Драгана Џајића и Душана Савића, двојице легендарних фудбалера српског односно југословенског фудбала.

Без сумње, најуспешнији убски фудбалер у овом тренутку је Немања Матић који брани боје лисабонске Бенфике. Дефанзивни везиста родом из Врела надомак Уба ове сезоне је одиграо већ 34 утакмице за лисабонски тим уписавши се четири пута међу стрелце. Свакако најважнији гол за Матића у досадашњој сезони могао би бити гол који је постигао у дербију против Портоа. Немања је успео да искористи шансу која му је указана у Лисабону и његов углед у свету фудбала расте великом брзином. О томе довољно говори чињеница да му је вредност на фудбалском тржишту са шест милиона евра из јула прошле године скочила на 14 милиона евра у марту ове године! Ипак, то што га цене у фудбалској земљи какав је Португал није било довољно да га селектор репрезентације Србије уведе у игру ни на пријатељским мечевима па је њихова сарадња, у овом часу, незамислива. Остаје нада да ће се односи изгладити или да ће следећи селектор Србије показати више поштовања према Немањином фудбалском таленту. Матић је у каријери до сада одиграо 176 утакмица и постигао 11 голова. Бранио је боје Партизана, Јединства (Уб), Колубаре (Лазаревац), МФК Кошица из Словачке, великог лондонског Челсија за који је одиграо два меча у Премијер лиги, а Бенфици су га препоручиле добре игре у холандском првенству у ком је играо за Витесе као позајмљени играч Челсија. У „Ердевисије“ је постигао два гола одигравши 27 утакмица.

Радосав "Раћа" Петровић у дресу
репрезентације Србије
photo: zimbio.com

Други „убски суперталенат“ је Радосав „Раћа“ Петровић који је афирмацију стекао у београдском Партизану претходно игравши за Јединство из Уба и обреновачки Раднички. „Раћа“ је за Партизан одиграо 70 утакмица и уписао се у листу стрелаца чак 17 пута. И више него довољно за дефанзивног везисту. После и више него успешне епизоде у Партизану и уласка у репрезентацију Србије Петровић се од лета 2011. године обрео у Енглеској у којој је заиграо за премијерлигашки клуб Блекбурн. У Блекбурну је одиграо 19 утакмица. Петровићев клуб у тој сезони напушта највиши ранг такмичења у енглеском фудбалу а „Раћа“ од лета 2012. године прелази у најелитнију турску лигу и потписује уговор са Генчлербирлигијем, клубом из турског главног града Анкаре. У турском шампионату у овој сезони је одиграо већ 21 утакмицу и три пута је затресао противничку мрежу. Двадесетчетворогодишњи Убљанин успешно игра и за национални тим у ком је једно време играо и са вршњаком Немањом Матићем. За репрезентацију Србије Петровић је већ одиграо 30 утакмица постигавши и један гол у утакмици са Јужном Корејом јуна 2011. године. У актуелним квалификацијама за Светско првенство улазио је у игру два пута. „Раћа“ је, рачунајући све рангове такмичења, до данас одиграо 180 професионалних утакмица на којима је 22 пута затресао противничке мреже. Генчлербирлиги је Блекбурну платио 600.000 евра Петровићев трансфер а његова вредност на фудбалском тржишту износи 2,2 милиона евра.

Поменута и, с правом, истакнута двојица играча нису једини афирмисани фудбалери из Уба. Поред њих успешне и перспективне каријере граде Урош Матић, који као и његов старији брат креће у поход на Европу из Кошица, Марко Адамовић од недавно играч београдског Рада и Милош Обрадовић који од ове зиме игра у Словачкој Нитри. Свакако, пажњу заслужују и Горан Адамовић, старији брат Марка Адамовића који игра за Спартак из Суботице а боје ужичког Јединства брани Саша Мишић такође Убљанин. Поменута двојица су део каријере провели и у Црној Гори. Евидентно је да Уб не мора да брине за своју фудбалску будућност и наставак традиције стварања врхунских фудбалера. Матићи, Петровић, Адамовићи и остали убски фудбалски таленти успешно прате стопе Џајића, браће Савић, Чолића, Синђића ...

Бранко Лазић,

                                                                                                                                        03. 04. 2013.